O detinjstvu

 Imam potrebu da ovaj spis, koji sam napisao 2010. godine, postavim ovde. Nekako mi tako došlo. Nema mnogo veze sa ostalim tekstovima. Ali je moj. Kakav sam izgubljen ponekad, mogu i da ga obrišem. Ovde će se, valjda, sačuvati i od mene.

                                                            

      «Od tkiva mašte,

tkiva sna gradi bajka svoj  svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen,

irealan ; zapravo sazdan na samim  istinama prvog reda. Jer, šta je

ako ne istina prvog reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, sve

nevolje, da njena snaga brda pomera.»

(G. Olujić, Poetika bajke)

Detinjstvo je proces konstrukcije socijalnog primerka čovečjeg podmlatka – deteta.

Iako je naziv isti i za mladunče čoveka koje je tek rođeno i za odrasliji primerak , koji je već interiorizovao određene indoktrinirajuće ideološko-kulturne ’’aksiome’’, ta dva bića, posmatrano i dijahrono i sinhrono, nisu ista.[1]

Razlika je u suštini, u samoj ontologiji ta dva bića. Prvo je prirodno a drugo kulturno, ljudskom rukom oblikovano biće. Samim  tim, period koji se označava kao detinjstvo jeste proces tokom kojeg se nad prirodnim primerkom čovečjeg podmlatka – individuom, vrši sistematska, planska i nadasve prisilna ideološka indoktrinacija, koja neretko poseže i za krajnjim merama da bi stvorila ono što želi – društveno prihvatljivo i društveno poželjno dete – mladu osobu.

Ovde  se ne radi  isključivo o eksploataciji i intelektualnom nasilju  nad decom,  već  više  o psihodinamičkim efektima koji su rezultat ambijenta i životnog stila dece kao i ideologije i mehanizama koji potpomažu reprodukciju dominantne kulture.

Posmatramo li socijalizaciju kao oblik indoktrinacije, što ona zaista jeste, uvidećemo da se ona provlači kroz dominantnu kulturu pričama kojima nam kultura govori o sebi, kojima kultura komunicira sa samom sobom, kao i kroz sveukupne društvene  odnose koji rezultiraju u odnosima između odraslih i dece.

  Ambijent u kome se detinjstvo definiše je u stvari ideologija odraslih u kojoj su deca primorana da participiraju.[2] Priče za decu i bajke demonstriraju način i put na koji je dominantna ideologija i nesvesno  bila provlačena kroz generacije pomoću najuobičajenijih vaspitnih praksi. Mala je razlika između slikovnica ili  ctranih filmova; oni se skiciraju na istim psihodinamičkim procesnim osnovama pomoću kojih ličnost i kultura informišu jedno drugog. ’’To je ekspresija  u kojoj se susreću um i kultura i u kojoj opšte. Neprimetno i latentno, ali efektivno i efikasno.’’ (Zorando,1994.: XV)

Većina priča za decu na određeni način pozivaju decu da se identifikuju sa idejama odraslih o tome šta bi deca trebalo da budu, a u tom smislu se i ne postavlja pitanje o strukturi autoriteta između odraslih i dece. Dečije priče su, drugim rečima, više propaganda odraslih koje služe da deci potvrde hijerarhičnost odnosa između odraslih i dece i na taj način se reprodukuje dominantna kultura i ideološki status-quo i to potvrđujući makrostrukturu odnosa  dominantne kulture prema sebi i drugima preko mirkrostrukture odnosa između odraslog i deteta.

Preko likova koji se prezentuju u bajkama i pričama za decu , deci je ponuđen obrazac poželjnog pojedinca/pojedinke i modela ponašanja u datom društvu.

           Zagledajmo se duboko u priču o ružnom pačetu. U toj priči se vidi sva okrutnost ideološkog obrasca koji je nametnut roditeljima koji , čak i ako nisu svesni opasnosti i ako ne žele da decu vaspitavaju na taj način, tom pričom reprodukuju i produbljuju jaz između Ja/Mi i Drugi. Priča u sebi nosi seme netolerancije prema onima koji su različiti, nosi začetke diskriminacije, i na kraju, otvara put za etničko čišćenje kao instrument ujednačavanja strukture u kojoj se nalazimo i koja nam je bliska( nametnuta ideološkim primoravanjem). Izgleda da priče za decu nisu samo to. One nam otkrivaju sve o nama, ko smo, šta hoćemo , na koji način ćemo to ostvariti, šta je dozvoljeno, kome je dozvoljeno. To su slikoviti obrasci za delovanje, koji se najlakše utiskuju u sveže i mekane dečje umove koji će produžiti našu želju da slabi budu poniženi a jaki budu vladaoci. Analizom diskursa možemo uvideti da se na umove dece deluje surovo, izlažući decu hororičnim prikazima hladnoće odnosa prema drugačijim od sebe.

