DONOVAN, II deo: Tri puta ka mestu susreta

Moma se pitao kako će da dođe do Ostoje. Trebale su mu informacije koje je Ostoja imao a situacija koja se desila je sve dovela pod veliki znak pitanja. I sada je mozgao šta i kako dalje. Ostoja je bio u urgentnom centru pod budnim okom policije koja je planirala da ga sprovede na ispitivanje čim njegovo zdravstveno stanje to dozvoli. A da ode tamo, Moma niije smeo. Prvo, zato što on nije radio na krvnim i seksualnim već na pljačkama. To znači da on tamo nema šta da traži i bilo bi,možda, sumnjivo kada bi se pojavio… U bilo kom svojstvu. Ma nema svojstva u kojem bi on trebao tamo da bude. To je i njemu bilo jasno. A doveo bi u opasnost i samog Ostoju svojom posetom, a to nikako nije želeo.

Moma i Ostoja se znaju još iz domskih dana. Razmenjivali su pesnice nekoliko puta i Ostoja je jedini koji je uspevao da amortizuje njegov čuveni udrac u grudi. Kasnije, kada su prestali da budu suparnici, Ostoja mu je pričao o nekakvoj Sistemi, ali Momu to i nije bilo mnogo briga. Kad već nema potrebe da razmišlja o njemu kao suparniku onda ga vala baš briga kako je uspevao da eskivira udarac. Niko drugi nije, i neće. To je dovoljno. A to što je Ostoja uspevao, to mu je i donelo Mominu naklonost u početku. Kasnije su uspostavili nekakav…pa ne baš prijateljski odnos, ali odnos iskrenog poverenja zasnovan na istom putu koji su prošli, pa je tako ostalo i do danas. Uspevali su da sakriju svoj odnos od spoljnog sveta jer je u početku tako odgovaralo obojici. Prvo, zato jer je bilo sramota da se prizna da si promenio mišljenje o krvnom neprijatelju tek tako, a posle su shvatili da to skrivanje može da im donese još više koristi. Do dana današnjeg su poštovali taj odnos i prema njemu se ponašali sa iskrenim poštovanjem. Koristilo je obojici. Da pojasnim malo, nije Ostoja bio krimos ali je imao dosta kontakata sa tim miljeom i u njemu se odlično snalazio. On je lovio u mutnom ali na visokom nivou. I bio je uspešan u tome.  Moma i on su razmenjivali informacije koje su obojici donosile korist a nisu štetile nikom od njih. Čak ni potencijalno. Nije Ostoja bio drukara a ni Moma nije odavao službene tajne. Obojica čisti, a i jednom i drugom lepo i korisno. Sjajno je to išlo.

Ali sad… Sad šta? Kako sad da ga izvadi odatle i šta to znaju ovi iz krvnih? A možda nemaju ništa konkretno nego samo hoće da ga ispitaju kao svedoka? Ma… Kako god da je, ne valja. Ako ga stave u istražni to će značiti i rizik. Moguće je da će ovi što su pucali i promašili tada pokušati da ponove i pogode centar…
Nezgodno… Mora nešto da se uradi po tom pitanju.

Mozgao je Moma i mozgao… I došao na ludačku ideju! Iskoristiće onog klinca!

Tačno će njega da ubaci kao džokera i sve će da se sredi kako treba. Samo još da vidi dal’ će mali da padne ili će da pliva… treba to odraditi ljudski, ne valja da smestiš nekom ko nije zaslužio, maler je to… Ali ako se mali bude kurebecao, onda šta ćeš… kako mu volja. Samo sad ga treba nahvatati opet. Moraće lepo, jer ga je već pustio bez optužbe. Nema za šta opet da ga privodi osim ako mali ne bude dobrovoljno došao. „E, to! Mali će da bude dobrovoljac! Ali kako…?“, pitao se Moma.

Nogu pred nogu, facu po facu i Donovan je stigao skoro do „Pionira“. „Ludače! Pa šta tražiš ovde? Ti stvarno nisi normalan Dobrivoje, konju jedan…“ Momak je shvatio gde je ali nije shvatio zašto je. Mislim, zašto je tu gde je. Ja znam da se zaljubio, ali on to u ovom trenutku ne bi priznao ni meni, a ni sebi. O drugima da i ne pričam… Nema veze, u jednom trenutku će i to morati da se desi. Pošto je skoro došao do ulaza, hitro se sagnuo i bacio se u prvo žbunje koje je ugledao. Kakav lik! Ponaša se kao da je krenuo u „valu“ i ugledao domaćina na gajbi. Svašta. To ga je instinkt terao da se sakrije od njenih mogućih pogleda. Ako je ona tamo, on nije želeo da ga vidi. Pa pre pola sata ga je isprozivala a on, kao kuče, odmah dotrčao tamo gde mu je rekla. „Pa neće tako da može…“, mislio je on. „Nisam ja šišarka. Ne trčim za suknjom koja se pravi pametna…Ne, ne…“

Da budem iskren, ove njegove reči kod mene izazivaju, i dan danas, gromoglasan smeh. Pa upravo si dotrčao, kuco… Ali, ne vredi to pričati… Nema veze…

Malo se izgrebao, malo se isprljao i malo je dao po gasu kad se dohvatio trotoara. Brže bolje je zdimio odande i uputio se kući. Neće ni u kraj, jer očigledno je sada dobar samo za tuš i krevet.

„Tražio te neki Doktor, barabo. Kakve ti to doktore poznaješ? Odakle? Da nisi bolestan ili onoj budali od tvog oca treba nešto? Ili opet nešto pokušavaš da umuljaš kao što i radiš uvek? A? Odgovaraj! Dok te ja hranim ima da mi odgovaraš na pitanja!!!“ To je bila Donovanova majka. Ona je ovo izgovorila čim je spazila da je  on jednim stopalom zakoračio u kuću. Njemu ni ovako nije bilo do priče sa njom a posle ovog nastupa tek nije bio za priču. A ako dodamo i sadržaj te priče, tek tad mu nikako nije bilo do bile kakve priče sa bilo kim. „Šta hoće ovaj? Pa malopre me je pustio, i…? Ma, baš me briga. Nema šanse da mu idem na noge. Ma…  A možda bih i mogao, zbog one male? Ne! Znam šta ću! Idem kod nje da je, kao, pitam da mi pomogne oko njenog ćaleta. Pa rekla je da imam prolaz, a sad ćemo to i da proverimo. E, tako…“ Nije ovo bilo loše razmišljanje, mora se priznati. Veoma proaktivan pristup, ako se tako može reći. Sad samo da se to sprovede u delo. Ali… Potrebno je da se to sprovede uspešno. Što, možda, i neće biti baš tako lako, jer ipak je njen ćale pandur, a onа je ipak njegova ćerka, a on, Donovan, je za sada, tek sporedna uloga sa tendencijom da postane nešto više. Ta tendencija ga je i naterala da ovaj plan pokuša da sprovede u delo.

