O jednom danu ljubavi…

O pitanju…

Dim cigarete mu ulazi u oči i izaziva suze dok pokušava da pročita šta je napisala. Ne vidi najbolje ali mu je jasno da je bila u žurbi.
Zašto je otišla tako užurbano?
Gde je?
I šta ovde, pobogu, piše???

O njoj…

Znala je da će izaći čim se on vrati sa posla.
Znala je da nije zaboravio njen rođendan.
Tiho je likovala jer je istrajala da ne reaguje na njegove izjave da baš tada ima neodložan sastanak sa upravnikom.
Znala je koga ima pored sebe. On ne bi dozvolio sebi da je na taj način razočara.

Dan je odmicao lagano a tako je rasla i  njena radosna uznemirenost očekivanim. Hoću da kažem da je očekivala nekakvo prijatno iznenađenje samo nije znala kakvo. Nije joj bilo previše bitno. Ona ga je volela a on je nju obožavao. Ne može loše da ispadne.

Vožnja do kuće je trajala par sekundi, činilo joj se. Planirala je da obuče haljinu koju je juče kupila, cipele sa visokom štiklom, neka bež nijansa, i da ne stavi nikakav nakit. Ovo zadnje u slučaju da joj je kupio nešto od đinđuva pa da ne bude nezgodnih trenutaka skidanja starog i stavljanja novog, koje razbija romantiku.
Ušla je u stan koji je bio svetao i izula je čizme pošto je zatvorila vrata. Uz uzdah olakšanja je zakoračila prema dnevnom boravku prolazeći kroz predsoblje.
Volela je to predsoblje. Ima neki starinski šmek. Beli zidovi na kojima je samo veliko ogledalo, prastari čiviluk i zidni sat kupljen u starinarnici negde preko…

Drugi korak je bio ispraćen glasnim vriskom. Otrčala je do stola, uzela papir i krejon, i na brzinu nešto naškrabala.

Izletela je iz stana noseći čizme u rukama…

O njemu…

„Ha! Uspeo sam! Kakav sam super- genije-zli naučnik!

 Ona, jadna, misli da sam zaboravio njen rođendan i u šoku je zbog toga. Pa nije uspela ni da proba da me pita ono čuveno:..ti si zaboravio moj rođendan?, sa sve crvenilom u licu, besom u očima i rukama na kukovima …
Jesam možda malo preterao, ali će se baš obradovati kad shvati da nisam zaboravio.

Pa kako bih? Obožavam je!


Ali neka malo… Da ne misli da sam papučar.
E, sad… Da se kao napijem,usmrdim cigarama i kažem joj čim uđem u kuću da me boli glava i da moram da dremnem malo jer je sastanak bio mnooooogo naporan.
He-he-he…
Samo da nabacim malo vinjaka iza uha. Vole one to ipak, kad muško miriše na muško.
A onda, pošto sam u kupatilu već sakrio ono najlepše odelo, kravatu i košulju koju mi je ona kupila pre neki dan, kao bez razloga, a znam da hoće da je obučem prvom pogodnom prilikom, posle tuširanja i brijanja, izaći ću i reći: Ta-daaaaa! Srećan rođendan dušo mila!
Onda idu zagrljaji, suze, kritika, osmesi, spremanje i na rezervisanu večeru u „Karuzu“. Tamo dajem konobaru kutiju sa ogrlicom, a on će to da joj servira umesto dezerta.

A dezert meni. Dupli!

Evo me ispred ulaza, gde mi je cigara? Moram da je upalim jer, kao baš sam u fazonu pijan sam od rada i ne znam gde mi je glava… Ah! Evo! Ček, ček, da malo izgori…
E, sad da krene uloga.“
„…znači otkida me glava. Toliko problema nisam imao od prošle komisije, uh!

 Ne mogu da stojim na nogama!

 Gde si, bre, ženo???“

O njenoj poruci…

„Moram da odem… “
Ostalo je bilo umrljano od suza koje su ispale iz njegovog oka i nije se moglo razaznati šta piše. Sad ga je hvatala panika. Pitanja… Milion ružnih misli…
Zašto joj nije rekao? Zašto je hteo da je iznenadi na takav način? Zašto se trudi da ispadne šmeker kad je rođen k’o šmrljavko?