            Ako je u većini priča za decu glavni junak ili junakinja dete, može se smatrati da se ,od strane autora priče/a, zahteva identifikacija ili bar empatija, sa junakom/junakinjom. To postavlja pred čitaoce zadatak da se kognitivno i afektivno, ako ne i konativno, vežu za poruku priče i da je inkorporiraju u svoj sistem vrednosti da bi mogli s uspehom da prate sled događaja. Ovde dolazi do poistovećivanja sa situacijama i/ili junacima/junakinjama u priči, odakle sledi da će čitaoci/slušaoci, pomoću sopstvenih sistema prilagođavanja ,izvući određene zaključke i prema tim zaključcima se nadalje rukovoditi.

             Ako dete nauči da postoji dobro ponašanje i loše ponašanje, onda to mora značiti  detetu da u njemu postoje dobro dete i loše dete.[3] Tada se dobro dete  odvaja od lošeg deteta i suprotno, odvaja se od dobrog deteta kada je besno ili ozlojeđeno. Ovo prouzrokuje deljenje sveta na dva dela, na Ja i ne-JA( Id i Ego, da upotrebimo Frojdov izraz). Uz  ovu podelu dolazi i glas stida koji odrasli donose iz svog sveta, ono što je Frojd nazvao Superego, da meri i osuđuje ponašanje i delanje deteta, i da uvek drži ono Ja/Mi podalje od ne-Ja/Drugih. Ovde nije um/duh bukvalno podeljen na dva dela, već pre um vidi svet u binarnim opozicijama,sve pojave se vide kao suprotnost neke druge pojave, tako da postoji multiplikovanost i fragmentacija čitavog univerzuma kod deteta. Još jedan razlog zbog koga su deca bespomoćna.

 Hladnoća osećanja koju oslikavaju pojedine priče je takva da sibirska tundra deluje kao tropsko ostrvo. Nedostatak afektivnosti prouzrokovaće disfunkcije u relacionim odnosima kod dece koja će takve obrasce prihvatiti kao date, a ne kao konstruisane. Postaće samorazumljivo da Ja ne pripadam Tamo jer nisam kao Oni, ali ni Oni nemaju šta da traže Ovde jer su različiti od Ja/Nas. Ovde i Ja/Nas ću braniti jer znam da ne pripadam Tamo, a nemam gde da odem. A kad mi Ovde postane tesno, Ja/Mi ćemo da Tamo pretvorimo u Ovde pa će onda Oni ili da postanu Mi ili da nestanu, jer Oni i Ja/Mi Ovde ne možemo da boravimo. Možemo i tako pročitati priču o Ružnom pačetu.

Dete vidi svet onakvim kakav jeste ili mu se nudi. Znanja dobijena na ovomtzv. konkretnom stadijumu mišljenja bivaju unesena kao gotova i istinita.Tek od dvanaeste godine, sa pojavom apstraktnog mišljenja, ova znanja se mogu dovoditi u sumnju i menjati. Verovatno je da neka od stečenih znanja, a uz postojeće  vaspitno-obrazovne modele u porodici i školi, nikada ne budu podvrgnuta kritičkoj analizi i promeni stavova i verovanja. Tako se dešava da gotovo servirana iusvojena znanja stvaraju put za formiranje predrasuda i stereotipa vezanih uglavnom za rod, naciju, veru, rasu, itd

            Osnovni postulati ovakvih priča se kreću ka sferi moralno-emocionalnih smernica koje bi trebalo inkorporirati da bi se kulturno prilagodili dotičnom društvenom sistemu.[4] Moral je još jedna alatka koja pomaže da se deca privedu kontroli kulturne matrice. Moralnost određuje šta je dobro a šta ne i pomoću tih smernica se dete može kretati na liniji dobro-loše, na još jednoj binarnoj opoziciji koja je lako kontrolisana od strane ideologije i dominantnog kulturnog obracsa. Dvodimenzionalni prikazi najvažnijih životnih pitanja nikako nisu i jedini. Kao što sada znamo da postoji još dimenzija tako ni za decu ne bi trebalo da bude uobičajeno gledanje crno-belog sveta. A istrajava se na tome da je tako.

               U svojoj knjizi Zorando napominje da su braća Grim, kao pripadnici buržoazije, svojim ’’Pričama za decu i porodicu’’ objavljenim 1812. zapravo pokušavali da obnove duh kolektiviteta nemačkog govornog područja i osećanja zajedništva. Na samom početku XIX veka, u vreme kad su živela braća Grim, Sveto Rimsko carstvo je upravo propalo, a Nemačka kakvu znamo danas nije još postojala, nego se sastojala od stotina kneževina i malih ili srednje velikih država. Glavni čnilac koji je mogao ujediniti Nemački narod tog doba bio je zajednički jezik. Svojim  delima i životom braća Grim su hteli da se omogući stvaranje nemačkog identiteta. Braća Grim su  u svojim pričama i bajkama konstruisali nemačku tradiciju koja nije mogla da se okarakteriše kao nacionalizam već kao zbirka narodne nemačke mudrosti, a koja je predstavljala moralni okvir unutar kog bi moglo da se dela na određeni način. „Oni su vodili kulturni rat . A ulog je bio ,ni manje ni više nego, kontrola nad značenjem i značajem nemačke prošlosti i budućnosti“ (Zorando,J.L.,2001.:74)[5]. A ako je dete skladište kulture odraslih, onaj koji želi da ima uticaja na buduća događanja mora odlučno i čvrsto oblikovati dete po svojim namerama. Kultura tu nije ostavila ni malo prostora za alternativu.