Tanja je izašla da prošeta njenog psa tog jutra i nije se mnogo obazirala na vremenske prilike. To kuče je moralo nekad i da izađe napolje malo. Jeste da su se njih dve volele ali Tanja nije imala uvek snage a ni vremena da izlazi napolje sa njom. Taj lift se stalno zaglavljivao a pentrati se po onolikim stepenicama nije bilo uvek sjajno. Danas je bio srećan dan za Linu i ona je ludački mahala repom. I lajala je veoma prodorno. Ko bi rekao, tako malo pseto a tako grlato… Svega ima, što se ono kaže… T. je Tanja, verovatno je jasno sada. Samo, za Donovana je još uvek T.

Šetnja po parkiću ispred zgrade je bila više mehanička ali za Linu je i to bio doživljaj. Nju nije bilo mnogo briga za ostatak sveta, imala je svoju Tanju i to je bilo dovoljno. A Tanja je u glavi bila daleko izvan tog parka. Bila je svukuda, na poslu, u kolima, na moru, u raspravi sa Momom, u nečijem zagrljaju… Odjednom je shvatila da je taj zagrljaj pripadao nekom koga je videla već. To je bio Donovanov zagrljaj. „Devojko, mnogo si ti odlutala… I ne poznaješ tog momka a već maštaš svašta. Verovatno to što maštaš uopšte nije pametno ali sigurna sam da će baš zato i biti istina. Ufffffff…“ Tanja se malo brecnula na sebe zbog grešnih misli. Ne može tako da se ide kroz život, k’o bez glave… Da…

Ni ona, jadna, nije bila svesna dubine povezanosti koja se dogodila kada su se njihove oči prepoznale. Nije ni čudo, da budem iskren, što je oboma to izgledalo nenormalno. Pa to se dešava samo u knjigama ili Holmarkovim filmovima. Sreća je što život nema veze samo sa mozgom nego tu postoji i nešto važnije, inače ko zna dal’ bi ljubav u ovom svetu uopšte preživela ljude.

Lina se zadovoljila sa vremenom koje je imala na raspolaganju za istraživanje spoljnog sveta i spremno krenula ka stanu na Tanjin znak. Otišle su kući i spremile se za svoje dnevne zadatke, što bi u trenutnoj situaciji značilo – dremka. Tanju je iz tog posla probudio telefon koji je neprestano zvrndao. „ Molim?“, reče ona. Zvao je Moma, i tražio od nje da se vide negde na ručku. Ona nije želela da kuva a on nije znao, tako da su veoma često ručali negde van kuće. Iako su njihovi stanovi bili jedan iznad drugog, ipak su imali svako svoj život, svoj prostor i poneki zajednički susret. Kao onaj kada se ona zabrinula što nije čula da neko korača u stanu iznad njenog pa je pretpostvaila da njen otac nije dolazio kući duže vreme i ona je morala da ode do stanice da proveri šta se dešava. Nije joj se izlazilo a nije bilo ni preke potrebe da se viđa sa njim jer je već znala da je živ i zdrav. To joj je bilo dovoljno. Nije se mešala u njegov život, u žene i sve ostalo, a nije ni njemu dozvoljavala da se meša u njene stvari. Moma je ipak uspeo da je namoli da se vide jer mu je trebala njena pomoć oko nečega. To je i bilo ono što je odlučilo ovde. On je retko kada tražio pomoć od nje. U stvari, kada malo bolje razmisli, on nije nikada tražio pomoć od nje. Ovo bi bio presedan. „Zanimljivo…“, pomislila je ona. „Moram da vidim o čemu se ovde radi.“ Spremila se relativno brzo i krenula ka „Pioniru“ da malo ubije vreme dok ne dođe vreme za klopu.

Donovan se uputio ka pekari da kupi nešto da pojede pre nego što ode da potraži T. Sinoć se onesvestio i nije sanjao ništa. Jutro ga je dočekalo odmornog i punog pozitivnog iščekivanja. Znao je da nije u opasnosti. Pušten je juče jer ništa nije skrivio, tako da se oko toga ne brine. Ovaj poziv od inspektora shvata kao priliku da se približi njegovoj ćerci i to planira i da uradi. Jedina strepnja mu je da ga ona opet ne sprži, jer je očigledno prilično visprena riba. I dalje nije bio siguran šta ga tačno toliko privlači ka njoj ali je postao svestan da to nešto jeste prilično snažno. Ići će za tim, odlučio je. Ionako nema neka preča posla, taman će da proveri taj novi filing koji mu se nameće negde iznutra. I to mu je čudno jer nije bio svestan ranije takvog osećaja. Imao je on predosećaje, ono kao grčevi u stomaku kad je neka frka na pomolu, neka jeza preko leđa iz čista mira kad nešto čuje ili vidi a posle se ispostavi da je to bio nekakav znak upozorenja… Ali nije mnogo mario za to ranije, jer ionako kad prođe onda je prošlo i ne možeš mu ništa više. Nije shvatao da su ti zanci bili putokazi za budućnost. Nema veze, sada je počeo malo više pažnje da obraća na to. Bar je usvojio njihovo postojanje i dao im na važnosti. Ali ipak nije mogao da dokuči ovo sa ovom devojkom. Kao da je sebi terao neki inat. Pa gde sa pandurovom ćerkom. To ti je dupli problem u startu, čoveče, i on je bio svestan toga. A opet, nije mogao da se odupre mislima koju su hrlile ka njemu a ona je bila centar tih misli. Nije još prepoznavao te fine osećaje i šta mu tačno poručuju mada je glavno shvatio. Mora da pokuša da joj se približi, pa makar pravio gluposti, kao što je ova koju se upravo sprema da uradi.

Uličarsko-šarmerski obučen, klasičan stajling, farmerke, gilje i šulja, nije bio spreman na eventualne sportske aktivnosti. Patike je izostavio zbog utiska koji je hteo da ostavi pa je to značilo da nema znojenja. Dezodorans je stavio u nekoj prodavnici, kao, šatro proba miris, pa malo štrcne pod mišku i tako dalje… U principu je bio spreman za sastanak na koji nju nije ni pozvao ali će joj poželeti dobrodošlicu kad ona stigne. A bio je siguran da će stići. Nije imao nikakve sumnje u vezi toga. Ma momak je odisao samopouzdanjem kao nikad do tada. I to jeste bilo lepo videti, a njemu je bilo sjajno u njegovoj koži u tim trenucima. Nije mu trebalo mnogo da dođe do „Pionira“ i smelo je ušao u kafić koji se nalazio u sklopu tog sportskog objekta. Pogledao je malo okolo ne bi li je ugledao. Ništa za sada. Dobro, mislio je on, sačekaću malo. Doći će ona…