Užas u njegovoj glavi još nije stigao do srca pa ga je to, izgleda i spasilo od infarkta.
Nije valjda otišla?
Jeste da je bilo malo trzavica i da se malo nonšalantno ponašao ali nije valjda otišla?
Užas!
Bio je svestan šta mu ona znači i da je uz nju mnogo bolji čovek nego inače ali mora on da bude i šmeker…

 E, pa, šmekeru, eto ti ga sad.

Sad samuj i zadavi se ogrlicom. Nek ti konobar pomogne.

Seo je i trezveno razmislio. Gde je mogla da ode?

Kod njenih?

Samo ako je poludela, a u tom slučaju nema potrebe da je uznemirava .
Kod one njene kobajagi drugarice? Pa ta joj ionako puni glavu protiv njega tako da nema svrhe sada ići tamo.
Na druga mesta ne bi otišla. Ne bi se brukala i dozvolila drugima da je sažaljevaju.
Znači nije dobra situacija.
Sačekaće sutra i onda će otići po nju.

Seo je na stolicu sav skrhan i pogledao ka ulaznim vratima.
Sinulo mu je!
Izleteo je iz stana kao furija …

O njoj u liftu…

Čim je zatvorila vrata lifta i pritisnula dugme za prizemlje, čula je kako se približava njegov Moskvič. Bio je to prepoznatljiv zvuk, njoj ni malo prijatan.  U suštini, veoma neprijatan svima osim njemu. Ponos Sovjetske moto industrije, govorio je. Ma…
Sad nikako nije smeo da je vidi, mislila je. Morala je da izbegne susret po svaku cenu.

Pritisnula je stop. Lift je stao.

Pritisnula je dugme za podrum. Lift je krenuo ka dole.


Nervoza je rasla u njoj. Lift je bio lep, ali star i spor. Uz to imao je stranice od zamućenog, debelog stakla. Moglo se videti ko je unutra. Ne baš najjasnije, ali ipak…

Polako se spuštao do željenog nivoa a On je bio sve bliže.
Možda će ići peške, pomislila je.

Da, baš…

Nervirajući se oko lifta i želje da izbegne susret sa Njim, još uvek je čizme držala u rukama. Ni onaj izrastak sede kose zbog kog je vrisnula kad ga je ugledala u ogledalu joj sada nije predstavljao problem. Delovalo je da je za odlazak kod frizera prekasno. On stiže…

Pa dobro, pomislila je i pomirila se sa situacijom. „Vratiću se gore i videćemo šta će biti. Ako me voli, razumeće me.“
Ponovo je pritisnula stop.
U nezgodnom trenutku.
Kada je pritisnula dugme za treći sprat ništa se nije desilo. Lift je stajao. Zaboravila je da se lift zaglavljuje najčešće između prizemlja i podruma.
Udarajući prstima po dugmetu i pritom nogama po podu lifta čula je kako se neka vrata zatvaraju uz glasan tresak. Čula je potom bat teških koraka po stepenicama i otvaranje gvozdene kapije na ulazu…
Jel to On otišao?
Gde će…???

O njegovom planu…

„E, žene su čudo. Morala je da ode kod frizerke. He-he… Dobro je što sam diplomirao ovu moju pa znam kako diše. Taman imam vremena da kupim cveće i nađem taksi koji hoće da nas sačeka u dogovoreno vreme. Savršeno će ispasti! “
Ovo je mislio dok je tabanao niz stepenice jer je onaj magarac sa drugog sprata opet nosio cigle liftom kako bi zazidao prozor u podrumu, i sad se zaglavio.
E, ako! Nije mu bilo teško da ide pešice jer se zlurado smejao nesretniku koji je zaglavljen u liftu.

„Da ti malo začinim“, pomislio je i ugurao žvaku u otvor za hitno otvaranje vrata lifta. „Majstori će se malo namučiti oko otvaranja, kad dođu… za jedno 3 sata…“ poluglasno je rekao i veselim korakom krenuo ka izlazu iz zgrade. Snažno je povukao kapiju i izleteo na ulicu.

„Vraćam se pre nje, istuširaću se i čekam je ispred zgrade. Biće to dobro… „

O pismu „NJOJ“…

„Upomoć!!!  Ja sam se zaglavilaaa!!!

