Tiho mu je rekla da želi on njega jednu ružu punu trnja.

I ništa drugo.

Samo to…

Sa jednog putovanja, koje je bilo puno ljubavi, njih dvoje su se vratili obogaćeni srećom. Ti dani su bili nešto posebno. Svako od njih je imao svoj doživljaj tog vremena ali su znali da je to vreme – vreme čiste ljubavi. Taj put im je doneo nekoliko divnih dana koji će im trajati zauvek. Ljubav im je cvetala. U jednom zanosnom trenu onа је poželela da pomiriše ružu koju je videla na travnjaku ispred spomenika koji je dominirao trgom i kružnim tokom koji, kao da je zapljuskivao njegov postament kao i more što je radilo nekada tom slavnom moreplovcu čija je figura bila ovekovečena tim spmenikom.Sagnuvši se, obavila je svoje prste oko stabljike i mahinalno je pokušala da cvet približi svom licu. Neporeznost joj je donela bolni ubod ružinog trna. Krv je krenula niz njen prst. On je brzo prišao da pogleda šta joj se desilo. Nežno je uzeo njenu šaku, poljubio njen prst bezbroj puta gledajući je pravo u oči. Ljubio je sve dok krv nije stala i bol nestala. Ona je osećala ljubav. U tom pogledu, u tim poljupcima je osećala njegovu čistu ljubav i poželela da vreme tada stane. On je tu ružu ubrao i poklonio joj je uz reči da će svaki njen bol njegova ljubav odvesti daleko od nje.

Ruža je bila simbol njegove ljubavi. Trnovita ruža. Divlja ruža. Umela je ta ljubav da zaboli, bila je divlja i trnovita ponekad. Ali je ta njegova ljubav davala onaj predivni osećaj punoće života. I volela je to. Zato je i tražila ružu punu trnja. Zbog ljubavi. Zbog života koji samo uz ljubav vredi živeti.