„Sada“

Niz zidove se slivaju kapi kiše koja je, vetrom nošena, našla svoj put kroz stare crepove koji krase ovaj krov od pamtiveka. Ovi debeli zidovi će žedno upiti svaku kap, kao zemlja iz koje su procvetale one, kao strast, crvene ruže, što jedine, ovo zapušteno dvorište čine živim.

Gledam, kako se o latice tih prelepih cvetova odbijaju kapi, kao loše misli od dobrog srca.

Gledam, kako ova jedina boja koja pulsira, upumpava snove o mogućem u zanemoćale ostatke nekadašnje raskoši.

Osećam to. U vazduhu prepunom ozona pomešanog sa mokrim smogom donešenim vetrom, osećam mogućnost prošlog…

Snažne uticaje na čula…

Namerno usmerene izazove…

Osećam kako se ono što je otišlo preoblači u ono što još nije došlo i, bez laži ili obmane u svojoj originalnosti, zahteva da bude priznato kao samonastalo eklektičko postvarenje potrebe za „sada“, potrebe za onim što je između prošlog i budućeg, potrebe koja je neophodna i koja neće otići, koja će zauvek ostati jer „sada“ je večno, i koja će biti onaj ugaoni kamen na kojem će postojati i ono što je bilo i ono što može biti…

Gledam tu kišu i te prelepe ruže i uživam u postojanju ovakvog „sada“.

I kisnem…

Sada volim što kisnem.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.