Galamila je bezuspešno. Niko je u tom trenutku nije mogao čuti jer je njen glas bio okovan panikom. Jedva bi je čuo neko i da je  pored nje.

U stvari, nju je poražavala činjenica da je šansa da provede rođendan sama naglo porasla. To nikako nije mogla da podnese.
Počela je da plače. Plakala je kratko a onda je obuzeo bes. Skakala je po liftu urlajući svakakve reči bez smisla.

Sva energija koju je imala se ispraznila u tim skokovima i prilikom poslednjeg doskoka nešto je palo sa plafona starog lifta.

Koverat.

Požuteo i neotvoren.

Uzela je taj koverat i začuđeno ga je gledala. „Odakle ovo? “ pitala se. Na poleđini koverta je nešto pisalo.

Srećan ti rođendan ljubavi jedina“ 

„Meni?

Ne! Nemoguće da je ovo meni namenjeno.

Ali nije otvoreno.

Možda nije namenjeno meni ali… Otvoriću ga! Ipak je meni danas rođendan. “ Izgovarajući te reči energično je lupila petama o pod i odjednom je sa plafona popadalo mnogo koverata, papirića, uvelog cveća i poneka buba.

Uz glasan uzdah prestala je da svoju situaciju posmatra kao lošu. Sada je pred njom bila literarna avantura kojoj se nameravala predati otvarajući onaj koverat koji nije bio namenjen njoj… ali možda i jeste.

Na požutelom papiru savijenom na četiri dela, na zaglavlju, lepim i čitkim slovima pisalo je:“NJOJ

O sadržaju pisma… 

Ne znaš me a upoznali smo se jednom prilikom. Taj dodir pri rukovanju je bio dovoljan da pokrene kovitlace emocija u meni. Volim te! Možda je pretenciozno, ali kako drugačije opisati stanje u kojem ne mogu da dišem ako te ne vidim barem jednom u toku dana, u kojem samo pomisao na tebe razgrće sve oblake koji se nadvijaju nad mojim životnim stazama, u kojem svaka moja misao nosi  otiske tvoga pogleda… 

Volim te i želim ti srećan rođendan! 

Verovatno ću ti i dalje pisati ovakva pisma i neću ti ih uručiti jer mislim da nisam suđen tebi. Nema veze. Ti si suđena meni. Da mi olakšavaš život svojim postojanjem i neznanjem o mom bivstvovanju. 

Ah, kako je divna ova ljubav, gde te ja nikada ne mogu razočarati jer nisam uvek dovoljno muško za tebe, gde te nikada ne mogu povrediti, iako to nikako i ne želim, ali ponekada možeš nekoga i nehotice povrediti, jer nisam u situaciji da mi daruješ svoje poverenje Divna i predivna je ova ljubav naša. Više je moja nego tvoja ali tebi pripada, svakako, iako je ne poznaješ. 

Darovaću ti cvet za rođendan, nežan i beo, kao ti, i ostaviću ga sa ovim pismom ovde, iznad plafona ovog lifta gde sam te prvi put video. 

Srećan ti rođendan

„Ko je ovo pisao i kome“,pitala se ona. „Deluje kao tužna priča. Ajde da vidim šta ima u ostalim kovertima“, mislila je, i sela na pod lifta počevši da slaže koverte i cedulje koje su popadale sa plafona.

O plavom kovertu…

Otvorila je koverat plave boje. Izvadila je izgužvani papir i počela da čita.

Danas su te moje oči tražile. Trebala si im I nisam znao kada će te videti ali sam bio siguran da će se to desiti. 

Bila si prelepa u haljini plave boje koja je samo pojačavala lepotu tvojih očiju. Žurila si negde a ja sam seo na klupu u parku i pustio suze da smekšaju moje lice. Nisam te čekao, nisam te jurio Samo sam šetao ulicama i želeo da te vidim. 

Negde usput sam isprljao pantalone pri dnu nogavica i, dok sam ih bezuspešno čistio, čuo sam morzeovom azbukom pevanu pesmu tvojih štiklica koje veselo udaraju po obloj kaldrmi. 

Voliš me a ne znaš da me voliš. 

To ste mi pevale. Ti i tvoje štiklice. 

Dođeš mi uvek kada si mi neophodna. 

Srećan sam jer je moje srce odabralo tebe. 