                  Hijerarhijski odnosi superiornosti i inferiornosti koji se održavaju između odraslih i dece  i za koje dominantna ideologija nudi nesvesno opravdavanje ispoljavaju se u svesnom korišćenju i hroničnoj očiglednosti moći i nasilja koje je često preimenovano u ljubav odraslog prema detetu. Ne treba sumnjati u to da roditelji vole svoju decu u većini slučajeva, ono što je zabrinjavajuće jeste način na koji dominantna ideologija strukturiše izraz te ljubavi. Za decu ta ljubav je često usamljeno, nasilno, bolno, ponižavajuće osećanje koje ima više veze sa vežbom moći i autoriteta odraslih nego sa praktikovanjem  saosećanja i razumevanja za potrebe deteta od strane odraslih. Zašto je to tako? Zato što je ljubav odraslih za decu ,suprotno opšteprihvaćenim mišljenjima, ideološki određen psihodinamički doživljaj koji odrasli projektuju kao produkte svog vaspitanja, a ono je uvek opterećeno strahom, ljutnjom, tugom i potrebama iz perioda ličnog odrastanja. Zato nesvena projekcija odraslih u i kroz odnose vaspitanja predstavlja ključni psihodinamički mehanizam kojim odrasli ideološki izmišljaju dete. Priča o detinjstvu je priča o procesu proizvodnje kulturnog,ideološkog i psihodinamičkog  događaja detinjstva. To je lični proces, kao i politički, to je  javni proces isto koliko i privatni.

                   Kultura, sistem i društvo su ti koji određuju načine na koje će deca biti gajena, što ih proizvodi u glavne krivce za neprirodno oblikovanje dece. Kulturno ustanovljeno vreme i načini reprodukovanja materijalnih dobara određuju i tempo i raspored kontakata roditelja/staratelja sa decom. U najranijim danima života deteta, kada ono još ne poseduje svest u sebi kao subjektu, već sebe i majku doživljava kao jedno, načini tretiranja deteta su od krucijalne važnosti.[6] Povijanje i sputavanje deteta, odlaganje hranjenja i spavanja, raspoređivanja vremena za bliski kontakt sa majkom, kao i ne dozvoljavanje razvijanja fizičko-afektivne simbioze  po potrebi deteta jesu znaci indoktrinacije i oblikovanja dece kao funkcionalnih ljudskih bića( funkcionalnih u smislu nastavljača status quo-a). Dete kao esencijalno prirodno biće zahteva isto takav odnos, koji mu nije dozvoljen od strane odraslih. U najmanju ruku diskutabilan termin koji se koristi u medicini a označava uzrok smrti odojčadi je sindrom iznenadne smrti odojčeta (eng. SIDS – sudden infant death syndrome), koji nam ukazuje na to da medicinska nauka nije mnogo postigla na širenju svog korpusa znanja o deci. Jedan od uzroka je i taj da odrasle ne zanimaju deca kao prirodna bića već samo kao kulturne sirovine iz kojih će se stvoriti gotovi prizvodi – član društva. Detetova potreba za stalnim kontaktom sa majkom u svojim prvim mesecima života i neophodnost izlaženja u susret njegovim zahtevima za hranjenjem, kontaktom i emotivnim odnosima, bili su zanemareni ako ne i svesno ignorisani, zarad ranog treninga i izlaženja u susret kulturnim zahtavima.  „Deca su ostavljana sama čak i noću pa nije ni čudo što su u toj samoći tiho venula zbog nedostatka blizine majke , padajući u tako dubok san da su respiratorni organi presatajali sa radom i tako prouzrokovali smrt deteta.“( Zorando,J.L.,2001.:49)

Dominantna ideologija je shvaćena u ovom slučaju  kao širok i sveobuhvatan koncept koji reprodukuje odnose dominacije i subordinacije između dualnih opozicija, a ovde između odraslog i deteta. Ta ideologija jeste podsvesna sveobuhvatna zajednička misao dominantne kulture.

           Čak u prvim danima života deca su izložena uticajima ideologija. Ideologije prekidaju prirodu odnosa između majki i dece i strukturišu njihove odnose vodeći se zahtevima teholoških, medicinskih znanja i verovanjem da su svemoguća. Međutim, tehologija odvaja dete od majke svojim jednokratnim pelenama, gumenim cuclama i sl., i na taj način prouzrokuje emocionalnu i fizičku deprivaciju novog ljudskog bića. Ideologija i tehnologija primoravaju roditelje da decu odvajaju od sebe a da dete još uvek nije rezvilo osećaj sopstva kao različit od osećaja sjedinjenosti sa majkom usled boravka u majčinom stomaku.

