Trase

Da.

Neka poglavlja ovog života bih drugačije napisao. Definitivno.

Čitam, kažu po knjigama, da svako za sebe, u stvari, piše knjigu svog života.

Ima tu nekih određenih stvari na koje moraš da naiđeš, rekoše karma je to, ali u suštini, ti si taj koji piše. Eh…

Kažu, i to što tek sad shvataš šta i kako, i to ima veze sa karmom. Otprilike, imaš određeni cilj, koji je tamo negde i ti ga ne znaš. Imaš i gomilu puteva i puteljaka do tamo. Možeš da ideš onim najlepšim i da uživaš u putovanju. A možeš i da lutaš, pa kroz neke podzemne prolaze, pa preko planina… Kako hoćeš… Sam trasiraš taj put.

Sve, u suštini, zavisi od tebe ali neke tačke na putu moraš da prođeš.

Začkoljica je u tome kako biraš put.

A njega, izgleda , biraš umom, srcem ili dušom. I svaka od tih opcija nosi sa sobom određeni nivo slepila. A ti nivoi su različiti kod svakog čoveka. Pa ako put biraš opcijom koja je totalno ćorava, onda možeš zamisliti šta si izabrao… Može usput vid i da se poboljša, a može i da se pogorša… Sve je moguće. I zavisi od tebe. Al’ ti, možda  ne znaš to

Olakšavajuća okolnost, ukoliko ne vidiš baš najbolje, je u tome što kad već kročiš na stazu, tada možeš da napišeš taj deo tvoje avanture zvane život. Znači da ukoliko vidiš i prepoznaš znakove pored puta onda možeš i put malo da ulepšaš jer znaš kakav je i šta možeš ti da uradiš da bi bilo lepše tuda ići. A ako ni te znakove ne prepoznaš, onda…

Šta da ti kažem?

Budi svoj. Ili svoja. Ipak je to tvoj put.