Doktor za istinu

– E..što sam jeo sinoć neku testeninu… Prste da poližeš. – Beži, bre, debeli… – Ne, ozbiljno ti kažem. Znaš kakva je bila? Ma bruka, bre, brate, opasno slasno hranjenje… – ‘Alo, masni… Miči mi se s očiju, zamastićeš mi cvike. – Pa dobro, što me vređaš? Ja sam mislio da smo neki drugari, a […]

Mogao bih da pišem, kad bih znao…

Mogao bih da pišem o ženama. O Ženi, u stvari. O tom divnom stvorenju koje može da od raja stvori pakao. I obrnuto, naravno. Mogao bih stvarno da pišem o tome. I imao bih štošta da napišem.

Ali neću.

A neću jer o toj temi, o toj pojavi, o Njoj, ja u stvari, ne znam ništa. Sve što sam mislio da znam, što sam verovao da jeste, u stvari ne znam i u stvari nije.

Ja o Ženi ne znam ništa. I, nešto razmišljam, ako do sada nisam uspeo da saznam nešto, velika je verovarnoća da nikada i neću. Nije svakome dato da zna to znanje. Sad mi je jasno da meni nije dato. A mislio sam da znam ponešto.

Ma jok.

Ništa.

I, pošto znam da ne znam, onda je sramota da pišem o tome što ne znam.

Zato mogu da pišem o nečemu što znam. A znam mene. I ako počnem da pišem o meni, to jest, o sebi, onda će to da bude teško zamaranje čitalaca.

Znači, traži nešto drugo, što znaš, pa piši o tome.

Eh… Lako je to reći, ili napisati, u ovom slučaju, ali hajde sprovedi to u delo

Znam ponešto o ljubavi.

Ali o tome sam već dosta napisao pa ne bih da se ponavljam.

Znam nešto i o fudbalu. Ali koga to više interesuje?

Znam ponešto i o borenju. Mada, o tome ne bih pisao. Nije ovde mesto za to.

Znam ponešto i o osećanjima. Onim teškim, tužnim i punim patnje. Ali o tome više neću da pišem. Dosta je bilo pisanja na tu temu.

Znam nešto i o deci.

I ja sam bio dete. Verovali ili ne, nisam se rodio ovoliki. Rodio sam se kao mala beba. Pa sam tek posle avanzovao u dete. Bilo je tu posla. Mislim, oko tog napredovanja iz bebe u dete. Ali sam uspeo.

Eto! O tome bih mogao da pišem. Kako sam od jedne obične bebe postao jedno obično dete.

Mogao bih, zaista, da se raspišem na tu temu. Mada…

Setio sam se da sam posle, od tog običnog deteta postao grozni pubertetlija, a onda sam odatle prešao u nezgodnog momka, i od tog nezgodnog momka sam uspeo da napravim muškarca.

Priglupog, ali ipak muškarca. A kad kažem muškarca, mislim na ljudsko biće muškog pola sa svim biološkim karakteristikama koje mu pripadaju sa sve viškom dlaka. Ne mislim ovde na Muškarca u karakterom smislu arhetipskih osobenosti. Ne.

Mislim na onu budalu koju svako ko hoće može da prevesla. I to lagano. Sa osmehom na licu. A pogotovo Žena.

I sad kad sam sve ovo napisao, i ponešto shvatio, više mi se i ne piše

Razumite me, molim vas.

I praštajte na ovom zamlaćivanju.

A, pravo da vam kažem, trebalo je, bar vi, ranije da shvatite da ja i ne znam baš mnogo, pa ako ste do sada čekali nešto pametno od mene i gubili vreme na ova moja pisanja, onda ste, pomalo, i sami krivi za to.

Ali, molim vas, oprostite sebi. A i meni.

Nije vam lako samnom.

A ni meni sa samim sobom.

E, sad može o borenju…

Ali neću o tome.

Šunjanje kroz snove

Dala mi je cipele za šunjanje kroz snove. I rekla je: ušunjaj mi se u san ponekad. Rekoh, da li si sigurna? Nezgodno je to, jer kada ti uđem u snove, ja ne umem da izađem odatle. Samo se nasmešila, zabacila kosu i veselo odgovorila: znam. Sakriću se ispod nekog cveta na livadi njenih misli. […]

Бициклирати или не бициклирати

Хтео сам да возим бицикл данас…

Али хајде да покушам да самом себи објасним себе кроз овај текст.