I, samo da znaš, najlepša si kada pokušaš da sakriješ osmeh i pogledaš u vrhove svojih cipela. Video sam taj osmeh nekoliko puta i znam da si srećna. I ja sam. 

Hm… Zašto je ovaj papir izgužvan? Možda je…

Pa da!

Tačno znam sada! Ha!

O spasu u slovima plavog koverta…

„Pa kako se ranije nisam setila!?! Komšija iz prizemlja je bivši oficir telegrafista i sigurno zna morzeovu azbuku“ , pomislila je. Kucala je u vrata lifta S. O. S. Tri puta kratko pa tri puta dugo i opet tri puta kratko. To je radila u nepravilnim razmacima da bi se primetilo da u tome ima ljudskosti. Posle nekog vremena je komšija oficir shvatio poruku i bila je van lifta ubrzo.

„Sad trk kod frizera pa kući da čitam dalje“, pomislila je ne ispuštajući plavi koverat iz ruke. U trenutku uzbuđenja je zaboravila da je njen dragi otišao negde, ali nije zaboravila da ponese sva pisma i cedulje koje je našla u liftu.

I nije ni marila za njega sada. Znala je samo da mora da se ofarba. I da mora da sazna ko je tajanstveni obožavatelj žene koja nije dobila pisma.

Trčala je niz ulicu dok se karakteristični zvuk Moskviča pojačavao…

O žurbi…

„Stižem na vreme valjda“, nadao se…

Moskvič je pravio sve veću buku pa je odlučio da ga već sutra vozi kod mehaničara. „Nije baš normalno da ovoliko galami“, rekao je glasno ali nije čuo svoj glas. Parkirao se uz drvo čija je krošnja zakalanjala pogled na vozilo sa spratova iznad prizemlja. „Biće mu dobro ovde do sutra“, pomislio je, a na licu mu se mogla videti zabrinutost. Znao je da ona ne podnosi ovaj auto, a ako sazna da još treba davati novac za njegovu popravku, e tek će onda biti veselo…

„Dobro. Nema veze. Sad da brinem o ovom danas. Da joj rođendan bude kako valja, a sutra ću o kolima.“ To su bile njegove misli kojima je kreativni fokus prebacio sa kola na svoju voljenu.

Ubrzanim korakom je prešao ulicu i uputio se ka ulazu zgrade. U predvorju je video da je lift na prizemlju.“ Iskobeljao se magarac“, pomislio je rezignirano i nastavio peške uz stepenice. Ionako je bio prilično oznojen i ne baš mirišljav, a ovaj uspon će mu svakako doneti još malo znoja i mirisa neprijatnih nota. Noseći u rukama veliki buket cveća, nije mu bilo jednostavno da, dok se pentra po ovim stepenicama, istovremeno izvadi ključeve od stana iz džepa pantalona. Morao je da se strpi dok ne stigne ispred vrata .

„Prvo što ću da uradim je da uletim pod hladan tuš“, govorio je u sebi dok su se, ne više graške znoja, već ozbiljni nizovi kapi, slivale niz njegova leđa. Uz glasno dahtanje je stao ispred vrata stana i pokušavao da, ne ispuštajući cveće, dohvati ključeve. Nikako nije išlo to, jer je rizikovao da se ušine zbog lepeze pokreta koje je morao da izvede a nije bio dovoljno savitljiv. Čak, da ga je neko gledao sa strane, slatko bi se nasmejao jer izrazi lica koje je pravio, dok se nespretno naginjao pokušavajući da ugura ruku u džep sa sve buketom u naručju, su bili tragikomični. Oči bi mu se iskolačile, obrazi naduvali, lice blago pomodrelo, a on je pokušavao da ne ispusti dah u nadi da će uspeti da dopre do ključeva. Na trenutak je počeo da skakuće na jednoj nozi ne bi li uspeo da izvadi ključeve, ali je shvatio da će tresnuti o mermer ako nastavi pa je prestao.

Agonija je trajala neko vreme, a onda je rešio da spusti buket dole, lepo izvadi proklete ključeve i najzad ode da se istušira.

Ključeva nije bilo u džepu. Nigde ih nije bilo. Ni u jednom od džepova.

Očaj. Ljutnja. Bes. To su bila osećanja koja su vladala njegovim bićem sada. Poludeo je od ljutnje i počeo da psuje na sav glas dok je istovremeno snažno udarao nogom o pod. I tako, u besu, uspeo je da izgazi buket namenjen njegovoj slavljenici.

