Obrijao sam bradu da bih video pravog sebe. Da se sagledam, da pogledam istini u oči, što se kaže.

Ju!!!, što sam ružaaaaan….

Katastrofa! 🤤

Pa baš super. 😡

Sad mogu da se opustim, znam zašto ljudi skreću pogled od mene na ulici.

Da se razumemo, nisam ja ni zamišljao da sam neki lepotan, čak ni sa bradom, ali od onih silnih dlaka koje rastu odakle hoćeš, nije se baš dobro moglo ni videti ovo karikaturično lice. I to je baš korisno, izgleda.

Uh!

Sad treba sačekati da dlake opet izrastu. Al’ šta ću do tad? I šta će ovaj silni narod koji mora da me gleda? Ja sebe i ne moram da gledam. Kad se umivam, lepo zažmurim, ne gledam u ogledalo i ćao. Ali ostali… Baš mi ih je žao, nekako.

Ma i konobari u kafiću neće da mi naplate. Dođu da uzmu porudžbinu i šokiraju se, posle nateraju šankera da donese tu porudžbinu da bi se i on šokirao, a kad treba da se naplati samo odmahnu rukom, kao u redu je, samo idi da te ne gledamo.

Šta da kažem, mora da im je prilično lepo u životu pa im sudbina šalje ovaj gorki lekić. Da znaju da može i drugačije da bude.

Sreća da se ne bavim poslom gde moram da privlačnim klijente. Sad sam više u fazonu rasterivanja.

Izgleda da je pravo vreme o razmišljanju o promenama u karijeri. Možda se i otvori mesto u agrobiznisu za mene.

Mobilno strašilo!