– Dal’ da ga otvorim sad?

– Pa otvori. I mene zanima koliko je jako to tvoje ludilo kad umišljaš o ljubavnim pismima.

– E kakav si… Ti uopšte nemaš maštu, jel da?

– Ajde, mani me se i otvaraj to.

Dva čoveka su stajala jedan naspram drugog i gledala u beli koverat. U jednom trenutku se čuo poznati zvuk cepanja papira. Pismo je bilo otvoreno…

– Pa šta čekaš? Vadi pismo.

– Oseti prvo. Jel osećaš?

– Šta jel osećam? Ne osećam…

– Osećaš li taj miris? Tu notu arome koja obećava osmehe? Taj miomiris one posebne kapljice žudnje na polusuvim usnama? Tu potrebu za iskazom?

– Šta pričaš ludače? Ništa se ne oseća. Vadi pismo da čitamo bre!

– Sačekaj malo i uživaj. Zar ne prepoznaješ taj žmarac koji se uspinje uz kičmu? Onaj koji mravinja po koži i prividnom hladnoćom ti greje srce?

– Ti si luđi nego što izgledaš. Pa izvadi pismo da vidimo šta piše. I ko piše. Čoveče…

– Nema potrebe. Već znam.

– Ma šta znaš?

– Znam. Osetio sam taj dah čežnjivog, drhtavog rukopisa, onakvog koji je nošen srcem, onog koji dušu pušta u slova…

– Ama kako si osetio kad nisi izvadio pismo? Daj da pročitamo, sad me već nerviraš. Uvukao si me u tu tvoju ludu priču i sad sam se navukao k’o na špansku seriju… Ajde, molim te, da vidimo šta piše.

– Neka nas još malo… Za slutnju o ljubavi i ovo je sasvim dovoljna potvrda.

– Pa jel moguće da nećeš da pročitaš? Šta mi radiš…? Ma ja sam lud a ne ti.

– Polako prijatelju, učim te da otvoriš dušu. Nasluti te rečenice koje se nalaze na tom papiru. Zamisli ih. Ugledaj ih srcem. Zar nisu lepe?

– Pa šta da vidim kad još nisi izvadio papir iz koverte???

– Pa ljubav je slepa, kažu. Ionako ne bi video da je ovo ljubavno pismo ukoliko ne veruješ u to. Sačekaću još malo da naslutiš pa ćemo onda čitati. Važi?

– Da naslutim?

– Da.

-Dobro. Evo naslućujem. Daj sad.

– Ajde još malo naslućuj dok ja upijam zvukove koje mi ova slova šapuću…