Tanja se lagano kretala i razmišljala više o tome kako da Donovana izbaci iz glave nego o tome kuda tačno gazi. Tako je i uspela da nagazi na šapu jednom kučetu lutalici koje je, jadno, zacvilelo kao da ga neko nožem ubada. To je Tanju i vratilo u sadašnjost. Toliko joj je bilo žao tog kučenceta da joj je krenula suza dok je pokušavala da se iskreno izvini nedužnoj životinji. Kučence nije bilo zlopamtilo pa se vrlo brzo pomirilo sa devojkom koja je brže-bolje otrčala do neke obližnje prodavnice sa hranom za životinje i kupila nekakve gromuljice i koskice da bi kučencetu nekako nadoknadila to što mu je zadala bol. Bilo joj je lakše kada je videla da psetance radosno jede hranu i, pomilovavši ga još jednom, otišla je odatle nekako srećnija nego što je bila do tada. Kao da se današnji dan naglo razbistrio, kao da je sunce probilo oblak i prosulo toplinu svuda po njenom putu. Lepo se osećala, definitivno. I osmeh joj je bio iskreniji nego inače. Sada je bila spremna da razmišlja o realnom a ne o onom spadalu koje joj i dalje ne da mira, ali trenutno je odsutan iz njenih misli.

Međutim, neće to njegovo odsustvo trajati dugo…

DONOVAN, II deo: Nanana…

Donovan je izjurio iz stanice policije sa onim osećajem slobode koji ti tera vazduh toliko dubooko u pluća da misliš da će ti, ako udahneš još malo dublje, oblak pravo uleteti u usta. Sreća je terala ta stopala da jedva dodiruju tlo. Uputio se pravo u kraj da vidi šta ima novo, ima li nekakvih vesti o frci koja se desila. Ali usput je ponovo ugledao nju.

 Uh! Ponovo onaj čudni filing koji ga čini stranim samom sebi. Neobično… Za njega potpuno nov osećaj. Zbunjujućе… Ali pošto taj unutrašnji plan nije još izronio na površinu njegovog bića, već se samo nagoveštavao, momak je krenuo sa poznatim procesom. „Nanana… Dranana… Grmana…“, dozivao je on. Logičan potez, ako mene pitate. Pošto joj nije znao ime, onda idu pokušaji da se onomatopejom, da tako kažem, imena dozvoli osobi da sama sebe ubedi da je neko baš nju dozivao iako nije sigurna da je čula svoje ime. Pretpostavka je da svako voli da čuje svoje ime pa će se i na samu naznaku istog rado odazvati. Ulična psihologija, ako dozvolite… Devojka se jeste okrenula ali ne iz razloga koji sam upravo pisao. Okrenula se da vidi budalu koja pokušava na ovaj klošarski način da se upozna sa nekim. I imala je šta da vidi. Našeg Donovana. Momka koji je pun šupljeg i nerezonskog samopuzdanja prilazio sa nekakvim budalastim izrazom lica koji bi, valjda, trebalo da joj da do znanja da je on veoma interesantna i nedasve poželjna osoba za upoznati. „Kakav magarac“, pomislila je u tom trenu…“Ali ajde da vidimo šta će ovaj nabeđeni da pokuša da laže sada… Možda ima neku novu i interesantnu priču koju još nisam čula…“

„Čuj, izvini što sam onako seljački pokušao da te dozovem ali ti ne znam ime pa sam morao nekako. Stvarno mi to nije običaj, u stvari, smatram da je to baš odvratno. A eto, ja baš tako uradih… Izvini još jednom, ja sam Donovan…, mislim, tako me zovu. A ti si…?“, krenuo je momak neobično iskreno, čak toliko iskreno da se samom sebi čudio. „Koji mi je? Šta pričam ja? Pa gde se ovako startuju ribe, konju jedan!?!? E stvarno… Šta god da ti kaže, sam si kriv.“ Ovo je, očigledno, unutrašnji monolog koji je on vodio sam sa sobom, i dalje ne prepoznajući da se na dubljim nivoima njegovog bića odvija borba svesnog i nesvesnog gde je očigledan poraz prvopomenutog bio sve jasnije iscrtavan. Ali da je ne filozofiram, videćemo šta će tačno biti sa tom borbom malo kasnije…

„T. Za sada.“, reče ona veoma otvoreno.

„Šta T?“, totalno zbunjeno upita Donovan.

„To ti je sasvim dovoljno za sada da znaš momak. Obzirom na start, a uzela sam u obzir i ovaj potonji, potencijalno iskreni, uvod, to što znaš ti je sasvim dovoljno da znaš. I da budeš zahvalan i na tome, jer nisi me baš impresionirao dečko…“

„Čekaj bre; kako to misliš T? Kako mogu da ti se obraćam sa T? Mislim, malo je glupo, jel? Kao, ej T, ’de si ,šta ima, ovo-ono… Pa zar nije glupo, kaži? Daj, reci mi kako se zoveš pa da možemo normalno da pričamo.“

„Kaže se hvala.“

„Šta, bre, hvala? Za šta hvala? Za slovo? Pa stvarno hvala, je…“,ovde je već bilo vidljivo da dečko gubi kontrolu nad situacijom i povlađuje sopstvenom egu i porivima koji ga udaljuju od onoga za čim celo njegovo biće žeđa čitavog života. Ima posla tu, sad je moglo da se vidi, ali nema ko da prepozna…Da je mene pitao ja bih mu rekao da posao mora da se odradi ovako ili onako. Dal’ će on da ide težim ili lakšim putem to zavisi samo od njegove sposobnosti da sputa sopstveni autodestruktivni sistem i dozvoli esenciji duše da ga vodi. Njegovo bi bilo samo da veruje. Ali nije me pitao, tako da…Što se narodski kaže, čuće se.

„Čuj, sine, nemoj da mi varničiš ovde da te ne bih ispolivala kofom blama sad. Šta se ložiš? Umesto da si srećan što sam se uopšte okrenula i stala da čujem šta hoćeš, ti mi glumiš ludilo. Očigledno si malo razvojno hendikepiran pa ću sad da ti objasnim: ako si svestan gluposti kojom si pokušao da izazoveš moju pažnju i video si da sam ti dala priliku da izložiš svoju priču, mogao si da pretpostaviš da jesam zainteresovana za inicijalni kontak, to jest, raspoložena sam da ti pružim priliku da se pokažeš vrednim mog interesovanja. Ako, sada, znamo to, onda odatle logično sledi da šta god da dobiješ od mene u ovom trenutku jeste nekakav dobitak koji bi trebao da ceniš kao što bi trebalo da ceniš onaj gest kada ti neko nešto daruje. Ako pokazuješ nezahvalnost, kao ti sada, onda nemaš pravo da se nadaš nekom drugačijem poklonu osim ukoliko se situacija drastično ne promeni u tvoju korist, što sada nikako nije slučaj jer si veoma blizu da budeš izbrisan iz registra sećanja moje malenkosti.