            Dalji uticaj ideologije na decu nam kaže da se u detetu moraju odvojiti telo i um/duh, jer ne mogu da prate jedno drugo i da  funkcionalno participiraju u našoj kulturi. U um se nagomilavaju instrukcije, naredbe i uputstva koja telo mora da isprati iako nije spremno za takve izazove. Na taj način se, razjedinjavajući dečije biće, stvara socijalni konstrukt koji je moguće uspešno indoktrinirati i formirati po trenutnim zahtevima tržišta. U trenutku kada je dete prepolovljeno kao biće ,između tela i uma/duha, ono je već postalo žrtva ideologije ali žrtva koja će postati stvaralac novih žrtvi, i na taj način najuspešniji akter u stvaranju i produžavanju date ideologije.

U opšteprihvaćenom načinu vaspitanja dece, dete uči da su odrasli- oni koji nisu dete- oni koji određuju šta je dobro a šta loše za samo dete, i u fizičkom i u psihičkom smislu. Kada se detetove želje ili potrebe uvide kao neodgovarajuće od strane odraslih- proces represije je započeo. Dete je primorano da internalizuje ideologiju odraslih i na taj način sebe dovodi u situacije u kojima se rađaju osećanja žudnje, srama i ljutnje, što dalje dovodi do stvaranja frustracija izazvanih lišavanjem. Sve to je kultura zahtevala a ideologija sprovela u delo. Detetova prirodnost je neprihvatljiva u savremenim kulturama, i svako ispoljavanje potreba od strane deteta koje je u koliziji sa dominatnim sistemom simboličke komunikacije je ocenjeno od strane odraslih kao samovolja i nešto što treba ispraviti, dovesti u red. Ne postoji ovde demoratski aksiom koji je rezervisan za manjine a koji kaže da je različitost dobra i da je treba čuvati. Ovde se ne toleriše pravo da se bude drugačiji. Ako psiholozi kažu da je za detetov razvoj naophodna stabilnost forme, određena doza nepromenljivosti psiholoških smernica, ideologija kaže da je da je jedino nepromenljiva promena. Usled toga se sprovodi akcija fluktuativnih i varijabilnih formi odnosa,  vrednosti i normativnosti struktura u kojima se dete nalazi, što prouzrokuje dalju detetovu zavisnost od strane odraslih i na kraju zbunjenost deteta situacijama u kojima participira svesno ili nesvesno. Odavde proizilazi da je neophodna intervencija spolja na dete a to dovodi do konstukcionističkog pristupa detetu, i to ne kao biću već kao projektu.

           Konstruisaće se dete koje će po isteku roka trajanja postati potpuno funkcionalna ljudska jedinka(odrasla) i na taj način će se obezbediti dalji produžetak vrste, kulture, pogleda na svet, ideologije, itd.

           Deprivacija deteta kao ljudskog bića se sprovodi i manifestuje i putem dozvola i zabrana odraslih da dete može da izrazi svja osećanja što prouzrokuje česta potiskivanja detetove emotivnosti. Najčešći primer  je neodobravanja načina ispoljavanja dečije ljutnje. Razlog je taj  što to predstavlja ozbiljnu pretnju autoritetu i moći odraslih kao i njihovoj sposobnosti kontrole dece, i najzad njihovoj ideji roditelja kakvi treba da budu. Posledica toga za dete je da ono uči da neka osećanja može ispoljavati a neka mora potisnuti, u zavisnosti od toga koja osećanja predstavljaju pretnju za odrasle. A ako prihvatimo ideju da se odnosi među ljudima stvaraju ili iz potrebe da nekoga kontrlolišemo ili da budemo kontrolisani, a koji svi predstavljaju nesvesni akt detetovog iskustva odnosa sa roditeljima, onda dobijamo sturkturisanu sliku deteta kao sadržioca zapostavljenih i zabranjivanih osećanja i ispoljavanja tih osećanja na nesputavan, prirodan i urođen način. Konstrukcija dobija svoje unutrašnje dekoracije.

                Odnosi koji se razvijaju kao posledice ovakvog pristupa kultivizovanja deteta moguće je sagledati kao odnose koji su primarno zasnovani na dominaciji i subjugaciji, kao i na dualnim opozicijama. Dominantna kultura i dominantna ideologija su ono što prisiljava decu da se uklope i reprodukuju kao novi nosioci te iste ideologije i kulture. Sami načini odgajanja dece koji se protežu od preporuka lekara o hranjenju i vođenju brige o odojčadima,bebama i deci, dozvoljenih dana bolovanja za roditelje, vakcinacija, dostupnosti neophodne opreme za odgoj dece, na određeni način prisiljava dete da se prikloni dominantnim tendencijama u u datom  društvenom i ekosistemu. Dodajmo tome i zakone koji regulišu zaštitu dece od nasilja u porodici i zanemarivanja, a koji se mogu tumačiti na razne načine, imaćemo jasnu sliku da nema drugug puta osim onog koji je propisan. Status-quo mora opstati. Ovo jeste jedan od razloga zbog koga i bogati i siromašni, i slabi i jaki, i ostali nesvesno dele i učestvuju u istoj dominantnoj ideologiji. Na koji način je to moguće? Vrlo je jednostavno – zato što ako zanemarimo sve razlike koje su kulturom i fiziologijom nametnute, svaski pojedinac je bio dete koje je srtukturisano dominantnom kulturom u kojoj je rastao i razvijao se, te bio prisiljavan da reprodukuje istu tu kulturu iz koje je potekao. U bilo kojoj poziciji u hijerarhizovanom sistemu da se nalazio, on je vaspitavan tako da reprodukuje ceo sistem i svoju poziciju u tom sistemu.

