Slutnja o ljubavi 4

-Definitivno je od nekog ko me poznaje. I to me dobro poznaje.

Posle silnog njuškanja i maženja sa ovim komadom papira, moj ludi prijatelj je izgovorio te reči. Ja sam, naravno, bio već skoro polu lud od znatiželje da saznam ko i šta piše.

-Znači mora da je ljubavno?

-Pa… Možda i nije.

-Kako bre sad nije?

-Kažem, možda. A možda i jeste. Ali definitivno je lično. To garantujem.

-Kako misliš lično?

-Ima u ovom pismu nečega veoma ličnog, kao da neko ogoljuje sebe tu, pred mojim očima… Možda nije na način koji bi mi prijao ali definitivno jeste istina. Možda čak nije ni pisano sa tom namerom, ali je u nekom trenutku emocija postala veoma snažna i otisnula je sebe na ovaj papir.

-Ništa ja tebe ne razumem…

-Ma nije ni važno… Ali ipak imam neku slutnju u vezi ovog pisma.

-Da nije o ljubavi?

-E jeste.

-Pa znao sam. Ti samo o tome možeš…

-Pa kad volim…

-Daj, bre, to pismo, izgoreh od nestrpljenja.

-Čekaj malo.

-Šta je sad?

-Zar ne misliš, a posle ovog što sam ti rekao da je lično, da bi trebalo da ovo pismo bude samo za moje oči? Zar ne misliš da bi ovaj trud, koji je osoba koja je pisala uložila u ovo, bio prenebregnut ukoliko ti uzmeš da čitaš ove reči koje su namenjene meni? Zar ne smatraš da je čitanje pisma kao razgovor u dvoje, deljenje nečeg intimnog, razmenjivanje delova duše?

-Paaaaaa… Ne.

Uh kako sam slagao sad. Morao sam jer me toliko zanima šta piše u tom pismu. Ne volim da lažem ali morao sam. Stvarno, i ja smatram da tuđa pisma ne treba čitati. Naročito ako su intimna, ljubavna ili tako nešto. Nekako mi je to bezveze. Ali sad, baš me briga. Ma sigurno nije ljubavno, pa onda mogu i ja da pročitam.

-Ne misliš?

-Ne brate. Ne mislim. Ako je napisano onda treba i da se čita. Ko zna, možda je to neko literarno remek delo pa se posle ispostavi da će ga studenti proučavati na postdiplomskim studijama. Daj, bre, to ovamo!

Pokušao sam da mu otmem pismo ali sam se susreo sa njegovim pogledom ozbiljnim kao smrt u nagoveštaju pa sam odustao. Razumete me, nadam se.

– Gde si pošao? U susret nevolji? Dečko, pa nije valjda da si toliko skrenuo?

-E, izvini, ali sam pomislio da ćeš mi dati, pa rekoh ajde da se ti ne mučiš, sam ću da uzmem.

Dok sam ovo izgovarao imao sam osmeh na licu skamenjenom od straha. Ali upalilo je. Smekšao je i nasmejao se.

-Evo ti ludače, evo… Čitaj ako možeš.

Dao mi je! Pismo je bilo u mojim rukama!

Otorio sam taj, na četiri dela savijen papir, i ukipio se dok sam u pozadini čuo njegov smeh…

2 Odgovora na “Slutnja o ljubavi 4”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.