Вера

„Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек;

И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;

И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;

И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.

И у Духа Светог, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз пророке.

У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за отпуштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века.

Амин.“

Изговорио је ово гласно, као и већина присутних на литургији. А пре и после Симбола вере се молио у себи:“ Господе, помилуј ме… “

Тог јутра је устао рано. Планирао је да иде на службу јер је осетио потребу за тим. Попио је своју кафу, умио се и пристојно обучен је кренуо ка цркви. Ишао је пешице, узбрдо, лагано…

Мисли су му лутале на путу до храма тако да ни ја не знам шта је све било у њима. Ма није ни важно…

Није било превише људи у цркви, али пошто је црква била мала, изгледала је пристојно попуњено. Било је довољно места да човек може да се прекрсти и поклони а да се не очеше о некога.

Када је служба завршена, он се прекрстио и изашао. Отишао је да купи свеће и да их упали. Урадио је то пажљиво, молећи се при сваком паљењу. Све их је наменио неком. Одстајао је мало гледајући како свеће догоревају молећи се. Изашао је са некаквим уздахом из порте.

Ни сада ми нису скроз јасне његове мисли, а тек тада…

Можда је проблем у мени? Можда ја грешим? Јер те његове мисли немају никакве везе са стварношћу коју живи.

Можда…

Можда је то што ја не могу да схватим била вера.

Веровао је у то тако јако да сам ја помислио да је он заиста помешао фикцију и стварност. Жеље и збиљу. Сан и јаву.

А он је само веровао.

Безусловно.

Апсолутно.

Зауставио сам га тада. Питао га за здравље и како живи. Гледао у очи да видим да ли је искрен док одговара. Попричасмо мало и нисам сигуран да је лагао кад је рекао да је срећан. Отишао је лагано низ улицу и оставио ме са чудним утиском о свему овоме.

Некако ми је требало још одговора о њему и тој вери.

Нисам га нашао у цркви следећи пут али јесам код поште.

Попричасмо поново, онако уопштено.

И, колико видим, и даље верује са истом ватром у срцу.

4 thoughts on “Вера

  1. Човекова највећа недела дају му прилику да створи најсветлија дела,у неком времену…само ако верује и ако одвојимо шта је шта.Оставићу ти један део из књиге „Звонећи Кедри Русије“ мало је дужи,али вреди прочитати…TRI MOLITVE

    Eto, o Bogu govoriš, Anastasija, a kako se ti moliš? Ili se ne moliš uopšte? Mnogi me ljudi u pismima svojim mole da te o tome pitam.
    – Vladimire, šta pod rečju »moliti se« podrazumevaš?
    – Kako šta? Zar nije jasno? Moliti se… to znači, moliti se. Šta je tebi, zar ne razumeš značenje te reči?
    – Reči jedne te iste različito poimaju ljudi, i različito doživljavaju njihovo značenje. Da bih govorila razumljivije, tebe i pitam, kako shvataš smisao molitve?
    – O smislu nekako nisam baš mnogo razmišljao. Ali, sve jedno, jednu molitvu, najvažniju, znam napamet i ponekad je izgovaram – tako, za svaki slučaj. Nekakav je, po svoj prilici, u njoj smisao, čim je mnogi izgovaraju.
    – Kako? Naučio si molitvu, a bit da doznaš nisi poželeo?
    – Ne da nisam hteo, već se naprosto nisam baš udubljivao u značenje. Mislio sam, svima je jasan, zbog čega se udubljivati? Molitva – to je prosto s Bogom kao razgovor.
    – Ali, ukoliko u molitvi najvažnijoj s Bogom podrazumevamo razgovor, reci, kako je moguće s Bogom, Ocem svojim besmisleno razgovarati?
    – Ne znam kako. Ma, što si se navrzla, s tim smislom? Svakako je bio poznat onome, ko je napisao molitvu.
    – A da li bi ti sam sa Ocem svojim želeo da razgovaraš?
    – Razume se. Svako bi sa ocem želeo sam da opšti.
    – Kako se može »u svoje ime«, a pri tom, reči izgovarajući tuđe, čak se i ne zamislivši šta stoji iza njih?
    U početku me je pomalo razdraživalo cepidlačenje Anastasijino, koje se odnosilo na smisao naučene mnome molitve, ali mi je onda i samom postalo zanimljivo da razjasnim utemeljen u molitvi smisao. Zato što mi je misao nekako sama od sebe u glavu došla: »Kako se tako desilo? Molitvu sam naučio, ponavljao je ne jednom, a eto, nad tim, šta je u njoj, skoro da nisam ni razmišljao. Zanimljivo bi bilo razjasniti je, kad sam je već naučio«. Zato rekoh Anastasiji:
    – Dobro, nekako ću razmisliti o smislu. A ona u odgovor:
    – Zašto »nekako«? Zar sada, evo ovde, ne bi mogao svoju molitvu da izgovoriš?
    – Zašto ne bih mogao? Mogu, naravno.
    – Onda, Vladimire, izgovori molitvu tu, od svih koju si najvažnijom nazvao, uz pomoć koje si da razgovaraš sa Ocem pokušavao.
    – Jednu samo i znam. Nju sam i naučio, zato što je najvažnijom nekako svi smatraju.
    – Neka je i tako. Izgovori svoju molitvu, a ja ću za mišlju slediti tvojom.