T. Jel ti jasno? Za sada je to dovoljno i ovo shvati kao ponovnu priliku da napraviš nekakav pomak.

Često sam u „Pioniru“.Možda u kafiću a možda i na stonom tenisu. Nema na čemu. “

Donovan je, potpuno otvorenih usta, gledao kako ona odlazi hodajući lagano, kao da se upravo nije na njega sručila najveća gomila onog osećaja sramote koji te tera da učiniš akt instiktivnog samoproždiranja.

Ali okrenula se! I imala onaj osmeh od hiljadu pitanja na koja je on želeo da odgovori. Samo još nije znao kako.

Potpuno ga je izbacila iz ravnoteže. Pitao se kako neko može da se predstavlja samo jednim slovom, i odmah potom sebi dao odgovor da je to apsolutno nenormalno. Bio je siguran da ga riba loži, i to samo zato jer je nabeđena i što joj je ćale neki inspektor. Uh, moš’ misliti, jaka faca… a i ona isto… Ali ipak, nije mu dala mira. Bila je sasvim dovoljno intrigantna da njegovu pažnju potpuno skrene sa misli o prošlosti na misli o potencijalnoj budućnosti.

Nije ni primetio kada je promašio put ka svom kraju i nastavio prema „Pioniru“. Hodao je i mrštio se, pa se onda kao budala smeškao sa blagim crvenilom u licu, pa se kao uozbiljio… Ma svašta je sa tim licem izvodio a da nije bio svestan toga. Zaista se moglo pomisliti da je dečko blago poremećen u emotivnom i intelektualnom razvoju. Ona ga je toliko obuzela da nije mogao da misli ni o čemu drugom već samo o tome šta će dalje. A, u suštini, nije imao pojma šta bi dalje.

Da malo pretresemo fakte sada: ona je inspektorova ćerka, zna da se snađe u razgovoru, ima samopouzdanja, možda i previše za njegov ukus, i provalila je da se primio na nju. Sve ovo mu ne ide baš u korist.

Sledeći fakti: on i dalje ne zna kako se ona zove jer nije uspeo da izvuče to od nje, što dovoljno govori o njegovom uticaju na nju. Ni ovo mu ne ide u prilog.

Ali sad idu one dobre stvari. Iako je pristup bio katastrava, da se tako izrazim, ipak je do kontakta i komunikacije došlo. To je dobro jer je to i bio cilj. Dobro je i to što je sama priznala, doduše pomalo indirektno, da je zainteresovana, pa je to potvrdila i izjavom gde može da je nađe, a i onim okretom sa osmehom punim pitanja. „Jes!!! To ti kažem burazeru…“, likovao je momak koji samo što nije poleteo od sreće. I nastavio da se kreće u pravcu kojim nije nameravao da ide.

Moje zapažanje, koje možda i nije tačno, je da muškarac ovog tipa, kada se zaljubi, potpuno gubi iz vida potrebu da bude objektivan. Ono što je čigledno je usvojio, naznačeno preoblikovao kako mu odgovara a negativne činjenice nije ni uzeo u razmatranje. Totalno je ispustio iz vida da joj je otac onaj koji ga je častio šamarima pre izvesnog vremena i da taj njihov susret nije bio najbolja verzija od svih mogućih verzija upoznavanja. Zatim, potpuno je prenebregao činjenicu da on nema nikakve prihode, nema posao, nema perspektivu niti ideju čime bi se bavio. Šta bi on to mogao da ponudi ovoj devojci kao viziju budućnosti koja bi joj bila privlačna? Trenutno može da joj ponudi samo telesno uživanje i to ukoliko do toga uopšte dođe pa još i ako bude u stanju da kod nje izazove taj osećaj telesnog zadovoljstva. Što nije zagarantovano jer on ipak nije bio preterano orijentisan na razmišljanje o tome kako je dami koja je sa njim u ljubavnom klinču. Šta reći… Nekultivisan momak, ali ima potencijala.

Naravno, doći će trenutak suočavanja sa stvarnošću koji će biti veoma bolan. Prosto mora tako kad već nije na vreme mislio. Mada uvek postoji mogućnost i verovatnoća da život, koji je čudo kao što uvek naglašavam, napravi nekakav okret i postavi stvari onako kako baš tom nekom savršeno odgovara, a u ovom slučaju Donovanu. Moguće je, zašto ne razmišljati pozitivno…

Kada je krenula ka izlazu iz kancelarije, T. Je imala osmeh na licu i misao koja joj je bila pomalo čudna. „Simpatičan momak“, reče ona u sebi. Zašto joj je bio simpatičan u tom trenutku ja nisam uspeo da shvatim ali evo nekih njenih misli… Kada ga je ugledala, posle obraćanja ocu, videla je mladića koji je gledao pravo u njene oči, videla je pogled koji je bio zbunjen, videla je da on vidi nešto što ona nije smela da pomisli za sebe. Plašila se toga. A on je to gledao. Videla je da je prepoznao.Prvi koji je to uspeo da vidi. To je bilo i više nego dovoljno da njen um počne da obrađuje podatke koji su podešavali filtere koje će momak morati da prođe da bi mu ona dozvolila da joj pokaže ko je ona zaista. I ko je on. I ko mogu da budu oni. Malo je komplikovano ali, kad malo bolje razmislim, i nije. To je suština. Neko ti otvori oči na način na koji ti nikada ne bi uspeo i prizove te pravom tebi. Onom istinskom tebi koje negde čuči sakriveno ispod gomile naslaga utisaka, sećanja i očekivanja. Niko ne može sam. Uvek nam treba neko da nam bar malo pomogne da otkrijemo istinu. A posle, sve zavisi od tih istina. Neke se poklope a neke se zahvale na pomoći i krenu dalje. Njoj se činilo da ovaj momak ima to nešto što će je naterati da se strese pri prvom poljupcu. Ali za to ima vremena, mislila je, ako do toga uopšte i dođe. „Pa ne ljubakam se ja sa svakim koga vidim, a pogotovo sa nekim delikventima. Mada, ko zna šta može da se desi ako se opet sretnemo…“, imala je i ona svoj monolog u glavi.

Sa tim idejama je zakoračila na ulicu i krenula da se prošeta dok ne dođe vreme da ode po knjigu koju je naručila. Imala je još jedan ispit da završi višu medicinsku i onda je spremna da se posveti treženju posla. Nije želela da upiše medicinski fakultet, nije htela da bude lekar, htela je da bude medicinska sestra jer je smatrala da će na taj način biti u stanju da nekome zaista pomogne. Smatrala je da nisu samo dijagnoza, medikamenti i terapija važni. Bilo je važno i saosećanje, razumevanje, ljudskost, ljubav prema životu. A to se ne daje na recept.

 Iako joj je otac stalno prigovarao zbog ovog izbora, shvatio je da njena duša vapi za tim osećajem da daje, da pruža, da bude nesebična i brižna. I bio je, nekako, ponosan na nju zbog toga. Ali ne samo zbog toga. Ona je umela da se stara sama o sebi. Za to se nije brinuo, pa ipak je to njegova krv, a i naučila je neke fore od njega tako da brigama tu nije bilo mesta. Jedino gde je brinuo je bilo ono zaljubljivanje. To ga je plašilo više nego išta. Šta će tata drugo da brine nego kakvog će mamlaza ćerka da izabere…, ali najvažnije je bilo da nije neki delikvent ili kriminalac, daleko bilo. To je, zaista, Momi bilo najbitnije.

