Ćale…

Poslednji put kada sam video oca bilo je letnje veče. Gledao sam ga u leđa, dok je odlazio…

Nisam znao da je to taj, poslednji, put.

Nisam ni razmišljao da je to moguće.

Srećan sam što sam ga bar zagrlio tada. To je ostalo. Zagrljaj oca. Tada nisam mislio kao sada o tome. Tada je to bio samo još jedan zagrljaj oca i odraslog sina. A sada…

Sada je to zagrljaj oca i njegovog malog sinčića, onog kojem otac treba zauvek, samo da je tu negde, samo da mogu da se čuju telefonom bar… Da ga pitam: „kako si ćale?“, a on da mi kaže: „nisam ja ćale, ja sam Milan, tvoj otac…“ Uvek mi je to usne razvlačilo u osmeh. Ćale, moj ćale, tata Milan…

Bio je blag čovek, ali imao je neku crtu tihog prkosa u sebi. Nije bio savršen, naravno. Pa zar neko jeste? Prvi put sam video suzu u njegovom oku kada sam išao u vojsku. Nisam bio spreman da vidim to. I to mi je ostalo od njega.

Nenadana suza i pogled na njega kako odlazi…

Ima još sećanja ali ova su najjača.

I nekako su postala jaka veza između nas. Jer njegov odlazak sam ispratio sa mnogo suza u mojim očima.

Nikada neću prestati da volim svog oca.

Ćale, nadam se da si dobro i da ti moja ljubav osvetljava večnost.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.