Izreka kaže da je dete otac čoveka, šta god to značilo.

Dete je  kulturološki uslovljeno da  postane član društva,čovek u konvencijalnom smislu. U protivnom se neće smatrati čovekom, ili bar ne civilizovanim čovekom. Biće neka vrsta životinje koja nije prošla kroz proces obrade i filtracije posredstvom kulturnih modela koji su dominantni u određenom vreme/prostor kontinuumu. Detinjstvo mora biti društveno konstruisano i institucionalizovano jer: ’’deca u svakom trenutku ispoljavaju anarhističke tendencije i asocijalnost, sve do samih granica tolerancije odraslih, a često i preko njih, i otuda njihovo vremensko i prostorno ograničavanje na detinjstvo… ako bi  odrasli imitirali takvo ponašanje kada ništa ne slave i kada nisu opijeni, u najboljem slučaju bi izazvali kategorizovanje u ekscentričnost, a u najgorem u ludilo:’’ Ludilo ne predstavlja apsolutni vid protivrečnosti, već umesto toga status maloletništva, jedan aspekt sebe koji nema prava na autonomiju i koji može postojati samo nakalemljen na svet razuma. U institucijama za mentalno zdravlje sve je organizovano tako da se duševni bolesnici preobraze u maloletnike. Oni se posmatraju kao deca koja imaju preterano mnogo snage i iskorišćavaju je.’’( Foucault,1967;123) ’’(Džejms,Dženks i Praut 1998. u: Tomanović, prir.2004.:145.)

Pošto se proces postajanja čovekom odvija putem socijalizacije,sledi da će agensi iste biti glavne determinante dotičnog procesa. „Čiji su interesi ispunjeni kada jedna grupa određuje ono što će druga grupa čitati? Kada pogledamo litetaturu namenjenu deci, u bilo kojoj formi da je , deca konzumiraju ideju sopstva provučenu kroz ideološko oruđe dominantne kulture. “ ( Zorando,J.L.,2001.:42)

’’Vaspitanje je društvena stvar’’(E. Dirkem). Svako društvo izgrađuje sebi izvestan ideal čoveka. Upravo taj ideal jeste stožer vaspitanja. Za svako društvo vaspitanje predstavlja sredstvo pomoću koga ono u srcu dece priprema suštinske uslove svoje egzistencije. Vaspitanje je delovanje generacija odraslih na generacije koje još nisu zrele za društveni život. Ono ima za cilj da kod deteta stvara i razvija određeni broj fizičkih, intelektualnih i moralnih stanja koji od njega traže i političko društvo u celini i posebne sredine. Vaspitanje je socijalizacija mladih generacija. Cilj vaspitanja je stvaranje društvenog bića. Dete, ulazeći u život unosi u njega samo svoju individualnu prirodu. Vaspitanje je, de facto,  društvena stvar. Ono dete dovodi u vezi sa određenim društvom, a ne sa društvom in genere. Parsons dokazuje kako škola nakon primarne socijalizacije u porodici, postaje žarišno sredstvo socijazlizacije: škola deluje kao most između porodice i društva kao celina. Pripremajući dete za njegovu ulogu odraslog, škola uspostavlja univerzalističke norme u okvirima kojih svi učenici postižu svoj status. Škole funkcionišu na meriokratskim načelima, status se postiže na temelju zasluga ili vrednosti. Kao i Dirkem, Parsons je smatrao da je škola društvo u malom.  Kao odraz društva u celini škola priprema male ljude za njihove uloge u zivotu. Parsons školu smatra glavnim mehanizmom podele uloga u društvu.

Igor Kon navodi da je ’’…termin socijalizacija  višeznačan i njegova interpretacija od strane raznih autora se ne podudara.U najopštijem vidu on se određuje kao uticaj sredine uopšte, koji individuu pripremaju za učešće u društvenom životu , uče je razumevanju kulture, ponašanju u kolektivima, samopotvrđivanju i ispunjavanju raznih socijalnih uloga.’’(Kon,1991:183)  Malo dalje on kaže da : ’’…vaspitanje podrazumeva, pre svega, pravac delovanja, pomoću kojeg se nastoji da se individui svesno usade željene crte i osobine, dok socijalizacija, pored vaspitanja, uključuje ne namerne, spontane uticaje, zahvaljujući kojima se individua uvodi u kulturu i postaje punopravni član društva.U okvirima opštih procesa socijalizacije izdvajaju se pojedinačni subprocesi. Jezgro usmerenog vaspitanja je obrazovanje, tj. proces prenošenja znanja i kulturnih vrednosti koje su stekla ranije pokolenja. Obrazovanje, sa svoje strane, uključuje u sebe svrsishodno, specijalizovano i više-manje formalizovano po svojim metodama obučavanje i šire prosvećivanje, proces propagande i širenja kulture, koji pretpostavlja relativno samostalan i slobodan izbor individue informacija koje joj se saopstavaju.’’ (Kon,1991:183) 

