Slutnja o ljubavi 2

– Dal’ da ga otvorim sad? – Pa otvori. I mene zanima koliko je jako to tvoje ludilo kad umišljaš o ljubavnim pismima. – E kakav si… Ti uopšte nemaš maštu, jel da? – Ajde, mani me se i otvaraj to. Dva čoveka su stajala jedan naspram drugog i gledala u beli koverat. U jednom […]

Слутња о љубави

-Добио сам писмо.

-Јел? Баш лепо… Шта пише?

-Не знам.

-А од кога је ?

-Не знам ни то?

-Аха…А шта ти мислиш, какво је то писмо?

-Љубавно је, вероватно…

Сигуран сам да је у њему садржана јака емоција. Можда и љубавна.

Јер, ко у ово време пише писма? Сад или пошаљеш текстуалну поруку путем мобилног телефона или пошаљеш електронску пошту или, на крају крајева, само позовеш телефоном и кажеш шта имаш. Скоро нико више не пише писма. Она права, на папиру.

А да би неко писао ово писмо, тај мора да је имао јак разлог за то.

Пишући својом руком речи, особа им додаје емотивни набој, преноси енергију мисли које те речи описују, та слова на папиру изгледају баш онако како би их једино та особа могла написати, ти прореди између речи показују осећања која је писац покушавао да ослободи или прикрије од себе пишући реченице, па се после сети да је сам или сама и нема потребе да прикрива било шта јер увек може то писмо да поцепа или баци.

Писмо пише она особа која жели да се то што има да каже читајући осети. Јер писац писма има неки разлог због чега неће, не може, не сме или већ нешто друго, да се нађе очи у очи са читаоцем. И треба му време да формулише мисли у јасне реченице. А кад се то може сматрати проблематичним? Па онда када је писац писма емотивно оптерећен односом са читаоцем и тражи безбедну ситуацију да испољи на најбољи начин своје мисли, осећања и тежње.

Можебити да ово писмо и није љубавно, али ја мислим да јесте. Јер ако је неко пун негативног према читаоцу, онда вероватно и не мари много за прецизност својих исказа. Суштина ће свакако бити схваћена на било који начин уколико се јасно покаже негативност писца. И ко ће да се замлаћује пишући писмо о томе. Само опсујеш човека, свашта ружно му кажеш и све је јасно. Нема потребе за додатним напором у виду писања руком, слања и тако то.

Мора да је ово љубавно писмо јер се име и презиме човека којем шаљеш писмо не пише уколико га не осећаш на начин који те тера да исказујеш та осећања некако. Можда не директно, али некако мораш. Хоће та осећања напоље па на папир, и то руком писана.

-Лепо си ти то мени објаснио, само реци ми ко би теби писао љубавно писмо…

-Не знам.

-Па што га не отвориш, да видимо…

-Некако, као да се плашим.

-Чега?

-Па шта ћу ако није љубавно?

-Па ништа ћеш. Прочиташ и добијеш информацију о томе шта неко жели да ти саопшти.

-Па јесте…У праву си…

-Чекај мало…А шта ако јесте љубавно? Шта ћеш онда?

-Па…Видећу од кога је макар.

-А шта ако не схватиш од кога је? Можда неко не жели да знаш ко ти се обраћа љубавним писмом? Можда жели да остане непозната особа. Само слутња о љубави…

-Дај, немој то да ми радиш…

-Па отвори га, човече, и не замарај ме више! Мо`ш мислити, љубавно писмо…

-Нека га још мало…Лепо си рекао то, слутња о љубави. Лепо звучи, даје наду и греје срце.

-Е, стварно си чудак… А ни ја нисам бољи кад не пазим шта причам.

Pod ivicom oblaka

Jedan trenutak mi je ostao u sećanju. Mislio sam da tako nešto nije moguće. Možda i nije, ali u mom sećanju jeste. I moj život je obogaćen za taj jedan trenutak. Ne znam mnogo o oblacima. Znam ono, kumulusi, kumulonimbusi i to… Znam da se kreću, znam da su visoko, da ima kišnih, gradonosnih i […]

Jedna vlat za veru

Idem u šetnju po planini. Leto je. Toplo vreme. Prijatelj kod kojeg smo došli u goste nam je vodič. On je iskusni planinar. Ja sam težak 122 kilograma. Ali nisu sve čisti mišići. Nije ovo priča o osvajanju visokih vrhova već o nesvesnosti jednog čoveka i kasnom sagledavanju činjenica i događaja. Prilično naivno sam pristao […]

501

Nekada davno, jedan momčić je imao jaku želju… Bilo je to jedno drugačije vreme, vreme u kojem su brige bile brige, a želje u dosluhu sa dušom. I taj momčić je imao i jedno i drugo. I brige i želje. Ništa naročito… Njegovo vreme je bilo beskonačno, a dani dečački. Želeo je da se oseća […]

Hodati sa trotinetom

Pravi trotinet… Onaj sa dva točka. Njegovo vozilo iz tadašnjih snova. Čitavog svog života, onoliko koliko se mogao sećati unazad, je želeo taj trotinet. Sanjao je kako juri ulicama na njemu. Njegova raketa. Njegov tenk. Njegov avion koji skoro da leti… Baš je voleo taj trotinet. Ona je živela preko puta, volela lutke i sitne […]

Oproštajna večera

„Znam. I neka. Tako je kako je i jasno mi je. Dovoljno je i ovoliko. Ne tražim više jer mogu da vidim kako bi bilo. Osećam zašto sam ovde i, moram da priznam, ovo što je sad mi se više dopada od onog što bi moglo biti. Jer zaista mogu da vidim šta bi to […]

„Sada“

Niz zidove se slivaju kapi kiše koja je, vetrom nošena, našla svoj put kroz stare crepove koji krase ovaj krov od pamtiveka. Ovi debeli zidovi će žedno upiti svaku kap, kao zemlja iz koje su procvetale one, kao strast, crvene ruže, što jedine, ovo zapušteno dvorište čine živim. Gledam, kako se o latice tih prelepih […]

Ko ne veruje…

Silna je to ljubav bila. Silna! Voleli su se a da nisu ni znali koliko. A imali su svoje muke. Oboje. Imali su svoje prošlosti i svoje strepnje od sutra. Nisu znali jedno o drugom sve. Nisu ni morali jer bi ljubav sve to stavila gde treba, ali daljina, vreme, stare rane su nagrizale… Grickale […]

Prekiseljeno mleko

Pustio sam krave da pasu slobodno. Livada široka, nek preživaju do mile volje. Ja sam seo na neku kamenčinu. Nije meko, al’ gde ima mekan kamen? Izuo sam opanke, skinuo i vunene čarape, pa bosonog stadoh na vlažnu travu. Sunce počelo da greje, onaj miris trave se širi po nozdrvama, pa sve ‘oću da kinem […]