501

Nekada davno, jedan momčić je imao jaku želju…

Bilo je to jedno drugačije vreme, vreme u kojem su brige bile brige, a želje u dosluhu sa dušom. I taj momčić je imao i jedno i drugo. I brige i želje. Ništa naročito…

Njegovo vreme je bilo beskonačno, a dani dečački. Želeo je da se oseća dobro. A tada je znao da mu je za to potrebno nešto. Nešto važno. Nešto što je mnogo želeo. 501!

Farmerke 501. One čuvene. A nije ih imao. A nije da nisu bile skupe. Za njega jesu. I za njegovu porodicu. Pogotovo što porodica nije videla smisao u davanju tolikog novca za pantalone. Mogle su da se nađu i za manje para u to vreme. Isto nove, ali mnogo jevtinije. Isto farmerke.

Znao je on da mu neće dati novac da ih kupi. Nije znao da li zbog toga što nemaju ili što neće, ali je znao da nema ništa od toga. Pa ipak je pitao. Stidljivo. Nije mnogo objašnjavao razloge zašto mu trebaju i koliko mu znače. Samo je pitao, onako skromno, skoro stidljivo. Svi redom su ga odbili. To odbijanje nije bilo grubo, već su mu pokušali objasniti da to nije realno. A i nema smisla.

Momčić je shvatio da su njegove želje na putu da ostanu to. Samo želje.

Međutim, to nije bila tek neka želja. Ova je bila baš jaka. Najjača do tada. A on to nije ni shvatao.

Nema veze…

Živeo je u kućici u jednom dvorištu. Ta kućica je bila mala a imala je i podrum i tavan. U podrum nije voleo da ide jer je bilo mračno, zagušljivo, prljavo i ima uglja. A kad ide dole onda mora nešto da radi. Jer tamo se ne ide ako nemaš posla dole.

Ali na tavan je voleo da ide. Prvo, jer nije bilo lako popeti se gore, a to znači da ne može baš svako tamo da se popne. A ako se neko i penje onda taj mora da se namuči da bi se popeo. A niko od njegovih nije baš hteo da se muči bez preke potrebe. Znači tamo je imao mir. A i još nešto. Tamo je sakrivao stripove. One koje je krišom kupovao a nije smeo jer su mu njegovi zabranili da ih čita. Nekako je uspevao da ih prokrijumčari do gore. I tamo ih je čitao. Bilo je malo sumnjivo što često ide na tavan ali je uvek nalazio neki valjani razlog. Ili da nemasti antenu na krovu, ili da popravi crep, ili da otera ptice… Prolazila je priča…

I tako, jednog dana, letnjeg dana, jednog od dana školskog raspusta, on se popeo gore.

Na ambalaži od stiropora, onoj u kojima su isporučivali bojlere, stajale su farmerke. Na njih je padao zrak sunca kroz jednu staklenu ploču koja je privremeno zamenjivala polomljeni crep. Bile su prašnjave. Izgledale su staro. Pomalo izgužvane i izbledele. Ali nisu izgledale nošene. Niti su izgledale nove. Izgledale su kao da su njegove. Kao da ih je on nosio. Te farmerke su izgledale savršeno. Uzeo ih je, potpuno zaprepašćen činjenicom da su tu, jer je bio siguran da ih prethodni put tu nije bilo a znao je da niko nije išao gore. Držao ih je u rukama i osećao taj kvalitetni teksas, okretao ih je i ugledao etiketu. 501!

501 koji je apsolutno savršeno izgledao, savršeno izblede baš na mestima gde treba, gde je on želeo da bude bleđi. Nije gledao broj za veličinu jer nije ni znao koji broj mu treba. Samo se skinuo i porobao ih. Onako prašnjave. Savršeno su mu stajale. Njegov broj. Savršena dužina. Sve je bilo apsolutno savršeno. Njegova želja je bila ispunjena. Ne zna kako, ali vidi je. Drži je. Drži te farmerke koje je tako jako želeo da ima.

Stropoštao se dole sa farmerkama u rukama i krenuo da se raspituje ko ih je stavio gore? Ko mu je kupio farmerke.

Uh!? Možda i nisu za njega? To mu je tek sad palo na pamet. Možda su nečije.

Krenulo je raspitivanje po kući. Čije su, ko ih je ostavio, ko ih je kupio…

Odgovori su bili nerealni. Niko od ukućana nije znao ništa o njima. Nisu bile ničije, niko ih nije odneo gore i niko ne zna ništa o njima.

„Znači“ , pitao je, „onda mogu da budu moje?“

Odovor je bio potvrdan. Ali morale su da se operu jer ne ide da se nose štrokave pantalone koje su ko zna koliko čamile na tavanu.

Momčić je imao svoj 501,baš onakav kakav je želeo, a bolji nego što se nadao da može da bude. Njegova jaka želja je bila apsolutno ispunjena a on nije bio siguran kako.

Tada je počeo da veruje u čuda.

A kasnije će shvatiti da vera čini čuda…

4 Odgovora na “501”

  1. …eee ovo mi nesto poznato, …samo sto sam ja voleo careru…i nekako dobio original u komision u Osijeku…tad bili rifle, dukat, nas beko dzins i slicno…hvala potsetio si me na neka lepa vremena.

    1. Nadam se da se ispunila ta želja. Dobro je kad se ispuni lepa želja, pokaže da je život čudo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.