Откинићу ову луду главу са рамена и ставићу је на трули пањ, на трон који је ње недостојан. Јер и тај трули пањ је некада био део нечега доброг, док ова глава никада није. И неће.
Ставићу је да јој вране очи изваде да не би више гледала оно што душу рањава. Нек исцуре беоњаче својим белилом по канџама њиховим, нек се ириси плавкасти закрваве и угасе чежњу души, нека зенице црнилом по кљуновима гладним оставе трагове…
А кад само тамне јаме од очију остану и вране отерају бесни пси, онда ће и они своје хтети. Нека откину уши ове да не чују више ни лаж која је од нектара слађа, ни истину која као пелин је горка. Јер ни једну ни другу више сломљена душа не може да поднесе. Јер лаж је боде врелим врховима трозупца свог, а истина је полива кишом суза ледених.
А када бесни пси буду отерани ужасом лажи што кроз те уши им језике опече, онда ће пацови доћи по своје.
Нек они језик овај искидају да никада више не може рећи оно што душа не мисли, оно што прво заболи њу па тек онда некога другог, оно због чега кајање чучи на мојим зубима и црнилом их маже…
А ја ћу све то гледати полуслепим очима душе, која само што је прогледала а од призора ужасне истине одмах почела да слепи. И кад се све то заврши, када од главе на трулом пању остане само безуба крвава лобања, и када душа своје слепе очи заувек затвори, тада ће наћи мир којег је жедна била.
И тада…тада ћу знати да спас је стигао.