Međutim, to nije ni primetio jer se brzo spuštao niz stepenice želeći da što pre stigne do kola da bi uzeo ključeve. Vremena nema mnogo, mora da skrati uživanje ispod tuša, to mu je bilo jasno.

Ali možda neće sve biti tako jednostavno…

O promeni tona…

Ofarbali su je na brzinu. Nije obraćala previše pažnje na frizuru, samo je nehajno rekla: „U redu je…“, dok je gutala redove ispisanih slova na tajanstvenim pismima. One izrasle sede su bile pokrivene ali oblik njene frizure nije odgovarao njenim godinama a nije odgovarao ni prilici. Rođendanska frizura ne treba tako da izgleda.

Natapirana do besvesti, sa pobeglim pramenovima koji se spuštaju niz njen ne toliko atraktivan vrat, frizura nije bila prizor zbog kojih bi se nekome sa usta iskrao dah oduševljenja. Ali, kao što rekoh, ona nije marila…

Čitala je besmislice zaljubljenog i upalšenog čoveka koji izgleda nikada nije imao hrabrosti da onoj koju voli to i kaže. Ubijala se kvaziromantikom, čekala je suze da joj poteku, želela da se oseti tako voljenom ali čak ni uz sav napor nije uspela da se empatički poveže ni sa piscem niti sa dotičnom damom koja je bila subjekat obožavanja ( ako kažem objekat rizikujem da budem proglašen za seksistu, pa zato to i ne kažem ).

I tako, posrćući na putu do stana, jer nije gledala kuda ide, ona je tiho patila zbog toga što ne može da oseti svu tu emotivnu patinu ovih pisama i pitala se da li je ona postala neka vrsta, za osećanja, onesposobljene osobe…

Nije primećivala ništa oko sebe, nije znala ni koje je doba dana, ni kuda hoda, mada je po automatizmu upalila svetlo čim je ušla u zgradu i pozvala lift u kojem je do skoro bila zarobljena. Ništa se nije desilo sada sa liftom, stigla je do svog sprata i prilikom otavaranja vrata je pročitala poslednje redove pisma:

„…i sve one radosti koje sam ti hteo dati, koje sam nama hteo dati, uništila  si tim svojim postupkom. Ti, koju samo ja voleti mogu u svoj tvojoj punoći, ti koja ne trebaš pristajati na manje ljubavi od sve koja postoji, ti si moje snove pobacala po pločniku kao prezreni buket poljskog cveća a ja sam ga onda izgazio trudeći se da svaki trag života u tom cveću zatrem da se nikada ne bi ponovo rodilo i zamirisalo ljubavlju.

Potpuno šokirna promenom tona u pismu ona je zurila u poslednje redove sa blagom vrtoglavicom. Pogled joj se nehotično spuštao na pod i izašavši iz lifta je ugledala izgažen buket cveća ispred svojih vrata. Vrisak i pad u nesvest je ono što se desilo tada. Samo se jedno pitanje rodilo u njenoj glavi dok je padala: „šta sam to uradila?“

Ležeći tako pored cveća, kao na nekom morbidnom odru, nije mogla da vidi da je pismo imalo nastavak na drugoj strani hartije.

P.S. : O drugoj strani hartije…

I gledao sam te dok ti je on to govorio. Osećao sam tvoj bol. Tebi suze nisu krenule ali meni jesu. Stajala si dugo tamo, sa pogledom uperenim u daljinu i ništa nisi rekla. On je brbljao još puno gluposti, nisam ga ni ja slušao više, a ti si ostala nema. U tim trenucima mi je prošla misao kroz glavu – ona je sad samo moja! Ali nisam bio radostan. Tvoja tuga i bol ne mogu meni doneti radost. Samo si otišla, tiho gazeći pločnikom. Otišla si iz njegovog života zauvek. Ja sam ostao još dugo na toj klupi.

