Beogradska hronika…

Beogradska hronika.

Kultna emisija mog detinjstva. Ne zbog toga što sam voleo tu emisiju nego zbog toga što mi je pokazala nešto o meni. A to sam shvatio mnogo, mnogo kasnije.

U to vreme su postojala samo dva televizijska programa. Prvi i drugi.

U to vreme je postojala država koja se zvala Jugoslavija. Verujem da su i drugi veliki gradovi, glavni gradovi republika u toj federaciji imali isto toliko tv programa.

Mi, ovde u Beogradu, smo imali tu Beogradsku hroniku koja je bila emitovana u popodnevnom terminu. Nisam siguran za koncept te emisije ali pretpostavljam da je bila kolažno informativno indoktrinirajućeg tipa, jer je tada ipak bio jednopartijski sistem upravljanja državom. Ali to nema veze sa ovom pričom. Bilo pa prošlo…

Ono bitno za ovu priču je sledeće: ja, obično, u doba emitovanja te emisije nisam bio pored TV-a. Ili sam bio napolju, na ulici, ili na nekom treningu ili ko zna gde. Kako vidim to na TV-u, ja bežim iz kuće. E, jedan dan je bio drugačiji.

Nisam siguran koji su spoljni razlozi bili da ja ostanem u kući tog dana, ali su očigledno bili jaki. Sad se, evo, pitam, zašto sam gledao tu emisiju tada? Ako sam već morao da budem u kući, nisam morao to da gledam. Ionako nisam voleo da je gledam.

Ali tad sam gledao…

I šta sam video?

Pa video sam tog čuvenog voditelja, Baneta Vukašinovića, koji je bio simbol te emisije godinama, kako nešto priča a ja i ne slušam. Gledam ali ne slušam. I onda, odjednom, iz čista mira, kreće muzički spot.

Flight of Icarus, grupe Iron Maiden. Heavy Metal bend iz Engleske.

Ja gledam i slušam kao hipnotisan. Nikada pre nisam čuo takvu muziku. Glasna, pomalo deluje disharmonično, članovi grupe izgledaju kao vucibatine, pevač kao da se dernja… Potpuno različito od svega što sam do tada slušao.

Ali ja ne mogu da se odvojim od TV-a. Upijam svaki zvuk, svaki ton, svaku notu… Mozak mi govori da je ovo katastrofa od muzike a nešto drugo mi kaže da je to-to.

Totalno zbunjen posle kraja pesme, razmišljam šta se desilo. Ne razumem.

Kakav heavy metal? Pa te metalce smo tukli kad ih vidimo samo zato što su bili čupavi. I što se stalno nešto krevelje. Uopšte nije bilo bitno što su bili stariji i veći. Tukli smo ih kad god naletimo na njih. Mada ih nije bilo previše tada… Šta reći, mladost-ludost…

I šta se dešava onda samnom? Jel treba sad da bijem samog sebe?

Zbunjen razmišljam o tome šta mi se dešava. Više ne slušam svoj um. Ono nešto iznutra mi govori da sam čuo ono što mi prija. Zaista prija. To je muzika koju tvoje biće hoće.

Trebalo je neko vreme da prođe da bih to zaista prihvatio ali desilo se. I prvi sam iz mog okruženja koji je javno i jasno pokazao da sluša metal, i prvi sam, za kog ja znam, koji nije dobio batine u tuči sa ovim kojima sam pripadao pre, i pisao sam pesme za takvu muziku, i osnovao sam bend, i svirao pred publikom, i snimio svoju muziku…

Da ne bude da se samo hvalim, nije da nisam dobio batine. Ali nisam ih dobio zbog muzike. I nisam uspeo kao muzičar mada se moja muzika emitovala na radiju. To jeste važno znati i priznati. Bar meni jeste.

I dalje volim da čujem tu vrstu muzike, mada to odavno nije heavy metal, to je sad rock. Nije važno kako se zove, važno je da mi i dalje prija taj zvuk.

Možda će neko da pomisli da sam zaostao muzičkom u razvoju, ali nije važno. Umem ja da slušam i drugu muziku, nemam problem ni da se popnem na sto uz narodnjake, ali ono što mi zaista najčešće prija jeste taj čvrsti zvuk gitara i snažni damari ritam sekcije.

Čudan je način na koji te život natera da prihvatiš sebe iako ti ni ne pomišljaš da kreneš u tom smeru. Čak i uz prepreke koje ti se postavljaju, život u tebi nađe način da ti pokaže pravog tebe.

Hoću da kažem da život uvek nađe neku stazu kojom će te dovesti do tebe samog. Čak i kad tebi ne pada na pamet da kreneš ka sebi tuda.

Jer, da nisam počeo da slušam tu muziku, ne bih ni poželeo da sviram, ne bih imao potrebu da pišem pesme, ne bih ni pokušavao da pišem, i ne bih ni shvatio koliko volim da pišem.

Ne bih ni znao koliko emocije u meni hoće da ih upoznam i prepoznam, učeći o njima preko reči koje koristim, koje čitam, pišem, mislim, osećam…

Meni se nekako sve povezalo i deluje jasnije.

Beogradska hronika i suština bića.

Glupo zvuči ali radi…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.