Provlači ruke kroz svoje sede vlasi i gleda me ispod oka dok mu odgovaram na pitanje zašto je nema.

Onda je uzeo papir i olovku i napisao pismo. Reče mi:“… i samo upakuj u masni papir, zaveži učkur i voskom zamandali, i šalji. To treba da bude kazano.“

Složio sam se, naravno. Ali sam prvo pročitao.

„Da ti kažem pravo, ovo pismo pišem jer je istina i trebaš je znati.

Jes’ prošlo dosta vremena, ali nije ‘telo da se otrgne od mene do sad…

Imali smo to što smo imali, bili to što smo bili i postali to što smo postali. Kako je bilo tebi, ja mogu da nagađam. I nagađao sam. Ali mi nije išlo baš kako valja. Svakako ti bolje znaš kako ti je bilo, ne treba ja to da ti pričam…

A kako je bilo meni, to ja najbolje znam. I ne bih o tome sada jer nije ni vreme, ni mesto, a ni povod za to dobar.

Ono što ‘oću da kažem je, a to shvati kao istinu koja u meni živi, da svaki bol, svaki tren tuge, svaki arlauk očaja i besa, svaka suza što gorči, svaka besana noć, koji su tvojim odlaskom ušli u moju javu, sve to je vrednije nego bilo šta pre tebe. Za sve one osmehe, sreće, i lepote neću ni da pričam, jer vrednije od toga ne postoji.

Znanje da si spoznao šta jeste ljubav, i da voliš uprkos svemu, je vredno svih nedaća koje čovek može preko svoje glave preturiti.

A ti si mi pomogla da saznam.

Eto.

Samo rekoh, red je da ti priznam i da kažem hvala.

Želim ti da te ovo pismo zatekne u zdravlju i dobru. “

Ima nešto u toj sedoj kosi što pravi razliku…