DONOVAN, II deo: T., za sada

T. je izašla iz očeve kancelarije i ostavila vrata otvorena. Mogli su je videti kako odlazi niz hodnik obojica. I gledali su je. Sa potpuno različitim mislima.

Moma je razmišljao o tome kako će sigurno doći dan kada će neki mamlaz osvojiti njeno srce i odvesti je. „Pa to i nije nenormalno, jel da?“, pitao je sebe čovek koji je upoznao i ljubav i bol. Da, dobro je poznavao oba osećaja.

Kome nije jasno da je Moma shvatio šta je ljubav kada je zaista ugledao, sad ću ja da vam potvrdim to. Jeste. Totalno je bio oboren s nogu kada je ušla onog dana. Zato je i pristao da ide u Kаmenicu. I nikada se nije pokajao. Mada, bilo je tu prilično teških momenata.

U školi je bilo povuci-potegni. Nije on bio neki đak ali je odrađivao šta je trebalo. Disciplina je u početku bila upitna ali je posle serije razgovora sa nastavnicima i Dragoljubom sve  to došlo na svoje. A Miline posete su bile tu najznačajniji činilac, iako toga niko nije bio svestan osim Mome.

Te njene posete su bile pravo blago za njega.

Pravi nektar za oči, srce i dušu ovog neobuzdanog momka. I, sad on nije bio svestan toga, ona ga je obuzdavala samim svojim prisustvom. Pored nje se osećao kao devojčica sa kikicama i nije mu to ni malo smetalo. Trčkarao je oko nje, prinosio stolicu u poslalstičarnici, ustajao kada je  trebala da ode do toaleta, čekao mirno pored nje dok je zagledala poneki izlog… Nije mu bilo važno kako je izgledao. Bilo je važno kako se osećao. A pored nje se osećao kao na krovu sveta. Njena nežnost i suptilnost su se povećavale sa godinama a njegova zaljubljenost i posvećenost njoj su proporcionalno tome rasli. Dragoljub je u nekom trenutku primetio da je Mila glavni faktor u Mominom preobličavanju iz momka u muškarca i, posle malog mučenja sa samim sobom, je to u potpunosti prihvatio. Bilo mu je i drago posle nekog vremena jer je uvideo da je Mila zaista našla nekoga ko će istinski brinuti o njoj a videlo se da joj je drag, da ne kažemo nešto više. Međutim, Dragoljub ipak nije išao predaleko u svojim razmišljanjima o njima. A bilo je razloga. Definitivno jeste.

Posle onog ekscesa kada je Moma stojički istrpeo vređanje i gađanje šampitama od lokalnih mangaša u pokušaju da ga isprovociraju i odvoje od Mile, ona je videla šta mu je zaista bitno.

Kada je počelo to prozivanje i sva ta gungula Moma je bio na ivici razuma i malo je failo da dovede u pitanje svoju budućnost i Milinu bezbednost. Ali momak je bio na visini zadatka…

To je bilo treći ili četvrti put da je ona došla kod njega u posetu jer Dragoljub nije mogao. Bilo joj je drago što ide mada nije bila skroz sigurna zbog čega.Nije ga poznavala baš najbolje ali nekako…bilo je nešto u njemu što joj je govorilo da može da se osloni na njega. Volela je taj osećaj iako nije bila sigurna da je pravi, da je istinit. „Možda umišljam, kao i sve devojke“, govrila je u sebi. Ali ipak, dala je šansu i njemu i sebi da to potvrde. Odlučila je da će danas da proveri to i da će najzad biti sigurna šta je u pitanju, i onda će znati kako dalje.

Obukla je ono što je mislila da joj najlepše stoji, našminkala se diskretno, u autobusu a ne u kući da ne bi Dragoljub postavljao neka pitanja, i nabacila onaj zadovoljnni osmeh za koji je verovala da je imao uticaj na ovog momka. Susret je počeo uobičajeno, njegovim izlaskom iz zgrade, njihovim rukovanjem i kretanjem ka korzou. Nisu imali plan jer jedino je bilo važno da Moma izađe napolje da se ne bi osećao kao zarobljanik školskog sistema, po dogovoru sa Dragoljubom. Ali to više nije bilo jedino važno. Odavno za Momu to nije bilo važno uopše a od ovog dana ni za Milu. Uhvatila je njegove oduševljene poglede i strogo birane gestove koji su ukazivali na to da je veoma oprezan u ophođenju sa njom i pun poštovanja ali da hoće da pukne od nečega što bukti u njemu. Naslućivala je ona šta bi to moglo da bude, ali davala je još malo prostora mogućnosti da nije u pravu. To je i dovodilo do odugovlačenja svega ovoga. Prijalo joj je njegovo društvo ali ipak nije bila sigurna da li je taj momak ono što ona hoće. Nekako je stegnut…

 I onda je, sticajem okolnosti, magla rasterana.

Par lokalnih besprizornika je krenulo da dobacuje našem mladom paru. Znali su da je momak tu u školi i znali su da ne bi smeo da uradi ništa ako planira da tamo i ostane. Zato su i krenuli u provociranje. Jer tako se radi sa dođošima. A i Mila im se dopala. Fina, lepa i zgodna devojka iz drugog mesta, prava poslastica za njih. Pratili su ih gde god da su krenuli a to je postalo veoma neprijatno za Momu i Milu. Nisu mogli ni da pričaju ni da se šetaju na miru. Momi je rasla temperatura temperamenta a Mili strah. Pokušali su da se sklone u poslastičarnicu ali је i pratnja ušla tamo. Tek je tu počeo pravi pakao za Momu. Svaki njegov pokušaj da rečima smiri situaciju izazivao je nove talase provokacija. Nije mu bilo lako da se pravi da je sve u redu a pogotovo kada je krenulo gađanje šampitama i vređanje sa zaista besprizornim rečnikom. Tu je bio kraj. Moma je sav crven u licu ustao i tada je osetio njenu ruku na svojoj.

 Glasom punim molbe je rekla: “Nemoj da dozvoliš da mi oni pokvare ove trenutke sa tobom, molim te…“. To je bilo to. Moma je samo uhvatio za ruku i otrčali su napolje, u veče koje je obećavalo hiljadu poljubaca u vremenu pred njima. Ona je znala, a i on je saznao. Samo je trebalo još i Dragoljub da shvati, da bude siguran. A postao je siguran par godina kasnije kad mu se učinilo da je Mila prestala da vodi računa o svojoj liniji. „Ćero, mogla bi malo da odmoriš kašiku, nešto si se raskrupnjala…“ 

Nije dugo trebalo da svo troje budu radosni posle novih saznanja. Ponosni budući deda je sa blagonaklonošću gledao na mladi par i lako im oprostio zbog tajnovitosti. Moma je već radio kao pozornik, Dragoljub je bio pred penzijom, i sve je izgledalo sjajno… Sve se namestilo.

