Слутња о љубави

-Добио сам писмо.

-Јел? Баш лепо… Шта пише?

-Не знам.

-А од кога је ?

-Не знам ни то?

-Аха…А шта ти мислиш, какво је то писмо?

-Љубавно је, вероватно…

Сигуран сам да је у њему садржана јака емоција. Можда и љубавна.

Јер, ко у ово време пише писма? Сад или пошаљеш текстуалну поруку путем мобилног телефона или пошаљеш електронску пошту или, на крају крајева, само позовеш телефоном и кажеш шта имаш. Скоро нико више не пише писма. Она права, на папиру.

А да би неко писао ово писмо, тај мора да је имао јак разлог за то.

Пишући својом руком речи, особа им додаје емотивни набој, преноси енергију мисли које те речи описују, та слова на папиру изгледају баш онако како би их једино та особа могла написати, ти прореди између речи показују осећања која је писац покушавао да ослободи или прикрије од себе пишући реченице, па се после сети да је сам или сама и нема потребе да прикрива било шта јер увек може то писмо да поцепа или баци.

Писмо пише она особа која жели да се то што има да каже читајући осети. Јер писац писма има неки разлог због чега неће, не може, не сме или већ нешто друго, да се нађе очи у очи са читаоцем. И треба му време да формулише мисли у јасне реченице. А кад се то може сматрати проблематичним? Па онда када је писац писма емотивно оптерећен односом са читаоцем и тражи безбедну ситуацију да испољи на најбољи начин своје мисли, осећања и тежње.

Можебити да ово писмо и није љубавно, али ја мислим да јесте. Јер ако је неко пун негативног према читаоцу, онда вероватно и не мари много за прецизност својих исказа. Суштина ће свакако бити схваћена на било који начин уколико се јасно покаже негативност писца. И ко ће да се замлаћује пишући писмо о томе. Само опсујеш човека, свашта ружно му кажеш и све је јасно. Нема потребе за додатним напором у виду писања руком, слања и тако то.

Мора да је ово љубавно писмо јер се име и презиме човека којем шаљеш писмо не пише уколико га не осећаш на начин који те тера да исказујеш та осећања некако. Можда не директно, али некако мораш. Хоће та осећања напоље па на папир, и то руком писана.

-Лепо си ти то мени објаснио, само реци ми ко би теби писао љубавно писмо…

-Не знам.

-Па што га не отвориш, да видимо…

-Некако, као да се плашим.

-Чега?

-Па шта ћу ако није љубавно?

-Па ништа ћеш. Прочиташ и добијеш информацију о томе шта неко жели да ти саопшти.

-Па јесте…У праву си…

-Чекај мало…А шта ако јесте љубавно? Шта ћеш онда?

-Па…Видећу од кога је макар.

-А шта ако не схватиш од кога је? Можда неко не жели да знаш ко ти се обраћа љубавним писмом? Можда жели да остане непозната особа. Само слутња о љубави…

-Дај, немој то да ми радиш…

-Па отвори га, човече, и не замарај ме више! Мо`ш мислити, љубавно писмо…

-Нека га још мало…Лепо си рекао то, слутња о љубави. Лепо звучи, даје наду и греје срце.

-Е, стварно си чудак… А ни ја нисам бољи кад не пазим шта причам.

4 Odgovora na “Слутња о љубави”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.