Na stolu je bio tanjir. Onaj stari, prastari, limeni… U njemu pasulj koji se već ohladio.

Držao je kašiku u ruci već neko vreme i gledao u taj tanjir sa pasuljem, a misli su mu bile na nekom drugom mestu.

Seo je za taj sto sa namerom da ruča ali ipak… Nešto u njemu nije bilo mirno. Nije mogao da smiri ruku. Kad bi pokušao da kašikom uzme hranu iz tanjira, njegova ruka se tresla. Tresla se toliko da bi sve ispalo iz nje pre nego što uspe da je prinese ustima.

Doktori su mu rekli da njegov problem nije fiziološke prirode. Sasvim je fizički zdrav i sposoban da funkcioniše normalno. Njegov problem je bio psihološki. Psihijatri i psiholozi mu ipak nisu pomogli. Neki od njih su zaista i hteli ali nisu uspeli.

Izgledalo je da će i dalje morati da se hrani bez escajga. Nije njemu to bilo strano.

Zagnjurio je glavu u tanjir i laptao lezikom hladan pasulj. Bilo je ukusno. Ustao je otišao do kupatila i umio se. Sada je bio spreman da ode u šetnju.

Nije bio srećan čovek ali se osećao kao da je u pravu. Kao da zna nešto više.

Sećam se da je govorio kako vodi pasji život, da to što on živi nije za čoveka.

Meni nekako izgleda da je on sve to lepo uklopio. U skladu sa njegovim rečima.

A ja se ipak nadam da neće da digne nogu pored nekog drveta.