Obrazovanje i vaspitavanje možemo posmatrati kao procese transmisije kulture. Ne kulture generalno, već kulture jedne određene zajednice. Škole su čuvari i distributeri kulturnog kapitala. One izgrađuju i kontrolišu značenja, selekcioniraju ljudska znanja i određuju koje će znanja steći status „socijalno legitimnog znanja“.[7] Socijalizacijski obrasci su odgovori koje je neka zajednica odabrala na pitanja životno važna za opstanak neke zajednice. Funkcionalističkim stavovima je zajednički napor da nasuprot prosvetiteljskom racionalističkom shvatanju o bazičnom antagonizmu čoveka i društva razviju stanovište o njihovom pomirenju kroz prevladavanje društva nad čovekom. Osnovni instrument za postizanje pomenutog prevladavanja jeste vaspitanje čija suština postaje podruštvljavanje pojedinca, njegova socijalizacija.

Kod teoretičara funkcionalističkog opredeljenja socijalizacija je shvaćena instrumentalno, u funkciji održanja sistema, a društveni odnosi kao odnosi sistema; socijalizacije, vrednosti, autoriteta, moci itd. ’’U okviru strukturalno-funkcionalističkih prikaza društva,’’individua’’ je ubačena u jedan ograničeni broj društvenih uloga. Prema tome, socijalizacija predstavlja mehanizam preko kojeg se te društvene uloge reprodukuju u uzastopnim generacijama’’( Praut i Džejms 1990., u:Tomanović, prir.2004.: 56.) ­­­­­ Društvene uloge pomažu članovima društva da se identifikuju kao kompetentni u određenim sferama delovanja. Te uloge su poluge kojima ideologija učitava smisao u socijalizacijske obrasce koje nameće deci, i kojima racionalizuje nedoslednosti kojima se koristi u svojoj vladavini.

Kod Gofmana je to eksplicitno i pokazano u njegovom delu „ Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu“.

Kroz mikrosociološku analizu i uz fokusiranje na nekonvencinalni objekat  istraživanja, Gofman istražuje delove individualnih identiteta, grupne odnose, determinističku snagu okruženja i kretanja i interaktivna značenja informacija. Njegova perspektiva, iako ograničena obimom, obezbeđuje novi uvid u prirodu društvenih interakcija i psihologiju ličnosti.

            Gofman upotrebljava dramaturški pristup u ovoj studiji, predočavajući nam način predstavljanja aktera i značenje tog predstavljanja u širem društvenom kontekstu. Interakcija je viđena kao predstava, oblikovana okruženjem i prisutnom publikom, konstruisana da obezbedi određene utiske kod posmatrača ili publike, a koji su u saglasnosti sa željenim ciljevima aktera ili izvođača uloge.U određenim prilikama predstava opstaje uprkos željama izvođača da ne igraju svoje uloge, a sve zbog pritiska publike da izvođač odigra svoju ulogu do kraja kako bi publici doneo potpuni utisak koji ona očekuje od date uloge i aktera koji tu ulogu igra. Gofman za ovo daje primer lekara koji je prinuđen da bolesniku daje placebo, potpuno svestan njegove beskorisnosti, kao rezultat pacijentove želje za obuhvatnijim tretmanom u svom lečenju . U ovom slučaju, pojedinac razvija identitet uloge kao funkciju interakcije sa drugima, kroz razmenu informacija koje uzimaju u obzir više specifičnih definicija identiteta i ponašanja. Proces ustanovljavanja društvenog identiteta postaje, tako, usko vezan sa konceptom fasade, koji se definiše kao deo pojedinčeve predstave ili uloge, koji regularno deluje u upoštenom značenju da definiše situaciju za one koji posmatraju predstavu. Fasada omogućava drugima da shvate pojedinca na bazi projektovanih crta karaktera koje imaju normativna značenja. Kao kolektivno predstavljanje, fasada ustanovljava odgovarajuću scenu, pojavu i manir za društvenu ulogu koju akter želi da predstavi publici , sjedinjavajući interakciju sa ličnom fasadom. U konstrukciji fasade, informacije o akteru su date na mnogo načina koje sam akter želi da kontroliše da bi mogao baratati utiskom koji kod drugih projektuje o sebi. Te informacije moraju biti u saglasnosti sa onim što akter želi da se prihvati kao istinita slika koju on ovaploćuje.Verodostojnost, kao rezultat tog nastupa, je uslovljena verbalnim značenjima, koje akter koristi da bi ustanovio namere, i neverbalnih značenja koje koristi publika da bi potvrdila iskrenost izjava koje je akter izneo. Akteri ulažu mnogo truda da bi se predstavila idealizovana slika fasade koja je doslednija zakonima, običajima i normama društva, nego ponašanje aktera kada nije u prisustvu publike,tj. kada je u backstage-u( nusprostorije  u koje publika nema uvid i u kojima akter može bez bojazni od otkrivanja svog pravog lica da skine svoju fasadu i doživi trenutke opuštanja , tj. da buda svoje pravo JA ).