Videću te ponovo i pisaću ti opet. Ti iz mog života ne ideš nigde, najmilija moja

Pošto život ima svoje planove, koji nisu uvek isti kao naši, kraj ovog pisma naša junakinja, koja je trenutno u nesvesti, nikada neće pročitati. Ali i to što je pročitala će joj doneti ono što joj je trebalo…

O strahu…

Strah koji je osetio kada je ugledao svoju voljenu kako leži bez svesti na hladnom mermeru ispred ulaznih vrata njihovog stana je promenio njegovo shvatanje života. Iz korena je promenio njegovu ličnost i prioritete. On posle toga više nije bio ista osoba.

Prvi pogled na nju u tom položaju ga je naterao da prestane da diše. Oči su mu se raširile a noge skamenile. Nastala je bura u njegovoj duši. U njegovoj glavi tada je bila zaglušujuća buka zbog ogromne količine raznih misli koje su kao stada divljih konja galopom trčale u svim pravcima praveći pustoš na livadi njegovog razuma. U sledećem trenutku se bacio na pod pokušavajući da utvrdi da li je živa.

„Diše! Dobro je…“, rekao je u sebi sa ogromnim olakšanjem.

A ono što ćemo sledeće imati prilike da saznamo, opisuje stanje njegove duše između prvog trenutka i odluke da proveri njeno fizičko stanje. To, po našim merilima vremena nije trajalo više od dve sekunde…, možda tri. Ali po merilima duše koja voli…, pa…, uskoro ćemo imati priliku da se uverimo da je vreme zaista relativno.

O onome između dva trenutka…

Ugledavši prizor koji nikada nije želeo da vidi, on je stao skamenjen. Čitav njegov život se tada survao niz provaliju. Oduvek je mislio da će on skončati pre nje. Ipak je ona više vodila računa od njega o tome kako i šta jede, pije, kako živi… Na to je nekako i navikao, i očekivao je da će njegov poslednji pogled pred smrt pasti na njeno, oduvek obožavano lice. Voleo je nju. Od početka je voleo. I uvek je bila prelepa. Ona je stalno nešto gunđala kako joj smeta ovo ili ono na sebi, ali je njemu uvek bila najlepša. On je oči imao samo za nju.

Znao je da neki put i ne bude u pravom izdanju za svoju voljenu. Nije joj uvek pokazivao da je voli koliko treba. Istina, nije bio u prvim redovima kada je Gospod delio pamet, pa onda nije ni čudo…

I naravno, kada je ugledao na podu, pokajao se zbog svakog mogućeg propuštenog trenutka da joj pokaže koliko je voli. Pokajao se zbog svake misli koja nije odašiljala ljubav ka njoj. Pokajao se zbog svake reči koju joj je uputio a iz koje nije izvirala njegova zahvalnost što ona postoji.

Nije joj dao da upozna njega. Onog njega koji zaista jeste on. Bez glupavih viceva, bez mačo fazona, bez egoističkih poriva… Mislio je, ima vremena…

Sad je znao da nema vremena. Vreme je tren koji odlazi i ne vraća se.  Treba uvek  pokazivati ljubav onoj koju voliš. Nikad nije mnogo i nikad nije rano. Ne možeš onu koju voliš da voliš previše. Kad je voliš, onda je voli „na angro“.

Molio je Boga da mu da još jednu priliku da sve to uradi. Molio je u sebi, nemo, urlikom koji je samo Gospod na nebu mogao da oseti, iz srca, sa dušom stegnutom od bola i straha da ga Svevišnji neće čuti, sa suzama koje su svaku reč molitve okvasile i optočile gorkim pokajanjem…

Njegovo lice se promenilo. Njegovo srce se steglo. Njegove oči su se zastaklile. Njegova želja je bila samo jedna. Da je živa.

Svi oni momenti u kojima se dvoumio da li da bude osećajan i nežan  ili muškarčina, sada su mu bili bolni, a bolelo ga je to dvoumljenje. Nikada više neće biti nejasan. Zauvek, ako bude imao prilike, će se ponašati tako da će joj biti jasno koliko je on voli. Uvek će to reći, pokazivati, to će živeti. Njegovo biće se u trenu promenilo, njegova ličnost je postala jednostavna. On je voli. I to je sve što treba da zna o sebi. I bilo mu je lakše sada, kad je to saznao. A bilo mu je još lakše kada je osetio njen puls. Iz njega se provalio vodopad suza. Tužnih, srećnih, ljubavnih… Sve te suze koje nisu izašle do sada su upravo našle svoj put do slobode. Predugo ih je zadržavao u sebi. Sada je i tome došao kraj. Njegove suze su zalivale njeno lice koje je on još više obožavao u ovom trenutku. Podigao je, uzeo u naručje i uneo u stan. Stavio je na krevet i nežno joj šaputao izjave ljubavi koje ovde zbog diskrecije neću pominjati. Dugo joj je pričao i čekao je da se probudi. Mazeći je po kosi nije ni primetio da joj frizura nije baš najlepše stajala. Ona je njemu bila prosto predivna. Jasno vam je da je voleo njenu dušu, njeno telo, njeno sve…

