Post je…

Post je. Onaj Božićni.

Nisam postio dugo. Ali ovaj sada ću ispoštovati.

Prija mi što postim. U postu postoje neka pravila, da kažem ograničenja, koja se moraju slediti. Najveći problem sam imao sa izborom hrane jer i tu postoje ograničenja. I sad je tako. Ali nije isto. Ranije sam imao problem što ne bi trebao da jedem sve ono što obično jedem. Meso, sireve, slatkiše… Sada nemam taj problem. Jedem šta ima i ne razmišljam dalje. Nemam želje. Samo potreba koja se manofestuje kao glad. I moram je zadovoljiti. Pojedem bilo šta posno i to je to. Ponekad zamerim sebi što se ne potrudim da proširim asortiman hrane u svom frižideru ali ne drži me dugo to stanje. Nije bitno da li imam izbor. Svesno sam odlučio da ću se pridržavati pravila posta i to je to.

Prija mi što sam odlučan da istrajem. To je osobina koju volim. Trudim se da to prenesem i ne ostale sfere života. Moram neskromno priznati da mi ide od ruke. Neka obećanja sam održao. Neka i dalje održavam i ne planiram da prestanem. Neka ću tek održati. Ako se ukaže prilika.

Svakako mi ovaj post prija. I fizički i umno i duhovno.

Znam da će mi kraj posta doneti potvrdu da sam pobedio sebe. Već sad sam svestan toga ali ajde da ne trčim pred rudu.

Post je. Ne ide da se hvalim.

Post je. Molim se i tražim oproštaj.

Post je. Pravo vreme za spašavanje duše.