Данас је овде кишни дан. Температура је нижа него претходних дана. Није да је нека зима, али је хладније него јуче и знатно хладније него прекјуче. Значи, није топло, да скратим.

Гледајући временску прогнозу, имао сам сазнања да ће бити некако овако, мада сам се надао да можда и неће. Због те наде сам имао идеју да данас, кад сам већ слободан, извадим бицикл из подрума, средим га и одем на вожњу.

Сад иде интересантан део.

Дешавало се већ да су подруми у мојој згради били проваљивани и опљачкани. Било је тога. Па чак и после додатних безбедносних мера које смо спровели, дешавало се. Нисам ишао доле читаве зиме, јер нисам имао ваљаног разлога за то. А и мрзело ме је …

У овом тренутку не знам да ли је мој бицикл још увек. доле. Могу да претпоставим да се није десила нека провала јер нико од комшија није дигао ларму о томе, али обзиром на то да доле нема баш много светла а и људи су отуђени једни од других, можда нико не обраћа пажњу на туђе проблеме и не сматра за сходно да треба да се меша у туђе послове па онда неће ни да ме обавести чак и да је видео да је мој подрум проваљен.

Све је то могуће али није апсолутно сигурно да јесте тако.Што ме доводи до закључка да једино ако одем и проверим могу да са сигурношћу знам каква је ситуација. И то је апсолутно логично.

Да…

Хммм…

Да се вратим мало на моју жељу.

Хтео сам да возим бицикл данас. Али је време мало незгодно за вожњу по овом граду. Како падне киша, возачи овде као да забораве како се управља возилом, што повећава ризик за бициклисте. А док ја стигнем до бициклистичке стазе, поштено ћу се накупити стреса, ако стигнем до стазе уопште.Значи да од бициклирања данас неће бити ништа. Што ме доводи до закључка да ја данас и не морам да идем у подрум по бицикл.

Ако је он уопште тамо још увек.

Значи ја правим план за који нисам апсолутно сигуран да има све саставне делове. Имам могућност да утврдим да ли су сви ти делови ту али да ли ћу то урадити? Изгледа ми да нећу.

Већ ми је овај дан својим изгледом донео мали пад расположења, а ако одем и схватим да постоји разлог за још веће нерасположење онда ми баш неће бити добро. Некако, да је дан лепши, па и да увидим да ми је неко украо бицикл, могло би то сунце мало и да ме подигне.Знате оно, ма нека сам ја жив и здрав, сунце сија, дан је леп, идемо даље…

А ако сад одем и видим да не видим бицикл, шта ће да ме одржи нормалним? Нема сунца данас на небу. Само киша и облаци. Шта да кажем? Нема везе, нема сунца али ту је облак препун кише па нек се сва та водурина сручи на мене, можда ће ми бити лакше?

Не верујем.

Сходно свему горенаведеном, одлучио сам да сачекам са откривањем истине о постојању мог бицикла у мом подруму. Нек прође ова киша па ћу са лепшим мислима сићи и суочити се са извесним.

Е баш ми је драго да сам успео да се објасним самом себи. Баш. баш…

Одох сад у подрум да видим шта се дешава. Излудео сам самог себе овим лупетањима…

Cilj između početka i kraja

Nešto razmišljam, i ne garantujem da je to pametno, ali ću ipak reći. Ako je rođenje početak, onda je smrt kraj Ako je start na rođenju onda je cilj u smrti ljudskog bića.

Malo je grozan početak ove storije ali dajte mi vremena…

Rođenje je trenutak isto kao i smrt. Naravno, rađanje može da potraje, ima porođaja koji baš traju kao što i umiranje može da potraje. Ali ipak, samo je jedan trenutak kada se neko rodi, isto kao što je samo jedan trenutak kada neko umre. To su dva trenutka koja označavaju početak i kraj, start i cilj…

Međutim, meni se čini da taj cilj, koji se ogleda u smrtnom trenu, nije pravi cilj. Kao lažna deveta u modernom fudbalu, ima je ali je nema. Pravi golgeter se nalazi iza nje. Tako i ovde, pravi cilj se nalazi iza krajnjeg ishoda.

Šetnja, put ili trka između početka i kraja je to što je pravi smisao i istinski cilj čoveka Život!

Kako smo se kretali između ta dva polariteta, između tih suprotnosti je suštinski cilj. Svako će od nas da umre jednog dana. I dobri i loši. Pa gde je razlika onda?

U toj šetnji između dve tačke.

Kakva će biti? Lepa, ružna, brza, lagana, teška, vesela…?

