Ponovo sam stajao ispred tih vrata.

Prošle su mnoge zime od onomad, a leta su prohujala mimo nas. Naše drugovanje se završavalo sa tim letima. Ali nije prestajalo. Čudno zvuči, znam… Ne umem da objasnim ni samom sebi.

Neki od nas su odrasli i postali pisci, fotografi, očevi, vredni i marljivi ljudi, a neki su ostali isti oni klinci u poderanim pantalonama, i zgubidani kao ja.

Slavišin deda je imao kovačnicu iza kuće a mi smo obožavali da se motamo onamo. Deda k’o deda, malo galami, malo zama’ne onim teškim čekićem, al’ se na kraju, uz neku samo njemu znanu sočnu psovku, nasmeje i digne ruke od nas. Njegova baka je vodila računa o kući i o izlogu. Izlog su zvali taj prednji deo kuće zbog onog velikog prozora, a i zbog toga što su tamo stavljali sve one kućevne predmete što je deda iskovao. To se prodavalo, trampilo, menjalo, darivalo… Kako kad i kako kome. Ko nema, dobije, ko ima plati ili menja. Tako je to tad išlo.

A nama, dečurliji, iz ko zna sve odakle, to mesto, ta Slavišina kuća, to nam je bio raj na zemlji, naš čarobni zamak, naša pećina čuda…

Šta sve nismo radili tamo. Mnoge mašte su tamo dobile svoja krila i zadržale ih do danas. Mnoge modrice su započinjale priče godinama kasnije. Ona loza, što se vijuga oko oluka i dalje, mnoge je zglobove očvrsnula. Mnoga su prijateljstva dobila svoje temelje ispred tih vrata što su kovanim gvožđem ukrašena kao neka cura đerdanom od crkastih bisera…

Ih, mogao bih da vam pričam o tome nedeljama i ne bi bilo ispričano ni pola.

A i nemam sada vremena za tu priču, jer čekam ih da dođu i da se najzad ponovo vidimo. Slaviša, Moca i ja. Ostali izgleda neće moći. Ali mi hoćemo. I zalićemo pošteno naša sećanja. I suzama i rakijom. Pa nek ide život.

Za prijateljstva i opstanke, gde god da se nalazimo!

Uzdravlje!