Slutnja o ljubavi 5

Eto ti sad!

Dade mi pismo. U ruke. Ja da ga čitam. A do malopre mi je držao slovo i uterivao strah u kosti. I sad ja, kao, treba da čitam njegovo kobajagi ljubavno pismo?

Hteo sam to. Jesam. Ali sad…

Sad, vala, razmišljam. Razmišljam šta da radim i sećam se.

Da, da…

Sećam se zašto je ovaj strah koji me sada golica i nastao uopšte.

Da me ne razumete pogrešno, ne bojim se ja njega. Ja se bojim njegovog njega. Onog kojeg sam upoznao jednom, i, nadam se, nikad više.

Ovo i mene zbunjuje sada.

Ajde polako da objasnim i sebi a i tebi što čitaš.

Dao mi je pismo.

On kaže da je ljubavno.

Znači to je intimno i on smatra da je samo za njegove oči. A ipak mi je dao a da ga nije ni pogledao pošteno.

Već to izaziva malu dozu uznemirenosti kod mene.

Zašto?

Pa zato što je jasno da i ja smatram da intimne stvari ne treba širiti kao veš po dvorištu. Ne ide to.

Znači moje moralne osnove su dovedene na testiranje. A ‘oću da crknem da saznam šta je u pismu. Sad treba ili da se pokažem kao čovek od poverenja i kao neko ko zna za red, ili da rizikujem da i u svojim i u njegovim očima postanem beskompromisni sluzavi oportunista koji samo gleda sebe da namiri a za druge ga nije briga.

To je bila moralna osnova na koju se ovaj strah jednom nogom oslanja.

A postoji i fizička. Za drugu nogu.

Jednom prilikom smo tako stajali nas dvojica i trošili vreme nekakvim pričama. Nama u susret, a meni iza leđa, je prilazila starija gospođa koja se prilikom hoda pomagala štapom. Štap je bio prilično star i već dobrano truo, to sam kasnije video. I tako, ta baka, očigledno vraćajući se sa pijace jer je nosila pun ceger svačega, je u datom trenutku koji je on video, počela da pada usled toga što joj se istruleli štap polomio. Da bi spasio ženu od pada i, verovatno ozbiljnih posledica istog, on je prošao kroz mene. Kad kažem prošao kroz mene mislim na osećaj koji te natera da shvatiš kojiko je ljudsko telo ništavno prema sili.

U tom trenutku, mislim, da on mene nije ni video. Prošao je kroz prostor koje je moje telo zauzimalo kao da zakoni fizike ne postoje. Tako me je zalepio za zid zgrade da sam ja odležao sedam dana u krevetu zbog nagnječenja grudnog koša i blagog potresa mozga.

Moram da priznam da sam mu verovao kad je rekao da nije nameravao da me povredi jer se poprilično iznenadio kad je ugledao moju gravuru na fasadi.

Spasio je ženu, pridržao je i pomogao joj da odnese stvari. Sreća pa je to bila njegova komšinica i nisam morao dugo da čekam da meni pomogne. Ja sam ostao kao freska na zidu njegove zgrade jedva dišući jer me je sve bolelo. Čovek je jak kao bik, a kad krene u akciju onda ne gleda preko čega gazi. Nije on loš, samo ponekad preterano fokusiran. A to je meni dovoljno da sad razmišljam o tome dal’ će da se predomisli pa da opet fokusirano krene da povrati pismo.

I sad se pitam zašto sam se uopšte upitao u ovu priču? I šta mi je činiti sa ovim pismom sada?

Eh, živote…

4 thoughts on “Slutnja o ljubavi 5

    • Pa, bez pitanja nema ni saznanja a bez saznanja nema rasta. A boli kad rasteš, to jestr. Al je lepo kad gledaš sa više tačke, vidi se i bolje i lepše i dalje. Šta znam, svako ima neki nemir koji mu daje priliku da raste. Samo treba prepoznati.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.