Sećanja naviru k’o kad otvaraš mućkanu kiselu vodu. Sve pršti okolo.
Dok sam se momčio, mislim, nisam se baš kao momčio, nego više u tom periodu mog sazrevanja, kod mene u kraju su živeli neki baš živopisni likovi. Spomenuću neke od njih. Mile boli glava i Mika okarina.
E sad, Mile boli glava je šikao vino k’o da je džaba, a Mika okarina je šikao šta je stig’o. Što se kaže, nije pravio pitanje.
Mileta ću sada da zanemarim, a posvetiću se Miki.
Prvo, siguran sam da mu to i nije ime. Mi klinci iz kraja, smo ga tako zvali jer svaki put kad bi zastao kod nas na ćošku, prvo što bi rekao je bilo: „Miko,…ti ka’em ja neš’o…“ I tako bi svakom kome se obraćao prvo rekao Miko. Pošto niko od nas nije bio Mika, onda je on za nas postao Mika.
A okarina..?
Imali smo neke baš duhovite pripadnike društva, pa odatle i dodatak nadimka. Kad bi Mika, pošteno urađen od alkohola, prolazio pored nas, pravo da vam kažem, jedva se držao na nogama. A i to nije bilo baš uvek. Mislim, nije se uvek održao na nogama.
Imali smo, tu na ćošku, neki kesten, pošteno veliki, i, naravno oko kestena koji ne raste iz asfalta, zaokruženo kaldrmom parče zemlje gde smo nekada igrali klikere. Tada smo već bili matori za klikere ali zemlja je i dalje bila tu, oko stabla. Ponekad, zbog sećanja na te klikeraške dane, mi bismo udubili rupu u toj zemlji, čisto da nas podseti na to vreme.
E jednog od tih dana se desilo i kumovanje dotičnom Miki. Mi smo bili na ćošku, napravili rupu i gubili vreme. Pričali gluposti, smejali se, pravili planove i tako… Kad, eto ti ga Mika. Dolazi niz ulicu.odbijajići se od zidova zgrada kao moji zahtevi za povišicu. Mislim, ja kad tražim povišicu odbiju me. To sam hteo da kažem. Dobro sad, to nema veze sa pričom samo sam objasnio kako se Mika odbijao. Što se kaže, lagano…
Znači Mika je pod gasom, i to do daske, ide ka nama i mi već vidimo da sledi još jedna od naših zajedničkih epskih epizoda. Samo, u tom trenutku nismo znali da će ova epizoda imati za rezultat večnost za Miku i sve nas koji smo bili tu. Zauvek ćemo se sećati kako je dobio drugi deo nadimka – Okarina.
Dobro.,idemo dalje sa pričom.
Stiže Mika, nekako, i naravno kreće sa onim svojim čuvenim : „Miko…“ Već znamo koje teme mogu biti obuhvaćene ovom edukacijom, jer on se uvek trudio da nas, kao, nešto nauči. Dal’ o životu, dal’o ženama, dal’ o fudbalu … Uvek je imao aktuelnu temu Te večeri tema je bila muzika. Sticajem okolnosti, nas par momaka je sviralo u bendu, i znali smo ponešto o temi. Imali smo i koncertna iskustva, tako da nismo bili totalni duduci što se tiče muzike.. Naročito hard rock muzike. Tu smo kidali. Al’ nema sad to veze. Mika kreće da priča o trubačima kojima je dao zadnje pare u kafani, kako dobro sviraju i tako to…
Ali njegova priča ima dosta rupa, kao i raspored zuba u njegovoj vilici uostalom. Em što baljezga nepovezano, em što zapliće jezikom, pa povrh toga neke reči ne može ni da izgovori jer nema zube. Ne razumeš čoveka ništa. Svako malo izvrši onomatopeju nekog od plehanih instrumenta da bi nam stavio do znanja šta je svirao taj o kome trenutno priča. Malo truuuu pa malo buuuu, pa malo dudududu. Pa ti sad vidi šta ko svira i poveži melodiju sa pesmom. Inače, nije znao ni jedan naslov pesama koje je slušao. Ništa. Nula. Svako objašnjavanje je išlo ovako:“onaj kao peva da je ona otišla, znaš kao, neka je, šta ga briga, naći će on neku… Ma znaš koja je to pesma, ajde ti si mlađi…“ I sve tako.
Da budem iskren, nije bilo nezanimljivo to pogađanje imena pesama Bar smo na nekoj svadbi mogli da naručimo pesmu, da se ne brukamo. Eto, to je bio jedan od benefita Mikine edukacije.
Da se vratim na to veče. Znači, Mika priča o muzici, mi ga slušamo i pomalo se nerviramo, a on veze li veze… Nerazumljivo ali zanimljivo. I u jednom trenutku, pokazaće se kasnije odsudnom, Mika se umorio od klaćenja tamo-vamo i odlučio je da se nasloni na onaj kesten.
Kako se naslonio i opustio mišiće, tako se ugasio. Ućutao je i sa otvorenim očima počeo da klizi niz stablo. Tačno su ga noge izdale. Samo se svukao niz kesten. Mi u čudu. Još se nije desilo da se ovako odjednom odvoji od svesti. Obično bi mi videli znake, krenule bi mu bale iz usta, preterana salivacija, i mi bi ga lagano naslonili uz neki dovratak i pustili malo da dremne pa posle buđenje i kući. Ali sada nas je iznenadio.
Kako se spustio do zemlje, tako je i namestio glavu na stranu, a usta su mu bila tik iznad one rupe za klikere. Pošto su mu usta bila otvorena, izdišući vazduh koji je išao preko te rupe, on je proizvodio i neobičan zvuk. Bili smo u čudu. Mrtav pijan svira. I tako je neko od nas rekao : „Eto šta ti je emocija. Do sad je slušao trubače a sad i sam cepa okarinu.“
Okarina je, inače duvački instrument koji se pravi od terakote. Ovo je samo dodatno objašnjenje ako neko nije znao.
I tako, Mika dobi okarinu od nas a mi večnu uspomenu na neke lepe dane.