To od nas zavisi.

Ne znam kad će moj cilj iskočiti pred mene, ali znam da jednom hoće. Ako pokušam da idem nekom prečicom, možda i dođem do njega ranije. Al’ ja, nekako, ne bih. Više bih voleo da ne žurim. Da lagano šetam do tamo. Uz tiho veselje u duši i bar ponekad sa osmehom na licu. Biti tmuran na tom putovanju mi deluje kao greh. Zaista.

A nije da nisam grešan zbog toga. Jesam. Nisam osećao zahvalnost zbog prilike da budem živ. Nisam razumeo da sam sve vreme na cilju, nego sve negde daleko vidim taj cilj. Pa nikako do njega, pa žurim, jurim, gubim glavu…

A cilj mi je ovde. I ja ga oblikujem Svesno ili nesvesno. Ja to radim. Svi mi to radimo. Neki bolje a neki lošije.

I eto tako, ja sam kao shvatio nešto pa sam napisao, a da li sam shvatio kako treba, videću na kraju.

Nadam se da ću se načekati

Opraštam

Opraštam svima koji su mi zarili nož u leđa.

Opraštam svakom ko je u moje srce sjurio bodež izdaje.

Opraštam i njoj, i njemu i njima… Svima!

Opraštam jer imam snage.

Opraštam jer nisam ostao u blatu. Ustao sam…

Ustao sam da bih oprostio i nastavio da volim.

Ustao sam jer nisam poražen i ponižen, već osnažen i osvešćen. Ustao sam jer u meni neće sijati mrak. Sijaće svetlo. I biće jače nego pre.

Opraštam jer znam da su slabi. Plašili su se. Nisu umeli bolje. Izdaje se najbolje kada se strah uvuče u srce.

Opraštam jer sam jači.

Opraštam jer im treba oprostiti.

Opraštam jer nisam tu da sudim. Tu sam da volim.

Opraštam jer volim.

Trase

Da. Neka poglavlja ovog života bih drugačije napisao. Definitivno. Čitam, kažu po knjigama, da svako za sebe, u stvari, piše knjigu svog života. Ima tu nekih određenih stvari na koje moraš da naiđeš, rekoše karma je to, ali u suštini, ti si taj koji piše. Eh… Kažu, i to što tek sad shvataš šta i […]

Sene

Vreme odnosi sa sobom i boje i oblike i osećaje… Ostavlja samo negoveštaje prošlog. Ne ostavlja ni senke već samo sene. A to nije isto.

Senke imaju čiste obrise i nekakav oblik. Sene nemaju to. Sene su razlivene u vremenu i ne postoje u prostoru. Nemaju svoje mesto ni budućnost. One su uvek iza. Ostaju tamo i vuku se zakačene za vreme koje ide. Razvlačeći se, one prosipaju samo mrvice svojih neispunjenih mogućnosti koje čovek oseti kad je setan

Sene su uvek u prošlosti i imaju gorke ukuse. One se zakače za tabane i usporavaju hod. Ne daju koracima da se produže… Vuku, sapliću i grizu.

Sene te proganjaju kao aveti, ne daju snovima da te vide, ne daju mišićima da se opuste, ne daju plućima da se rašire…

Sene te vuku nazad a vreme ne ide na tu stranu. I onda te razapnu vreme i sene, i ti si ni tamo ni ovde, ti si ušao u nigde. I ideš nigde, i bićeš tu, u tom nigde dok god ne shvatiš da sene više nemaju svojstvo postojanja. One su nešto što je nekada moglo da bude i nije bilo.

Kad ti bude nevažno što to nije bilo, nestaće i one.

Tragikomedija

„Ne mogu da izađem iz ove sobe. Ne umem da nađem vrata. Nema prozora. Nema svetla. Nema ničega ovde. Samo ja. Šetam od zida do zida, kao u kavezu, samo što je kavez sada luksuz. Kroz rešetke možeš i da vidiš nešto. Kroz zidove može samo Supermen.“ Bar je tako u filmu. U ovom filmu, […]

Moj put

Koraci su mi tromi i spori… Umorni od čekanja. Bauljam putem koji vodi u nepoznato. Ali ne plaši me nepoznato. Plaši me poznato. Saznato. Shvaćeno… Doživljeno i preživljeno. Plaši me to što me prati, a ne ovo čemu idem. I ne vidim, put ali se nekako stvara pod mojim stopama. Taj put, izgleda, i ne […]