    – Dobro. Slušaj.

    Izgovorio sam Anastasiji molitvu »Oče naš«, gde su, ukoliko pamtite, reči ovakve:
    Oče naš, iže jesi na nebesijah! Da svjatitsja imja Tvoje.
    Da pridjet carstvije Tvoje. Da budjet volja Tvoja,
    jako na nebesi i na zemlji.
    Hljeb naš nasuščni dažd nam dnjes, I nje ostavi nam dolgie našie, jakože I mi ostavljajem dolžnikam našim,
    I ne vovedi nas vo iskušenije, no izbavi nas od lukovogo.
    Jako Tvoje jest carstvo, i sila, i slava
    Oca i Sina i Svetoga Duha
    Ninje i svagda i vo vjeki vjekov. Amin.

    Zaćutao sam i pogledao u Anastasiju. A ona, sagla glavu, ne gleda me, takođe ćuti. Tako je sedela ćutke, žalosna, dok nisam više izdržao, te upitah:

    – Zašto ćutiš, Anastasija?

    Ona je, ne podižući glavu, rekla:

    – Kakve reči moje očekuješ, Vladimire?
    – Kako, »kakve«? Čak sam bez zastajkivanja molitvu izgovorio. Da li ti se dopala? Mogla bi mi reći, a ti ćutiš.
    – Dok si izgovarao molitvu, Vladimire, pokušavala sam da misao sledim tvoju, osećanja, smisao obraćanja. Značenje reči mi je jasno u molitvi, ali ti nisi sve reči u njoj razumeo. Tvoja tek rođena misao se kidala, gubila, osećanja nije bilo uopšte. Nisi doživeo suštinu mnogih reči molitve, nisi se obraćao bilo kome. Prosto si mumlao.
    – Ma, ja sam je, kao i svi ostali izgovarao. U crkvi sam bio, tamo je još više nerazumljivih reči. Druge sam čuo kako je izgovaraju. Mrmljaju brzim govorom, i to je sve. A ja sam sve jasno, polako tebi govorio, da bi razumela.
    – Nisi li pre ovoga rekao: »Molitva je – Bogu obraćanje.«
    – Da, rekao sam.
    – Ali, Bog Otac naš, On je ličnost, On je materija živa. Sposoban je da oseća Otac i razume, kada se normalan stvara odnos. A ti…
    – Šta ja? Kažem ti, tako je svi izgovaraju, Bogu se obraćajući.
    – Zamisli, pred tobom je kći tvoja, Polina. Odjednom počne nešto monotono da govori, a u rečenice, nerazumljive čak i sebi samoj, reči upliće. Tebi, ocu, da li bi se dopalo kćeri tvoje takvo obraćanje?
    Kako sam zamislio jasno takvu situaciju, bukvalno me prođe jeza. Stoji preda mnom kći moja, mumla nešto, kao da je maloumna, ni sama ne razumevajući šta hoće. Odlučih u sebi: »Ne, treba razjasniti razumno molitvu. Ne smeju se besmisleno ponavljati reči. Ovako ispada, da se kao maloumna budala pred Bogom pojavljujem. Neka ko hoće tako nju mrmlja. Obavezno ću molitvu ovu celu razumeti. Rečima nepoznatim samo negde moram prevod naći. Zašto u crkvama nekakvim jezikom nejasnim govore?« Glasno rekoh Anastasiji:
    – Znaš, verovatno prevod nije ni potpun, ni tačan. Zato se, kako si rekla, misao moja gubila.
    – Vladimire, može se suština razumeti i u tom prevodu. Dakako, u njemu postoje reči, izašavše iz današnje upotrebe. Ali je jasan smisao kada se o njemu promisli, odmeri, šta je za tebe lično najvažnije, a Ocu ugodnije. Šta želiš, izgovarajući Ocu molitveno obraćanje?
    – Pa, što je rečima tim kazano, to verovatno i ja želim. Da hleb nam da, grehe oprosti i dugove, da nas u iskušenje ne uvede, već izbavi od zla. Sve je jasno tamo.
    – Vladimire, hranu je Bog sinovima i kćerima svojim svu dao pre rođenja njihovog. Osvrni se, odavno je stvoreno sve za tebe. Grehe, roditelj koji voli, bez molbe prašta svima, a u iskušenje nikoga da uvede i ne pomišlja. Sposobnost je svakome Otac podario da ne naseda na lukava obećanja. Zašto vređaš Oca neupućenošću u ono, što je on odavno ostvario? Oko tebe su svi večni darovi Njegovi. Roditelj koji voli, davši sve detetu svom, šta može još da da?
    – A ako On, ipak, nešto nije dao do kraja?
    – Bog je najveći. Sinovima i kćerima Svojim, sve je od vajkada stavio na raspolaganje. Sve! Potpuno! On, kao roditelj, bespogovorno voleći svoje dete, sebi nije zamislio blago veće, no što je radost od srećnog postojanja svoje dece! Svojih sinova i kćeri!
    Reci, Vladimire, kakva osećanja može da iskusi Otac, davši deci od praiskona sve i doživevši da stoje pred njim deca, neprekidno ga za nešto moljakajući: »Još, još, zaštiti, spasi, svi smo mi bespomoćni, svi smo mi ništavni«? Odgovori, molim te. Eto, ti, roditelj, ili neko od tvojih drugova, da li biste hteli da imate takvu decu?
    – Neću ti odmah odgovoriti. Sam ću razjasniti, kada promislim na miru.
    – Da, da, svakako, dobro, Vladimire. Samo, molim te, kad nađeš vremena, promisli, šta bi želeo da čuje od tebe Otac, osim molbi tvojih?
    – Kako, zar i Bog od nas nešto može poželeti? Šta?
    – Ono, što svako od svoje dece čuti želi.
    – Reci, Anastasija, da li se i ti molitvom Bogu obraćaš ponekad?
    – Da, obraćam mu se.
    – Izgovori mi molitvu svoju.
    – Tebi, Vladimire, ne mogu. Molitva je Bogu namenjena moja.
    – Neka bude Bogu, a ja ću je čuti.

