Kad legneš da spavaš, onako spreman za san, tada se telo skroz opusti i dozvoli sebi da se odmara. A um…, on i dalje radi, obrađuje podatke koje je dobio putem čula. Ne samo od tog dana nego i one od pre.

A san čeka. Lebdi negde nad tobom i čeka da nađe prostor da ti dođe u slikama, mirisima, osećanjima… Priđe malo, začeprka ti po mislima da vidi da li si negde ostavio mesta da ga primiš pa sačeka. Možda bude a možda i ne…

A ima noći kad ga ne zanima ima li mesta u tvojim mislima za njega. Zna san kad je vreme za žurku; onda kad se muči duša. Kad nisi u skladu sa samim sobom. Tada on odluči da se druži sa tobom, pa to ti je.

E, tada počinje igra.

Tada snovi dobiju krila pa ti proleću kroz misli, igraju se sa umom a ti ne znaš šta je stvarno. Sav si ušao u njih a oni te vozaju tamo-‘vamo, samo se prevrću i kikoću. A tebi ništa nije jasno; otkud ovde, ko si, šta je ovo, kada je ovo…? Pa odu. Samo izađu, a ti jedva svoj. Budiš se a da ne znaš da si budan. Čudno je sve, umoran si… Kažeš sebi: ma šta je ovo, i okreneš se na drugu stranu pa nastaviš da spavaš umorniji nego što si legao. Tad snovi opet dođu. I opet igranka, samo snažnija. Petljaju ti prošlost sa željama, vezuju te za stubove nekih vremena u kojima nisi živeo, izvlače te iz postelje realnosti i bacaju u vis da vide kako ćeš padati. A ti padaš kroz oblake, kroz sećanja, kroz radosti i tuge koje si imao, ti padaš a padu nikad kraja…

I samo, pred sam tresak, naglo se budiš, okupan znojem. Dah ti je isprekidan, oči naglo otvorene i ne vidiš skoro ništa, a sećaš se samo osećaja pada. Nema sna, nema ničega u tvojoj memoriji. Samo strah, i pitanje zašto si se uopšte probudio kad će sutra biti isto.

Umoran sam više…