Dok je čekao da se završe pregledi njegove voljene, razmišljao je o značenju njenih reči. Imao je neku ideju o tome ali maglovitu. Kakve ruže sa trnjem hoće? I zašto? Nadao se da će sa njom biti sve u redu, i da je ovo samo prolazna slabost njenog organizma. Učaurili su se pa sad jedan rođendan napravi čudo.

Ne može tako više.

Cela ova situacija ga je promenila. Kao da mu je vidik pukao pred očima. Nije siguran da će to biti pametno ali ipak je doneo odluku. Dosta je bilo konvencijalnog u njihovim životima. Svaki dan može da bude poslednji. Voleće je najjače što može. Sa svim što ima. I ako treba da se svađaju, neka. I to je bolje nego guranje pod tepih. Reći će joj sve što mu smeta kod nje, sve što ga je nerviralo, povredio… Ali će joj reći i da je voli za zauvek.

Pa ako hoće, neka i ode od njega. Možda njoj to i treba. Samo neka zna sve. I ko je on, i kakav je i da je ona ta koju je njegovo srce izabralo. Ali da kad voli, on voli ovako. Muški.

Dosta je bilo skrivanja osećanja zarad nekakvog mira, dosta je bilo laži. Ovo nije ljubav kakvu oni zaslužuju.

Ili će imati ono pravo ili ništa.

Sve će joj to reći, mislio je, samo da joj bude dobro. Osećao je da i njoj treba da to čuje.

Izašao je izvan bolnice i zapalio cigaru. Gledao je u drvo koje je stajalo ispred, u malom parku, i video vevericu u krošnji. Nasmešio se.

Biće još lepih dana, bio je siguran. Samo neka ona bude dobro.

Poznati glas ga je sustizao i on se okrenuo sa iznenađenim izrazom lica. Ona je izašla iz bolnice. Rekla mu je da je sada dobro i da hoće da razgovaraju o nečemu važnom.

Sa osmehom je prihvatio ove informacije.

Kraj dolazi. Znao je da više nikada ništa neće biti isto.