Gofman koristi metaforu ( drama ) da bi objasnio kako se socijalno značenje pripisuje osobi u svakodnevnom životu. Kroz dramu akteri daju značenja sebi, drugima i situacijama. Učesnici u interakciji ( pre akteri nego publika ) prosleđuju utiske drugima , u skladu sa svojim ciljevima u datom procesu interakcije. Informacije se razmenjuju da bi potvrdile identitet i značenje datog ponašanja. Akter može nemati nameru i može biti nesvestan ili nesiguran u određenu predstavu koju igra, ali to će kod publike ipak proizvesti određene utiske o predstavi koju posmatra, koji će biti pripisani akterovoj ulozi.

Mehanizmi kojima se kultura,društvo i ideologija koriste u ostvarivanju svojih namera mogu biti višeznačni, ali naučivši ljudski um da nepoznato pretvara u poznato da bi ga prihvatio i razumeo, dobili su efikasno oružje za borbu sa neistomišljenicima, i na kraju sa ljudskom prirodom.

Taj milozvučni  termin –detinjstvo- koristi se za čitavu plejadu događaja koji variraju i po intenzitetu i po formi i sadržaju, variraju ti događaji i prostorno i vremenski, i kulturološki i socijalno-psihološki, a opet, se sve te varijacije i različitosti nazivaju jednakim imenom. Da li je detinjstvo univerzalna pojava, da li je ono istog značenja za sve? Sigurno nije, ali naučnici još uvek ne mogu da naprave tu finu distinkciju između različitih faza života ljudske jedinke, koje ne karakterišu jedinku samo po jednoj kategorijalnoj varijabli – godinama starosti. Jer očigledno je da se samo na osnovu godina starosti određuje da li je nešto detinjstvo i da li je neko dete. Da li je to što ne postoji izričita distinkcija između različitih varijeteta detinjstva samo još jedan dokaz da odrasli ne mare previše za dete kao individuu već obraćaju pažnju samo na dete kao osobu?

Ako želimo da se pozabavimo problemima čovečanstva u celini, morali bi da obratimo pažnju na to kako utičemo na  decu i čemu ih to učimo. Iz istorije, koja je učiteljica života, možemo videti da nisu samo roditelji i učitelji ti koji imaju odgovornost za prenošenje znanja na decu.

Definitivni zaključak je da je kultura nasilja nad dečijim bićem odnela pobedu. Za sada…

LITERATURA:

Dirkem ,Emil : Vaspitanje i sociologija, ZUNS Beograd, 1981.

Frojd, Sigmund : Psihologija mase i analiza ega: izabrani spisi, Fedon, Beograd  2006

Gofman, Erving : Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu, Beograd 1994

Iljič,Ivan : Dole škole, Biblioteka XX vek; Duga, Beograd 1972.

Kon, S. Igor : Dete i kultura, ZUNS, Beograd 1991.

Mihajlović,D.,Glišić,S. :Vilinske priče; Simbolika i značenja bajki, Univerzitetska    biblioteka Svetozar Marković, Beograd 2005

Todorov ,Cvetan : Mi i drugi : francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Biblioteka XX vek; Posebna izdanja, Beograd 1994

Tomanović, Smiljka. prir. : Sociologija detinjstva, sociološka hrestomatija, ZUNS Beograd,2004

Zorando, L. Joseph :Inventing the Child. Culture,Ideology, and the Story of  Childhood, Garland Publishing,New York and London,2001.


[1] ’’Povodeći se Kontovom teorijom društvene evolucije, ’’divljak’’ je shvaćen kao preteča civilizovanog čoveka, što se može porediti sa načinom na koji dete nagoveštava život odraslog čoveka.’’ ( Praut i Džejms 1990. u:Tomanović, prir.2004.: 55.)

[2] ’’S obzirom da je koncept socijalizacije upućen na budućnost( na postajanje društvenim bićem), življena stvarnost detinjstva u njemu ne postoji.’’(Tomanović,2004.:9)

[3] Dete ne može samo po sebi znati da li je dobro ili loše; tu kvalifikaciju mora čuti ili saznati od ’’značajnih drugih’’, koji su obično roditelji. Takođe mora saznati i koje ponašanje loše i neprihvatljivo, iako ne deluje kao pogrešno iz dečije perspektive. Očigledno da je uticaj ideologije odraslih  ovde najtransparentniji, jer oni su i tužilac i sudija, a eventualno i prijatelj suda. Detetu se nameću mnoga pravila koja ni odrasli ne mogu popamtiti, pa nije ni čudno ako dete neko od tih pravila zaboravi ili ih u svom umu modifikuje da bi ih razumelo.A neretko se događa da odrasli nisu istrajni u poštovanju tih istih pravila koja su nametnuli, što samo povećava zbunjenost u dečijem umu i verovatnoću greške. To  dalje vodi do ’’nemoguće pedagoške situacije’’ (Zorando,1994.: XV), koje stavlja dete u poziciju u kojoj  mora pogrešiti čime se ’’značajnom drugom’’ otvaraju vrata da pokaže svoju nadmoć u kompetenciji ukazujući detetu kako je napravio/la grešku(odrasli znaju – deca ne znaju!)