U trenutku, koji nije došao odmah, ona je otvorila oči i ugledavši ga rekla nešto za šta on nikako nije bio spreman.

Ali moraće da se nosi sa tim…

O buđenju…

Zbog šoka u kojem je bila posle čitanja onog pisma i ugledavši izgaženo cveće, njen dolazak k svesti nije bio potpuno bez čudnih posledica. Ona nije znala šta se dešava ni gde se tačno nalazi. Još uvek je bila ispred vrata sa pismom u rukama i sa tugom u zaprepašćenom srcu. Otvarala je oči lagano. Nije shvatala da se nalazi na granici između stvarnosti i mašte. A to je uslovilo njen način način razmišljanja. Videvši njegovo lice ispred sebe tiho je izgovorila ono što ga je potpuno zbunilo.

Nije znala da je njen um čuo njegova šaputanja dok je bila bez svesti, i da su te njegove reči imale blagotvorno dejstvo. Čula je sve, samo se nije sećala toga kasnije. Iako je njeno razmišljanje u ovom stanju magnovenja bilo uslovljeno utiscima koje je dobila dok je izlazila iz lifta, ona je ipak znala ko je i sa kim je. Njegovo lice u njenom pogledu je samo to potvrdilo.

Međutim, ono što je izgovorila potvrđuje nam da su njene reakcije još uvek bile pod snažnim uticajem emocija koje je su nastale zbog preterane uživljenosti u imaginarni dijalog nepoznatog pisca ljubavnih rečenica.

Osećajući nežne dodire njegovih dlanova po svom licu, i videvši obrise suza na njegovim trepavicama, ona je sa uzdahom koji joj se iskrao, samo okrenula glavu na stranu i tiho rekla šta želi, iako i dalje nije bila potpuno u realnosti. Vreme će pokazati da li je to što je tražila zaista bilo potrebno.

A to, šta mu je rekla…

Pa, izgleda da ćemo kasnije saznati više o tome…

O zbunjenosti…

Njegovo iznaneđenje je bilo primetno. Nije bio siguran šta čuje. Da li je to ona stvarno rekla? Šta priča? Mora da je još u šoku. Trebalo bi da je odveze do bolnice. Ali auto nije ispravan. A i ona mrzi tog  Moskviča. Pozvaće taksi, nije problem.

E, sad…

Ona jeste bila još pod slabim delovanjem svesti ali to što je tražila nije tražila bez razloga. Da smo mogli da mu zavirimo u misli videli bi da je ipak razmišljao o tome što je rekla ali nije shvatao smisao. Nije mu bilo jasno. Mada…

On će se setiti zašto je to tražila veoma brzo i šta je pod tim zaista mislila. A pošto mi se čini da ja naslućujem zašto, razmišljam da li da vam kažem ili da ipak sačekam da se on seti.

Ma, da ne trčimo pred rudu.

Sačekajmo njega.

Odneo je do taksija i otišli su u bolnicu.

Sedeli su zagrljeni na zadnjem sedištu, ona u polusvesnom stanju a on sve više zbunjen.

O ruži punoj trnja…

Tiho mu je rekla da želi on njega jednu ružu punu trnja.

I ništa drugo.

Samo to…

Sa jednog putovanja, koje je bilo puno ljubavi, njih dvoje su se vratili obogaćeni srećom. Ti dani su bili nešto posebno. Svako od njih je imao svoj doživljaj tog vremena ali su znali da je to vreme – vreme čiste ljubavi. Taj put im je doneo nekoliko divnih dana koji će im trajati zauvek. Ljubav im je cvetala.

