Стајао сам пред њом као омађијан. Нисам ни дисао од силине утисака.

Мирисала је на мед и борове иглице. Гледала ме је право у очи док се лагано приближавала. У њеном погледу сам видео ватру која ће сагорети све. Одлучила је да ме има. Сада. Нисам ни сумњао да ће ме врло брзо после тога заборавити. Бићу само краткотрајно задовољство које јој се нашло на путу.

Отворен простор, пролећни дан у шумарку, као да сам ушао изненада у њен хабитат где је она краљица. А у њеном краљевству, под плавим сводом, она одређује правила. Видео сам то у начину како јој се ноздрве шире при сваком удаху ваздуха препуног њених мириса.

Из уздрхтале руке ми је испала јабука. Она је махинално погледала у њу а ја сам схватио да понекад брзина заиста јесте врлина.

Потрчао сам низ стрмину колико ме ноге носе. Млад сам ја још да ме у шуми поједе мечка.

Њој је и јабука била интересантна.