Jedna vlat za veru

Idem u šetnju po planini. Leto je. Toplo vreme. Prijatelj kod kojeg smo došli u goste nam je vodič. On je iskusni planinar. Ja sam težak 122 kilograma. Ali nisu sve čisti mišići.

Nije ovo priča o osvajanju visokih vrhova već o nesvesnosti jednog čoveka i kasnom sagledavanju činjenica i događaja.

Prilično naivno sam pristao na taj pohod. Rekoh ‘ajde… Nisam imao predstavu ni gde idem ni kako ću do tamo doći ni koliko će trajati.

Prva činjenica : znao sam (snažno verovao) da ću tamo stići.

Krenuli smo iz malog mesta podno planine, kroz šumu. Moja je krivica što nisam uključio mozak koji bi mi rekao da uspon podrazumeva hodanje uzbrdo, što znači napor. Sam sam kriv što me je taj napor iznenadio. Neprijatno. Ali izdržao sam muški : pomalo sam kukao, pomalo psovao a i dalje išao gde treba. Hod kroz šumu je podrazumevao i saplitanje o, izašlo iz zemlje, korenje drveća, proklizavanje o vlažno lišće jer sam nosio šmekerske patike a ne pravu obuću, i olakšanja koja stižu kada se osloniš o drvo i predahneš uz opuštanje i glasno dahtanje.

Međutim, kao što ranije napomenuh, da sam uključio mozak, znao bih da nije do vrha sve samo šumovita scenografija.

Iako sam bezbroj puta pitao ima li uskoro kraja ovome, i uvek dobijao isti odgovor koji je glasio ima, izlazak iz šume je predstavlja olakšanje i otkrovenje.

Činjenica broj dva : shvatio sam da nemam pojma šta me čeka ali sam znao da nema nazad; strah od uključivanja svesnosti.

Da, postajao sam svestan da me čeka ozbiljan napor jer cilj nisam video sa mesta na kojem sam se nalazio. Realno nisam ni mogao jer je trebalo još puno hoda do tamo i to preko nekih čuka i kozjih staza. Ali pogled je bio prelep. Nebo nikada nije bilo bliže, sunce je žestoko grejalo a hladovina šume će uskoro postati veoma privlačna. Hodanje je sada bilo drugačije. Usponi su bili strmiji ali lakše se hodalo. Nema saplitanja, ali nema ni naslanjanja na drveće. Možeš da se baciš na travu ali problem je ustati posle. Neću ni da se bacam onda, rekoh ja sebi onako junački.

Krivudave staze, lepi pogledi, prevare oka jer pojave deluju bliže nego što zaista jesu, su bile glavne odlike ove etape.

Prilikom prelaska sa travnatog na poglavito kameniti deo putovanja, trebalo je osvojiti jedan uspon hodom po prilično uskoj stazi koja je imala opasnu provaliju sa jedne strane i prirodni zid sa druge. Upozoreni smo na opasnost i krenuli za vodičem.

Činjenica broj tri : moje nesvesno Ja je bolji prijatelj od mog svesnog Ja. I to se dokazalo ponovo.

Prilikom tog rizičnog uspona, videvši kako idu ovi ispred mene, prilično lagodno sam ušao u osvajanje tih opasnih metara tla. Bio sam poslednji i kretao se, mislio sam, pažljivo. Ali ispostavilo se da nije bilo tako. Niko osim mene nije to primetio, ali ja sam ZNAO šta se desilo.

Krećući se prilično sporo, zbog vertikale terena, ja sam u jednom trenutku izgubio ravnotežu i krenuo da padam. Jedno stopalo je već odvojeno od podloge, glava kreće unazad i plavo nebo je ono što kreće da osvaja moj vidik. U poslednjem trenutku se hvatam za travu, za mali žbun trave iz kojeg je samo jedna vlat pokazivala da želi da mi pomogne. Znojava šaka ne dozvoljava da sva ta trava ostane u njoj ali ona vlat je ipak ostala. Balansiram na jednoj nozi, držeći se za tu vlat i znam, zaista ZNAM da neću pasti. Osećam to duboko u sebi. Iako vidim provaliju, iako oči šalju signale straha i propasti mojem umu, moje biće mi govori :“uspećeš“… Realno gledano, nisam ni imao neki izbor ; ili ću uspeti da preživim ili neću. Očigledno je da sam uspeo.

Ta vlat je izdržala mojih 122 kilograma a ja sam posle par trenutaka levitiranja na jednom stopalu prizemljio i drugo pa onda i slobodnu šaku i to je dovelo do toga da postanem svestan činjenice da ja sebe ne poznajem dovoljno. Sve je bilo protiv mene, pa i ja sam, ali moje biće koje očigledno nisam priznavao kao realnost je pokazalo pravo stanje. Svest o nesvesnom je kročila na scenu mog života.

Kasniji događaji su bili u skladu sa poduhvatom : prilično naporni i uzbudljivi ali na bezopasan način. A moja nesvesnost, moje biće, je bilo prilično uvažavano od mene u tom periodu. Poštovao sam taj unutrašnji glas i shvatao da mi je prijatelj.

Naravno, i na žalost, kada je sve to prošlo, ja sam tog prijatelja negde zabašurio jer se nije uvek slagao sa mojim željama.

Poduhvat je uspešno i bezbedno završen, stigli smo gde treba, vratili se dole, i ostala su sećanja na te korake.

I opomena. Ona vrsta opomene koja veru stavlja ispred znanja.

Kada veruješ i osećaš da će jedna vlat da te spasi od provalije, onda će tako i biti.

A kad to zaboraviš, neka ti je Bog u pomoći.

6 Odgovora na “Jedna vlat za veru”

  1. Питање старог монаха : како ћеш ти старе горе до врха у тим годинама. Моје срце је већ горе,телу неће бити тешко да га следи. И стигао је.

  2. мала исправка,куцкао сам са телефона у бусу : Питаше старог монаха : како ћеш ти старче горе до врха у тим годинама. Моје срце је већ горе,телу неће бити тешко да га следи. И стигао је.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.