Trenutak večnosti

Moja ruka je oko njenog struka svila svoje gnezdo.

Druga joj sklanja kosu sa uha, da bih joj mogao šaputati istinu ovog srca koje samo zbog nje udara ritmovima večne radosti. .

Dok reči plove vazduhom, pogledom joj milujem usne pune meda, poluvlažne od uzdaha koji sam pretvorio u rosu, a njene oči, boje moga neba, nemo uživaju u iščekivanju.

Trenutak, koji ostaje zauvek u duši i nikada, ali baš nikada, ne nestaje, i ne prestaje da živi, ploveći rekom beskonačne ljubavi.

Trenutak večnosti.

To je taj!