Nisam upoznao dedu. Ni sa očeve ni sa majčine strane. Umrli su pre nego što sam rođen. Ne znam iz ličnog iskustva kako je kad te tvoj deda drži u krilu. Ne zna ništa o tome. Ali nešto ipak znam o dedama i njihovom odnosu prema dečurliji.
U dvorištu gde sam živeo, vrata do naših, živeli su i Miša i Konstanca. Ona me je krstila a on je tako postao i moj kum. Sa njima je živeo i njegov otac. Zvao se Mladen. Nisam dobio ime po njemu.
Sećam ga se kroz obrise uspomena i uvek vidim istu sliku i osetim istu emociju. Leto, nas dvojica u kupaćim gaćama, prskamo se u nekom bazenu na naduvavanje. Oko nas je cika, vika i dreka da se smirimo i ne pravimo haos a nas dvojica se smejemo i uživamo punih srca.
To mi je jedino sećanje na dedu. Nije bio moj deda ali je sećanje prelepo. I zahvalan sam na tome što su dva Mladena jednog leta uživali u sreći koja će zauvek ostati takva. Čista sreća.
Možda je baš taj doživljaj dedinstva bio dovoljan za celo jedno detinjstvo.