U jednom zanosnom trenu onа је poželela da pomiriše ružu koju je videla na travnjaku ispred spomenika koji je dominirao trgom i kružnim tokom koji, kao da je zapljuskivao njegov postament kao i more što je radilo nekada tom slavnom moreplovcu čija je figura bila ovekovečena tim spmenikom.Sagnuvši se, obavila je svoje prste oko stabljike i mahinalno je pokušala da cvet približi svom licu. Neporeznost joj je donela bolni ubod ružinog trna. Krv je krenula niz njen prst.

On je brzo prišao da pogleda šta joj se desilo. Nežno je uzeo njenu šaku, poljubio njen prst bezbroj puta gledajući je pravo u oči. Ljubio je sve dok krv nije stala i bol nestala. Ona je osećala ljubav. U tom pogledu, u tim poljupcima je osećala njegovu čistu ljubav i poželela da vreme tada stane. On je tu ružu ubrao i poklonio joj je uz reči da će svaki njen bol njegova ljubav odvesti daleko od nje.

Ruža je bila simbol njegove ljubavi. Trnovita ruža. Divlja ruža. Umela je ta ljubav da zaboli, bila je divlja i trnovita ponekad. Ali je ta njegova ljubav davala onaj predivni osećaj punoće života. I volela je to.

Zato je i tražila ružu punu trnja.

Zbog ljubavi.

Zbog života koji samo uz ljubav vredi živeti.

O kraju…

Dok je čekao da se završe pregledi njegove voljene, razmišljao je o značenju njenih reči. Imao je neku ideju o tome ali maglovitu. Kakve ruže sa trnjem hoće? I zašto? Nadao se da će sa njom biti sve u redu, i da je ovo samo prolazna slabost njenog organizma. Učaurili su se pa sad jedan rođendan napravi čudo.

Ne može tako više.

Cela ova situacija ga je promenila. Kao da mu je vidik pukao pred očima. Nije siguran da će to biti pametno ali ipak je doneo odluku.

 Dosta je bilo konvencijalnog u njihovim životima. Svaki dan može da bude poslednji. Voleće je najjače što može. Sa svim što ima. I ako treba da se svađaju, neka. I to je bolje nego guranje pod tepih. Reći će joj sve što mu smeta kod nje, sve što ga je nerviralo, povredio…

Ali će joj reći i da je voli za zauvek.

Pa ako hoće, neka i ode od njega. Možda njoj to i treba. Samo neka zna sve. I ko je on, i kakav je i da je ona ta koju je njegovo srce izabralo. Ali da kad voli, on voli ovako. Muški.

Dosta je bilo skrivanja osećanja zarad nekakvog mira, dosta je bilo laži. Ovo nije ljubav kakvu oni zaslužuju.

Ili će imati ono pravo ili ništa.

Sve će joj to reći, mislio je, samo da joj bude dobro. Osećao je da i njoj treba da to čuje.

Izašao je izvan bolnice i zapalio cigaru. Gledao je u drvo koje je stajalo ispred, u malom parku, i video vevericu u krošnji.

Nasmešio se.

Biće još lepih dana, bio je siguran. Samo neka ona bude dobro.

Poznati glas ga je sustizao i on se okrenuo sa iznenađenim izrazom lica. Ona je izašla iz bolnice. Rekla mu je da je sada dobro i da hoće da razgovaraju o nečemu važnom.

Sa osmehom je prihvatio ove informacije.

Kraj dolazi. Znao je da više nikada ništa neće biti isto.

O beskraju…

Dugo su pričali, plakali naizmenično, malo se svađali… I postalo je jasno da više neće biti isto.

Ogladneli su od svega toga. Umorili su se i iscrpljeni krenuli ka svom domu da dovrše započeto.

Posle lagane večere su nastavili sa razgovorom i prisećanjima na ono iza njih. I shvatili su da nije bitno ništa osim ljubavi koju su tako željno trebali i tako jasno osećali jedno prema drugom.

Sve njihove reči su stale u ove: VOLIM TE, ODUVEK I ZAUVEK. I znali su da će biti bolje nego pre…

Iako se moglo pomisliti da je njihova ljubavna priča dostigla kraj, moram priznati da mi je drago što to nije istina. Njihova ljubav jeste ljubav. A ljubav kao takva nema kraj.

Beskrajna je. Ako je ljubav.

Ako ima kraj onda nije ljubav.

Jednostavno, zar ne?

4 thoughts on “O jednom danu ljubavi…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.