[4] ’’Bajke se obraćaju istovremeno svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući na način koji doseže i do neobrazovanog dečijeg uma, ali i do uma racionalne, kultivisane odrasle osobe. One prenose važne poruke svesnom , predsvesnom i nesvesnom umu . Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da narodne bajke, podjednako i normalnom  i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo dubljim značenjem, obogaćuju unutrašnji život deteta, nego ma koje drugo štivo i ma koji terapeutski pristup. 

    Mnogo pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina, bajke su vekovima bile sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji od svih primera jeste zbirka 1001 noć, čija je okvirna priča u osnovi prikaz lečenja jednog psihički obolelog vladara uz pomoć pripovedanja. Prema okvirnoj priči, dvoje protagonista, muškarac i žena, sreću se u trenutku velikih kriza u svom životu: car je zgađen životom i pun mržnje prema ženama; Šeherezada strepi za svoj život, ali je rešena da postigne carevo i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje pripovedanjem mnogih bajki ~ nijedna priča to ne može postići sama, jer su naši psihološki problemi previše složeni, a njihovo rešavanje teško. Jedino velika raznolikost bajki može obezbediti podstrek za takvu katarzu. Potrebna je „1001 noć“ pažljivog slušanja bajki da se car oslobodi.’’ (Mihajlović,Glišić,2005:XI)

[5] Neke od bajki braće grim su Crvenkapa, snežana i 7 patuljaka, Ivica i Marica, Palčić, Uspavana lepotica. U svakoj od ovih bajki je dominantan prizor nasilja, ili fizičkog ili psihičkog. Na žalost, to nasilje se  rešava i potiskuje drugim nasiljem.

[6] Todorov kaže da ’’život deteta počinje postepenom diferencijacijom subjekta i objekta, samim tim ,njemu se u početku čitav svet čini egzotičnim’’(Todorov,1994:315) U ovoj rečenici se krije čitava istina: život deteta počinje postepeno – dete polako ulazi u život jer ono nije dete za sebe kada se rodi , već je dete po sebi( da upotrebimo princip Marksovog razlikovanja klase po sebi i klase za sebe), tek treba da postane nešto što mi nazivamo dete, znači potrebno je da se razvije, nadogradi ili usmereno odgoji;

Dalje kaže – diferencijacijom subjekta i objekta – dete ne pravi razliku između sebe i  majke kada se rodi. Svoj život je počelo u majčinoj utrobi, vezano za nju i od nje je dobijalo sve što muje potrebno; za dete nema mnogo razloga da taj odnos menja, jer i ne zna za drugačiji odnos osim simbiotičkog. Majka nije ništa drugo do veliko ja.

Međutim, silom prirode i uz pomoć čoveka dete će morati da nauči da ono i majka ipak nisu isto. To bi se, de facto ,dogodilo pre ili kasnije, ali odrasli to već u korenu isteruju iz detetovih opcija i primoravaju ga da se na silu odredi prema spoljašnjoj okolini kao sopstvo koje je samosvojno. Ono je izvučeno iz grupe i ostavljeno na vetrometini međuljudskih odnosa odraslih koji ga primoravaju da se ponaša po njihovim pravilima.

Njemu se u početku– početak koji označava nepoznavanje idioma, simbola i eko-situacije u kojoj se nalazi dete; označavanje vremenskog kontinuuma segmentiranim i hijerarhizovanim obeležjima ukazuje na tendenciju ka developmentalizmu  koja se implicitno i neupitno nameće pred dete, sa smišljenim predubeđenjem da je razvoj   ( u smislu napredovanja u skladu za zadatim vrednostima i normama današnjice) neophodan a da je dete na prvom koraku tog procesa koji umnogome zavisi od odraslih. Uočava se nametanje hijerarhije kao ontološki zasnovane u svakom odnosu pa i u vremenskom sledu  –  Početak – Kraj, gde je naravno ono posle bitnije od onog pre, i na taj način se obistinjuje Kvortrupova premisa da su deca čekači u čekaonici života.Ta slikovita izjava izgleda tačna, jer ono kasnije je rezervisano za decu, njihovo vreme tek dolazi, a plata za to čekanje je pravo da se oni kada odrastu isto tako ponašaju prema svojoj deci.

[7] Ivan Ilič smatra da su škole isto to samo sa negativnim predznakom.Škole rade po školskim programima koje, pak ,određuju oni čiji je interes da buduće radno sposobno stanovništvo usvoji ona znanja koja su adekvatna projektovanom privrednom razvoju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.