Bilo je malo povuci-potegni sa Milinim zdravljem ali nije bilo ničega alarmantnog u svemu tome. Bar su tako doktori govorili. Deda je jedva čekao unuče, tata je gubio glavu pri pomisli da će da postane otac a trudnica je jedva disala od naraslog stomaka…

I baš negde pred Dragoljubovo penzionisanje došao je dan kada je pukao vodenjak. Hitna akcija transporta je sprovedena, Mila je odvedena u porodilište a muškarci su čekali ispred… Dugo nije bilo vesti iako su svakih petnaestak minuta naizmenično jurcali po bolnici tražeći nekakve informacije. Dugo odsustvo vesti se neprimetno pretvorilo u predugo. Postojao je razlog za zabrinutost a to je Dragoljubu postalo veoma jasno kada je počeo da se seća kako je Mila došla na svet. Namračio se Dragoljub i njegovi udasi su bili puni bolne zabrinutosti. Video je to Moma ali nije znao o čemu se radi a nije ni mogao da misli sad na Dragoljuba. Samo je čekao da mu jave da su mama i beba dobro.

To im, međutim, nisu javili.

Mila je umrla na porođaju zbog nekakvih komlikacija koje ni jedan od njih nije imao snage da sasluša niti da razume. Pomešana osećanja su obojicu ophrvala. Devojčica je dobro, zdrava i prava ali majke više nema. Tuga ili radost? Bol, bezdan, briga, nadanje, prekid filma…

Svaki od njih se na svoj način nosio sa ovim događajem i svaki od njih je na novonastalu situaciju gledao drugim očima. Nisu imali mnogo vremena da tuguju i žale jer su morali da vode računa o bespomoćnom detetu koje je u život zakoračilo bez majke.

Novi početak. Nove ljubavi. Za svo troje.

Pred svoju smrt, Dragoljub je sa setnim osmehom rekao Momi da kada dođe vreme, pogleda na njihovo zajedničko putovanje i pokuša da razume zašto je osmeh na tom umirućem licu. I Moma će dugo ostati zbunjen tim rečima ali ih neće zaboraviti.

Donovan nije ni primećivao da se zagledao u tu devojku zlataste kose koja je svojim hodom, kao u usporenom snimku, lagano odlazila iz njegovog života, taman kad je naglo stupila na tu scenu. On je samo gledao, nije mislio ništa, bar ne svesno… Ali podsvesno! Tu je bila igranka… Nije on, nesretnik, ni mogao to tada da shvati, pa zato valjda nije ni bio svestan svega, ali njena pojava , i naročito ono njeno „e paaaaaa…“, su ostavili neizbrisiv trag na njegovom biću. Znate šta, moram da podvučem, u njegovu odbranu, da ono što čovek nije upoznao nije u stanju ni da prepozna. Sa tim rečenim, sasvim je jasno da momak nije mogao ni da pojmi da se zaljubio u sekundi. Jeste on osećao nekakve manifestacije tog procesa ali daleko od toga da je pomišljao na pravu stvar. Za njega je to bilo sasvim logično blenenje u zgodnu ribu. Opasno dobru mačku. Brutalno gotivnu žensku. I to je njemu sasvim lako objasnilo to što je osećao. Dobro, šta sad, nije bio baš među prvima kad je Bog delio pamet… Nije ni on kriv za to. Shvatiće jednom. Nema brige, doći će i to, iz nečega u negde, u pravom trenutku.

A to što je kuvalo u njemu ga je nateralo da zaboravi gde se nalazi, na situaciju u kojoj je bio, na bolove koje je osećao, na posledice svega ovoga u šta je upao… Njena pojava ga je potpuno izbacila iz ovog njegovog sveta koji i nije bio neki. Nije bilo u njemu ljubavi, zato i nije shvatao šta se desilo, nije bilo u tom svetu radosti već samo otaljavanja, nije bilo uzbuđenja koje ti tera srce na aritmiju već samo dokazivanja i šepurenja, nije bilo u njegovom svetu ničega što vredi živeti. Ali to se upravo promenilo. Ona je to promenila. A on to još nije shvatao…

Zamakla je desno od ulaznih vrata i više je nisu videli. Otišla je…

„Šta čekaš?“, pitao je Moma.

Donovan je kao oparen poskočio i zbunjenim pogledom dao inspektoru do znanja da je došao svesti tek sada.

„Pitam jel hoćeš da popiješ nešto, dečko?“, obratio se Moma momku sa osmehom onoliko nežnim koliko je bio u stanju ga da iskarikira.

„Hm…,šta…, mislim, šta ste me pitali? Da popijem…? Može…,hm…, da. Hvala Vam…“, odgovori suludo momče.

„A jel? ’Oćeš znači? A šta kažeš na još jedan šamar? Može i dupli ako si raspoložen…“

Tek sad je Donovan shvatio gde je i šta se dešava. I, naravno, spremno se zahvalio na velikodušnoj ponudi koju je nerado morao da odbije jer je baš shvatio da je kasno. Brinuće se njegovi gde je , pa mora hitno da ode ali sledeći put će biti pristojniji. Zaždio je na vrata jer je Moma krenuo da ga šutne zbog drskosti i bezobrazluka. I dok je Donovan trčao niz hodnik ka izlazu, Moma je urlao za njim i psovao ga na sav glas. Policajci su krenuli da zaustave našeg momka ali im je inspektor odmahivanjem rukom, sa iskrenim osmehom na licu, dao do znanja da je trkač bezopasan i slobodan da otrči u neizvesno…

A definitivno će i biti neizvesnosti, jer nikad ne znaš šta sve ljubav može…

DONOVAN, II deo: Susret

Probudio se sa osećajem petotonskog pritiska na grudima. Svaki udah vazduha ga je boleo, zato je disao plitko, kratko… Izbegavao je da izaziva jačanje bola pokušajima da normalno diše. Probao je da ustane, da se uspravi, ali bol u grudima ga je vraćao nazad u horizontalu. Nije bio u stanju ni da pozove pomoć zbog straha da će govor izazvati još veći bol. Nije se sećao skoro ničega posle izlaska iz zgrade. Osim da je video nebo, a sada vidi neokrečeni plafon i slabu sijalicu na tom istom plafonu.  Bolovi u vratu i glavi mu takođe ne daju mira, ali to disanje je sada najveći problem. Sve ga boli i vrti mu se u glavi. „Pa naravno da mi se vrti kad nema dovoljno kiseonika u mozgu“, govorio je u sebi Donovan. Okrenuo se na bok i osetio malo olakšanje. Mogao je da dohvati svoj potiljak i osetio je čvorugu. Bilo mu je jsano da je udario glavom u beton.