    Anastasija je ustala. Raširivši ruke, okrenula se od mene i prve reči izrekla. Obične reči molitve, ali… u meni kao da je iznenada sve zatreperilo. Izrekla ih je tako, kako mi ne izgovaramo molitvu. Govorila ih je onako, kako se ljudi svi svom bliskom, voljenom, najrođenijem obraćaju. Sve intonacije opštenja živog u njenim rečima su postojale. I strast, i radost, i žestok zanos, kao da se pored nje nalazio onaj, kome se Anastasija obraćala vatreno:

    Oče moj, postojeći posvuda! Za životnu svetlost Tebi hvala, Za javu hvala carstva Tvojega,
    Za slobodu voljenja. Postojanje dobra.
    Za hranu svakodnevnu Tebi hvala! I za Tvoje strpljenje,
    I za oprost grehova na Tvojoj zemlji. Oče moj, postojeći posvuda,
    Ja, kćer Tvoja među Tvojim delima. Neću dopustiti greh i slabost u sebi, Postaću dostojna Tvojih ostvarenja.
    Oče moj, postojeći posvuda,
    Ja sam kći Tvoja, na radost Tvoju. Tvoju ću sobom slavu uvećavati
    Budući vekovi svi živeće kroz Tvoju viziju. I biće tako! Ja tako želim! Ja kći Tvoja, Oče moj, postojeći posvuda.

    Anastasija je ućutala. Sa svim što je bilo oko nje, da opšti je produžila. Oko nje, činilo se, svetlost blista. Kada je reči svoje molitve izgovarala, uokolo se neprimetno nešto dešavalo. I to nešto neprimetno, dotaklo je i mene. Ne spoljnim – unutarnjim dodirom. Od njega je odjednom postalo lepo, spokojno. No, sa Anastasijinim udaljavanjem to stanje je prošlo, te rekoh za njom:
    – Tako si molitvu izgovorila, kao da je pored tebe neko, ko je kadar da na nju odgovori.
    Anastasija se okrete ka meni, lice njeno je bilo ozareno radošću. Raširila je ruke, zavrtela se uz osmeh, a potom, ozbiljno me gledajući u oči,
    rekla:
    – Vladimire, Bog Otac naš, sa svakim ko ima molbu takođe razgovara, na svaku molitvu odgovara.
    – A zašto onda njegove reči niko ne razume?
    – Reči? Tako je mnogo reči sa smislom različitim kod zemaljskih naroda. Tako mnogo različitih jezika, narečja. A postoji jedan za sve jezik. Jedinstven za sve, jezik božanskih poziva. Satkan je iz šuma lišća, od poja ptica i talasa. Ima mirise božanski jezik i boju. Bog tim jezikom na molbu svakoga i na molitvu, molitveni daje odgovor.
    – Da li bi mogla prevesti, ispričati rečima, šta nam On govori?
    – Mogla bih približno.
    – Zašto približno?
    – Siromašniji je znatno naš jezik od onog, kojim Bog s nama govori.
    – Ma, sve jedno ipak reci, kako možeš.

