Pročitah pismo koje je napisano ženi koju je smatrao onom pravom, onom sa kojom je želeo da ostari. I ne rekoh mu ništa. Samo sam bio tu.

Gledao sam ga i video samo tugu u tim očima. Nije pričao, samo je sedeo i disao. Nisam uspeo da ga utešim, da mu pomognem… Nisam ni pokušao jer njemu ionako ne treba da ga neko teši. Jedino što mu je trebalo bila je ona.

„Pišem ti ovo verujući da će nekada doći do tebe dušo. Sada mi je jasno da te, u suštini, i nije briga kako se osećam Ali svejedno, pišem čistog srca.

Nije mi drago što se to desilo baš na ovaj dan, ali sva moja nadanja su raspršena. Pretvorena u pepeo i oduvana.

Zaista sam mislio, uprkos svemu što sam mogao da osetim u poslednje vreme, da ima nekakve šanse da se dosegne ta radost. Da nada i dalje postoji, da će se nešto promeniti na bolje. Duboko sam verovao u to. Snažno se držao za tu veru. To je ono što me je držalo sve ovo vreme.

Sada više nemam ni to. Prilično jasno si stavila do znanja da sam nepotreban.

Rado bih ovde prosuo sve moje tuge, patnje, misli, suze i strahove… Ali nema potrebe o tome da ti pišem jer ti to ionako ne znači ništa.

Zato ću ti napisati da ti želim sve najbolje, da mislim da zaslužuješ samo lepo od života, da znam da mi je sreća pokazala osmeh kada sam te upoznao a život zario zube u srce kada si otišla.

Imaš sve što treba da neko bude srećan pored tebe i nadam se da ćeš i ti biti zaista srećna.

Uživaj… „

Dao mi je pismo i rekao da ga ja pošaljem kad osetim da je vreme. Ako osetim…