I dalje nije imao predstavu šta mu se desilo. Trenutno ne razmišlja o tome kako se našao u situaciji u kojoj je, ali bi trebalo uskoro da mu bude jasnije jer nije taj bol koji oseća baš toliko strašan. Više se on  folira i prenemaže jer ima neki osećaj da se ne nalazi u baš povoljnoj situaciji a instinkt mu govori da se prikaže manje sposobnim nego što zaista jeste. Znači folirant, da budem iskren… Nema veze što je sam u prostoriji, to mu dođe kao proba, vežba da uđe u ulogu pred publikom. Eh, da su ga samo primili na akademiju…, gde bi mu bio kraj. Mislim, možda bi ga i primili da je konkurisao, ali pošto nije… Onda ništa. Sad mora ovako amaterski, da se tako izrazim.

Prostorija u kojoj je boravio je imala samo taj krevet i ništa drugo. I vrata, naravno. Nije bilo prozora, drugog nameštaja…ničega. Donovanu je palo na pamet da je „pao“, ali pošto bi ovo bilo prvi put, nije bio siguran kako izgledaju te zatvorske ćelije. Možda je ovo to a možda i nije. Mada, ako ćemo pravo, bilo bi bolje da jeste ovo „mardelj“ inače neće biti dobro. Ako ga nije sklepala murija onda ga je sklepao neko drugi, a taj drugi, ili ti drugi, nikako nisu bolja opcija od organa reda pod državnom kontrolom. To je, bre, svakom jasno kao dan. Mada, zašto bi ga bilo ko i sklepavao kad ništa nije uradio i ništa ne zna…

U jednom trenutku se Donovan molio da su ga uhapsili policajci. Nečuveno! Ali istinito… A zašto se on molio za ovo? Pa, ajde da ovako postavimo stvari.

On, i njegovi ortaci, su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i videli su šta su videli. Sećate se pucnjave zbog koje su se Donovan i ekipa dali u beg? Onaj upucani je mnogo nezgodan čovek. A naš momak to zna. I video je šta se desilo. Iz lepog ugla. E to je sada veći problem za Donovana od bola u glavi, grudima ili boravka u apsu. Život je lep, ali niko nije rekao da je lak. Tako to ide… A suština je da nije smelo da se pročuje da je taj upucani uopšte bio tu a kamoli da je upucan.

I njemu je bilo jasno da se vraća u normalu. Počeo je da razmišlja o potencijalnim mogućnostima, zanemarivao je osećaj bola, i nestrpljenje je krenulo da se polako podiže iznad poželjnog nivoa. Sada mu je postalo jasno da se nalazi u priličnoj neprilici i nije bio siguran kako će iz toga da se izpetlja. Ma nije bio siguran ni kakva je tačno neprilika u pitanju ali svakako da je bilo lošije nego što je moglo. Da je samo uspeo da pobegne… Da nije bilo onog trećeg policajaca sigurno bi uspeo da zapali, bio je siguran Donovan.

Imao je on priličnu kontrolu nad svojim misaonim tokom u tom trenutku, ali ono što nije imao to su bile adekvatne informacije. I zbog toga je dolazio do pogrešnih zaključaka a to bi moglo da ga dovede i do pogrešnih odluka i još pogrešnijuh postupaka. Jedna od njegovih osobina, mnogi su smatrali da je to mana, je bilo to što mu je pre odgovora trebalo određeno vreme da razmisli o tome šta će da kaže. Mnoge je to nerviralo u razgovoru sa njim jer je znao i kod nekih nebitnih stvari da se zamisli i da odugovlači sa odgovaranjem. Takav je bio oduvek i nije video potrebu da to menja kod sebe. To će ga i spašavati u mnogim situacijama…

Informacije koje nije imao a bile su mu neophodne da dođe do potpune i prave slike o događaju koji će mu promeniti život je imala policija. Tačnije inspektor poznatiji pod nadimkom „Doktor“.

 Kao što se zna, Moma nije voleo taj nadimak ali se nekako navikao na njega. Postojao je i razlog zbog kojeg su mu dali taj nadimak. I njemu je bilo jasno da je adekvatan. Nije ga voleo ali, nekako, je dobro opisivao Momu. I to na više načina. Između ostalih razloga, Moma je bio doktor da dođe do informacija koje su bile poprilično dobro sakrivene i naoko nebitne drugim kolegama. Nije on bio nikakav super heroj niti je imao super umne moći  kao Šerlok Holms, ali je odrastao u domu i dosta vremena proveo na samoj ivici ili malo iza te ivice, na onoj strani zakona, pa je umeo da oseti, prepozna, nasluti, gde se nešto krčka što nije za svačije uši. A imao je i široku paletu dužnika, da ne kažem doušnika, koji su mu se rado poveravali ne bi li za sebe nešto korisno pribavili, kao što je, na primer, besplatan izlaz iz njegovih kola pred samo ćorkiranje ponekad…

Zbog tih osobina i informacija koje je imao, Moma je bio na nezgodnom mestu za Donovana. I nije on bio treći čovek u kolima. On uopšte i nije bio u tim kolima. Čekao je kod tog ulaza od trenutka kada je video da dripac, nije mu znao ime u tom trenutku, ulazi u dvorište. I Moma je znao to dvorište dobro. Čak bolje od Donovana. Neke od prolaza je sam zatvorio i samo je on znao kako da ih otvori. I kad je došao trenutak susreta sve je išlo po Mominom planu. Čak i bolje. Ovog nije morao da reanimira.

Njihov sledeći susret se odigrao u kancelariji. Stražari su ga sproveli vezanog lisicama do same stolice.

„Odvežite ga slobodno. Neće on da beži nigde, a ionako nema gde nego kroz prozor ako ’oće… Nije visoko, III sprat, taman da preživi i izlomi noge. Ajde, odvezuj ga i slobodan si!“

Donovan je seo na stolicu i čekao da počne da ne govori. Ni do sad nije govorio a tek sad neće, mislio je on.

„Možda će biti malo batina, neki šamar, malo knjiškog ubeđivanja i to je otprilike to. Pa ništa nisam ni uradio, samo sam bežao od murije. Nije to neki prekršaj…“

„Znaš Ostoju?“, pitao je Moma.

Ništa sa druge strane stola nije došlo.

„…Si gluv? Jel znaš koje Ostoja, pitam te lepo?“

Opet tajac. Donovan je odlučio da se brani ćutanjem, to je video u filmovima.

Šamar!

Momak je pao sa sve stolicom. Leva strana lica je bila potpuno crvena i polako počela da otiče od siline udarca koji mu je uputio Moma.

„Vidiš šta si uradio? Sad imaš otok na licu i možeš da me tužiš za prekoračenje ovlašćenja i maltretiranje.“

Donovanu je ovo zvučalo kao spas. „Ha! Sad si moj macane!“, likovao je Donovan.

