Помало непријатна сцена. Беше ми баш глупо што сам ту, али бар нисам сам, мислим се.

Двоје, мушкарац и жена, се налазе у центру пажње. Сви ми гледамо у њих и слушамо шта причају. Јесте безвезе али шта ћеш. Људска радозналост у пуном сјају.

– Па пољуби ме, шта ти је!

– Ама жено…!

– Шта? Пољуби ме!

– Ма не могу да те љубим. Сви гледају.

– Дај, не изводи… Наравно да гледају кад морам ја да ти кажем да ме пољубиш.

– Знаш да не волим да се љубакам у јавности.

– Знам, али сад је другачије. Сад МОРАШ да ме пољубиш.

– Ама не могу овако… И што морам? То сад нешто под морање подпада? До сада је било из љубави а сад је морање? Шта је теби?

– Слушај. Знам да ти је незгодно, и сви слушају ово, ајде молим те пољуби ме и да завршавамо ову представу више.

– Слушај ти мене. Не могу овако и тачка. Може одмах да се завршава ово. Ја да се љубим а да ме оволики свет гледа нећу.

-Почињеш да ме нервираш. МОРАШ ДА МЕ ПОЉУБИШ БРЕ! МОРАШ! САД МОРАШ!

– Еј бре ти! Шта ти мени мораш?! Не морам! Лепо ти кажем да не могу овако а ти запела. Нећу бре!

-Ама мораш! Човече! Јел могуће да си толико тврдоглав?

-Не морам и не нервирај ме!

-Мораш! На венчању младожења МОРА да пољуби младу! Љуби бре!

– Значи брак треба да ми почне са морањем? Одмах па морање? До сада је било јел би хтео, пријало би ми, волела бих, било би лепо кад би, а сада одједном морам? Па нећемо тако! Не морам! И нећу!

-Па не можемо да се венчамо бре тако!

– Ма нећу ни да се венчавам кад си толико тврдоглава! Лепо је мени моја мама рекла, није сине она за тебе…

И тако… Оде он, она остаде у центру пажње, онако сама, румена од беса, помало уплакана, исто од беса…

Баш ми беше непријатно што сам слушао како се расправљају…

И што је толико запела? Мораш, па мораш…

А и он… Да је раније слушао шта му родитељи причају… Бар маму да је слушао…

У неко другачије време не би било овако…