Џелат

Пузим кроз блато док се киша појачава. Мокар сам до голе коже, дува хладан ветар који фијуче око мојих ушију. Виде ми се само беоњаче у овом мраку. А срце лупа као ненормално. Мислим да се чује у околини од километар та бука из мојих груди, која се појачава јер адреналин јури кроз крвоток.

Видим неколико војника испред себе. Нешто причају али их не чујем добро. Одлазе сви осим једног. Остао је сам испред улаза у двориште неке оронуле зграде која је изгледа некаква база за војску.

Морам то да урадим. Морам да прођем туда непримећен. Спреман сам на све. Са том идејом сам и кренуо. Или он или ја. То је то.

Прилазим, пузим и даље али гледам право у непријатеља. Чекам да ми окрене леђа. У глави ми бубња. Чини ми се кроз уши излази звук из мене. Плашим се да ће ме чути. Скачем из блата са лицем црним и искривљеним од зла које се спремам да учиним. Знам да морам. Није ме брига. Одузећу нечији живот да би моји синови имали шансу за живот.

Остали су сакривени у шуми. Предуго су тамо и плашим се да ће им се десити нешто лоше. Разишли смо се кад сам отишао по храну. Војска се препречила између нас. Туђа војска. Немам времена да чекам више. Морам стићи до њих.

Нож у мојој руци се врхом забио у врат непријатеља. Ставио сам му руку на уста да се не искраде урлик бола који сам изазвао код њега. Мој бес који је он видео у погледу што донесе смрт је постао страх када сам угледао његово лице. То је био само момчић у униформи. Можда мало старији од мог првенца. Голобрадо чељаде што су ове вуцибатине злотворне преваром обукле у униформу и оставили га самог у мраку. По киши и хладноћи. Самог дечака оставили тако. Па може да се прехлади. Да добије упалу плућа… Каква банда људског шљама то може да уради? Олош бездушни.

Да.

То ми је пролазило кроз главу док је моја десна рука гурала нож дубље у његов врат…Док је моја лева рука јаче стискала његова уста да не пусти глас.

То ми је пролазило кроз главу док сам одузимао живот том дечаку. Док сам пуштао да његова крв шикља по мојим шакама. Док сам се трудио да му узмем оно што му је Бог дао.

Пао је.

У блато испред мојих ногу.

Крв се губила у тами око нас.

Нестајала је лагано као што је нестала и људскост у мени.

Убио сам.

Убио сам дете.

Нечијег сина.

То сам урадио.

Моји синови више немају оца. Немају, јер ја сам нестао. Нема ме. Не постојим. Само труло месо кроз још тече крв. Крв из које је живот побегао заједно са овом што сам је отео детету што лежи пред мојим ногама.

Стојим над жртвом и не примећујем да долази истина.

Не чујем буку око себе.

Не осећам каме које ми се забадају у леђа, врат, груди, главу, око, ноге…

И није ово што моје тело умире моја казна. То ми је спас.

Ја сам џелат.

Убио сам човека, дете, синове…

Издао сам Бога.

Моја казна ће бити вечно кајање без опроштаја.

И то је мало за зло које сам починио…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.