Ova zima mi je baš predugačka. I hladna.

Ne mogu da lažem, nisu temperature preniske, čak su i visoke za ovo doba godine, ali meni je hladno. Nisam zimogrožljiv, da se razumemo, mogu da istrpim hladnoću prilično dugo i prilično stoički. Ali samo vremensku, temperaturnu. Ovu hladnoću, iznutra, teško izdržavam. A pogotovo što traje više od jednog godišnjeg doba. I ne vidi joj se kraj. Sakrili oblaci sunce, navukli ljute obrve i seju ledene dane i noći. Džaba mi i kuvano vino i kuvana rakija. Ne zagrejah se.

Nekako, što duže traje to mi se čini da se i krv usporava. Sporije pričam, dah koji izlazi iz mojih usta ima male ledenice koje vise po njemu kada ponekad nešto i izgovorim. A ionako nemam šta pametno da kažem pa možda to i nije loše.

Kažu ljudi „ko zna zašto je to dobro…“ Ja sigurno ne znam. Ne prija mi ova vrsta „dobrog“, ako mogu tako da kažem. Možda je moja duša bila praviše uzavrela pa je zahtevala naglo hlađenje…

Možda… Ne znam.

Ali ne deluje mi da je to tačno.

Ono što je fakat to je da je ova zima baš, baš polarna. Previše hladna i ne odlazi.

Ako još malo potraje, postaću Jeti.