Помало непријатна сцена. Беше ми баш глупо што сам ту, али бар нисам сам, мислим се.
Двоје, мушкарац и жена, се налазе у центру пажње. Сви ми гледамо у њих и слушамо шта причају. Јесте безвезе али шта ћеш. Људска радозналост у пуном сјају.
– Па пољуби ме, шта ти је!
– Ама жено…!
– Шта? Пољуби ме!
– Ма не могу да те љубим. Сви гледају.
– Дај, не изводи… Наравно да гледају кад морам ја да ти кажем да ме пољубиш.
– Знаш да не волим да се љубакам у јавности.
– Знам, али сад је другачије. Сад МОРАШ да ме пољубиш.
– Ама не могу овако… И што морам? То сад нешто под морање подпада? До сада је било из љубави а сад је морање? Шта је теби?
– Слушај. Знам да ти је незгодно, и сви слушају ово, ајде молим те пољуби ме и да завршавамо ову представу више.
– Слушај ти мене. Не могу овако и тачка. Може одмах да се завршава ово. Ја да се љубим а да ме оволики свет гледа нећу.
-Почињеш да ме нервираш. МОРАШ ДА МЕ ПОЉУБИШ БРЕ! МОРАШ! САД МОРАШ!
– Еј бре ти! Шта ти мени мораш?! Не морам! Лепо ти кажем да не могу овако а ти запела. Нећу бре!
-Ама мораш! Човече! Јел могуће да си толико тврдоглав?
-Не морам и не нервирај ме!
-Мораш! На венчању младожења МОРА да пољуби младу! Љуби бре!
– Значи брак треба да ми почне са морањем? Одмах па морање? До сада је било јел би хтео, пријало би ми, волела бих, било би лепо кад би, а сада одједном морам? Па нећемо тако! Не морам! И нећу!
-Па не можемо да се венчамо бре тако!
– Ма нећу ни да се венчавам кад си толико тврдоглава! Лепо је мени моја мама рекла, није сине она за тебе…
И тако… Оде он, она остаде у центру пажње, онако сама, румена од беса, помало уплакана, исто од беса…
Баш ми беше непријатно што сам слушао како се расправљају…
И што је толико запела? Мораш, па мораш…
А и он… Да је раније слушао шта му родитељи причају… Бар маму да је слушао…
У неко другачије време не би било овако…
…чим се мора није то то.
Nije. Mama mu je već rekla to 😅