Vetrovi lutanja

Kad duša zaplovi na talasima vetrova lutanja, oni je mogu nositi daleko… Predaleko…

Mogu je odvesti toliko daleko od mene da je nikada više ne nađem a nikada ne prestanem da je tražim. Mogu me naterati da i ja pokušam da zaplivam na tim vetrovima i u vrtlozima sećanja da ugledam prikaze prošlosti koja me zove u tamne dubine dok duša plovi ka svetlostima.

Kad duša zaplovi na talasima vetrova lutanja i ostavi me da je čekam da se nekada vrati, ja mogu samo da osetim prazninu koja me popunjava svojom osdutnošću i, imanentnim joj, nepostojanjem. I u toj negaciji bitisanja i egzistencije, u tom potencijalu nemogućnosti, mogu da prepoznam moć nemoći koja oblikuje amorfno…

Kada duša zaplovi na talasima vetrova lutanja onda jedino sidro ljubavi može da je zadrži…

Moje sidro voli plave boje…

I to ti je to.

2 thoughts on “Vetrovi lutanja

    • Psssst… Nemoj da se pročuje okolo. Mogu ljudi da pomisle svašta. 😉
      Hvala ti.
      Pozdrav najveći!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.