    Anastasija me je pogledala, napred je odjednom ruke ispružila, i glas… uskliknuo je glas iznenada iz grudi:
    Sine moj! Moj sine dragi!
    Kako dugo Ja čekam. Neprestano čekam. U minutu godina, u magnovenju vekova, Ja čekam.
    Tebi sam sve prepustio. Zemlja je cela tvoja.
    Ti si slobodan u svemu. Svoj ćeš odabrati put. Samo, molim te, sine moj, Moj sine mili,
    Budi srećan, molim te.
    Ti ne vidiš Mene. Ti ne čuješ Mene.
    U umu tvom su sumnje i tuga. Odlaziš. Kuda?
    Ti stremiš. K čemu? Ponižavaš se, pred kim to. Ka tebi ruke pružam.
    Sine Moj, sine dragi, Budi srećan, molim te.
    Ti iznova odlaziš. A put je – u ništavilo. Na tom putu rasprsnuće se zemlja. Slobodan si u svemu, a urušava se svet, Raznevši sudbinu tvoju.
    Ti si slobodan u svemu, a Ja ću odoleti. Travkom poslednjom tebe ću preporoditi, I ponovo će svet blistati uokolo,
    Samo budi srećan, molim te.
    Na likovima svetih mučna je tuga, Tebe plaše paklom, sudom.
    Tebi govore – Sudije ću poslati. Ali, Ja samo molim za ono,
    Za vreme ono,
    Kada ćemo ponovo biti zajedno.
    Ja verujem – vratićeš se, Ja znam – doći ćeš.
    Ja ću te ponovo zagrliti.
    Nisam očuh! Nisam očuh! Ja sam tvoj!
    Ja sam tvoj Ave Oče, ti si sin Moj rođeni. Moj sine dragi,
    Bićemo srećni zajedno!

    Kada je Anastasija zaćutala, nisam odmah mogao da se povratim. Kao da sam nastavljao da slušam sve što je uokolo odjekivalo, a možda sam slušao, kako u meni samom kroz žile natprirodnim ritmom krv struji. Šta sam pojmio? Do ovoga trenutka ni sam ne mogu da razumem.
    Ona je u svom tumačenju vatrenom, molitvu Božju čoveku iznosila. Reči tačne ili ne, ko sad može reći? I zašto, ko bi mogao da pojasni, one tako snažno čula uzburkavaju? Šta radim sada? U razumnom uznemirenju perom po listu prelazim, ili nije razumno… Da li silazim s uma? Njene reči preplićem sa onima, koje sada bardovi u njeno ime pevaju? Sve može da bude. Drugi će za mene, možda, i pojmiti. Pokušaću da razumem, čim završim pisanje. Iznova pišem. Ali opet, kao tamo, u šumi, kao da se probijam kroz zastor, iznenada ponekad odzvanjaju molitve iz tajge. Ponovo pitanje. Bolno pitanje, koje do današnjeg dana u meni iskrsava. U slikama se pojavljuje iz našeg života i razmišljanjima. Na njega se bojim da odgovorim sam. Ali, i da ga držim samo u sebi, nemam snage više. Možda će neko uporan uspeti da nađe odgovor.
    Molitva! Ta molitva Anastasijina! Samo tek reči! Reči samotnice iz tajge, neobrazovane, sa osobenim mišljenjem i merom života. Samo reči. Ali, iz nekog razloga, svaki put kao nove zvuče one, uzburkavajući vene na ruci koja piše, te krv u njima pulsira brže. Pulsira, odmeravajući sekunde, u kojima je neophodno odlučiti, šta je bolje i kako dalje živeti. Moliti dobrog Oca – spasi, daj, daruj? Ili možda, tako smelo i iz duše, onako kao ona, odjednom izjaviti:

    Oče moj, postojeći posvuda,

    Neću dopustiti grehe, ni slabosti u sebi. Ja sam sin Tvoj, na radost Tvoju
    Tvoju ću sobom slavu uvećiti…

    Koji će molitveni smisao Njemu biti ugodniji? Šta moram da činim ja, ili svi mi zajedno? Kojim putem ići?

    Oče moj, postojeći posvuda,
    Neću dopustiti grehe, ni slabosti u sebi…
    Ali, gde naći snage da se tako kaže? I da se rečeno ispuni potom!

    • Сјајан одломак. Веома снажан текст. Синиша, хвала ти на овоме. Наћи ћу књигу, допада ми се ово што сам прочитао. А, иначе, верујем да је захвалност Богу на свим даровима које имамо, најважнија молитва.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.