Mislim da mogu…
Znam da mogu! Mada nisam probao. Nema veze…
Znam da ću moći. Imam snage. Imam.
Stojim i gledam i ne osećam ništa osim želje da počne.
Vreme je idealno za ovakav početak. Početak koji kasni ali je došao na vreme. Da, i meni je nejasno ali je tako. Zaista jeste tako… Jer, kako bi drugačije?
Oduvek sam želeo ali do sada nisam došao u situaciju da veslam.
Taj prvi zamah veslom mi budi sumnju u sve što sam znao o sebi. Sumnjam da mogu, sumnjam da imam snage, sumnjam da ću uspeti, da ću izdržati…
Svest o tome da nemam znanje ljulja moju veru kao što talasi ljuljaju ovaj čamac.
Umor me napada i jača sumnju. Svakim zamahom osnažujem slabost. Svaki zaveslaj dokazuje krhkost tela… I bol…
Bol izranja iz dubina…
Kao da svako izvlačenje vesla iz vode povlači za sobom aveti bola koji me probadaju… A ja nemam gde odavde. Ne mogu da se branim jer moram da veslam dalje. Moram, da bih pobegao.
I onda se setim…
Bol nije večan. Prestaće. Na ovaj ili onaj način, ali prestaće jednom… To znam, jer je samo jedna stvar večna. Ako je zaista prava…
I kada se setim da bol nije večan, onda nemam sumnje više. Znam da će prestati. I onda znam da mogu još snage da izvučem, još neki zaveslaj, još onoliko koliko bol može da izdrži…
Da izdrži mene.
I sada bol trpi mene a ja učim od bola. Žurim da naučim jer će prestati.
Hoće da pobegne a ja mu ne dam jer još ne znam dovoljno. Što je obala bliža to se on više vraća u dubine ove vode.
Da.
Znao sam da mogu.
Znao sam da imam snage.
Znam čemu me bol uči.
Sada znam…