„Međutim, pošto i ja znam ponešto onda te neću pustiti odavde dok ti taj otok ne spadne tako da nećeš imati dokaze a ja ću isprobati i neke druge metode. Taman sad imam vremena. Vidiš kako si glup ispao? Umesto lepo da pričamo ti me teraš da te bijem, E svašta…“

Donovanu je postalo jasno da trpljenje bolova zarad ko zna čega nije baš napametniji izbor pa je počeo da sarađuje. A pogotovo zbog toga što mu nije bilo najjasnije zašto je uopšte došao na ispitivanje i čemu pitanje o Ostoji. Znao je on ko je Ostoja ali nije znao kakve on ima veze sa njim. Osim što je video da su upucali baš Ostoju.

„Dobro, dobro… pričaću. Znam ko je Ostoja ali ga ne poznajem lično.Čuo sam nešto o njemu ali meni to deluje kao bajka, malo neverovatno. Pa gde on da bude mafijaš? “

„Eto vidiš… Vidiš da možemo i lepo.“

„Vidim“, reče momak sa čalmom na glavi.

„A jel znaš zašto te pitam za Ostoju?“

„Ne znam inspektore.“

„ Ostoja je upucan tamo pored apoteke, odakle ste ti i tvoji pajtaši bežali. Vidi, ja znam da vi nemate veze sa tim i znam i ko ima, samo mi nije jasna vaša uloga u svemu tome. A zašto ste vi bežali? Jel imate neke veze sa tom pucnjavom?“

„Nemamo. Ja sam šetao tuda i čuo pucnjavu i onda sam u’vatio šturu. Gde da stojim kad se prangija? Odmah paljba i u štek, pa to je valjda normalno?“

„Uh, uh, uh… Jeste normalno, slažem se… Samo… Mutan si mi ti. Ko su ostala dvojica koji su bili sa tobom?“

„Nemam pojma, ja sam bio sam.“

„Ne laži, pseto! Patrola je videla trojicu kako beži iz tog pravca. Ko su ostal dvojica?“

„Ma gde znam? Misliš da sam gledao ko je pored mene? Samo sam se trudio da se negde skembam od pucnjave, a onda i od vas. Nemam pojma ko je još trčao tuda. Možda je još neko hteo da se sakrije od frke. Šta ja znam, pa ne znam ja svakog u kraju čoveče…“

„He-he… Kako lažeš džukelo lažljiva… Ali nema veze, imam tebe i to mi je dovoljno…“

„Pa stvarno Vam kažem inspektore… Sam sam bio tamo. Što bih lagao…“

Zazvonio je telefon i inspektor se javio. Posle kraćeg razgovora, nastavio je da priča sa Donovanom…

„Šta si ono rekao…? E, da… Nemoj. Nemoj tamo da idemo. Dovoljno je i ovo. Sad ću da ti kažem šta se dešava a ti sam odluči.

Tvoji drugari su u apsu, isto kao i ti ali oni definitivno ne znaju ko je upucan, tako da ostaješ samo ti kao svedok. Znaš…to je malo nezgodno za tebe…Ostoja je krenuo da se vidi samnom u vezi nečega a to je trebalo da bude strogo poverljiv susret. Sad mi to sve izgleda kao da je neko nešto znao što nikako nije trebalo da zna. A ostaje činjenica da i dalje ne treba da se zna da smo mi trebali da se vidimo,znaš. E, sad, ti si tu malo nezgodan a malo zgodan svedok, još ne mogu sa sigurnošću da odlučim…Možda znaš ko je pucao?“

„Pa kakve ja veze ima s tim? Nemojte inspektore, molim Vas. Ja stvarno nemam nikakve veze ni sa Ostojom ni sa tim ludacima a ni sa policijom. Ja samo krenuo u trk čim sam čuo pucanj, nisam ni gledao nigde, samo ispred sebe…Nemojte, molim Vas…“

„ Da…Nisi ti baš mnogo pametan, jel? Nema veze… Gledaj, bolje da mi nešto kažeš jer ako se pročuje da si video nešto možda te neko i poseti da te priupita neke stvari. A taj neko neće biti ovako fin kao ja, znaš…“

„Pa kad ne znam šta da Vam kažem… Evo, reći ću sve što znam. Pitajte.“

„Jesi li video ko je pucao?“

„Ama nisam! Odmah sam krenuo da bećim odatle.“

„Dobro onda… Šta da ti kažem, čuvaj se momak… I ako se nečega setiš, ti me potraži, možda ti budem od pomoći a i ti meni budeš od pomoći… Slobodan si, za sad. Idi.“

Neko je zakucao na vrata i odmah potom je ušla ona, Momina ćerka.

„Donela sam ti čistu kušulju i knedle koje sam jutros napravila. I imam jedno pitanje tata: jel i dalje znaš gde ti je kuća? Pošto mi izgleda da si zaboravio…“

„Ti si,bre, moj anđeo dušo… Hvala ti  i izvini. Posao, znaš već…“

„Znam, znam, ali ipak si mogao da pozoveš i kažeš nešto. Da ne brinem. Ili da napravim žurku makar…He-he…“

„Ma nemoj! Pa zato i ne zovem! Kako mi samo, tako lako, staneš tačno na živac to je čudo. I celog života isto.“

„E paaaaaa…“

Dok je ovo izgovarala, gledala je pravo u Donovana sa blagim osmehom na usnama i nečim vragolastim u pogledu. Njena plava kosa je bila uredno vezana u rep koji se njihao polagano dok je glavu okretala ka izlazu iz kancelarije. A njegova glava se klatila u ritmu tog plavog repa. On je bio pečen, a da nije ni znao. To njeno otegnuto „e paaaaaa…“ je bilo sasvim dovoljno da u njemu izazove talase osećanja koja mu nisu bila poznata do tog trenutka. Mada, mora se priznati da se borio protiv toga. Nije on pao tako lako. Ne, ne… Nije se dao. Ovo potonje su njegove interpretacije ovog događaja a ono što je sasvim sigurno je da se nije dao jer nije ni znao ko je ta devojka. Nije znao ime, gde živi, šta radi… znao je samo da je ćerka ovog inspektora Mome koga svi zovu „doktor“, a nije znao ni zašto ga tako zovu. Nije on ništa posebno, ali ona…Ona je…uffffffffff!

Ali, naravno, kao i većini muškaraca, to će Donovan shvatiti tek kad postane kasno da se tome odupre.

Donovan :muke po Dragoljubu

„Štaaaaa???!!! Dragoljube! Pa ti mora da se šališ… Ma to ne dolazi u obzir. Ma kakvi… Ne, ne… Daj drugo rešenje jer ovo i nije rešenje.“ Muke po Dragoljubu, tako bi moglo da se opiše ovo celovečernje mučenje sa Momom. Mudar čovek je pokušavao da objasni bandoglavom tinejdžeru u magarećim godinama da je za njega […]

Donovan: dogovor

Nije Moma znao gde je levo a kamoli gde je Italija i Dragoljub je toga bio svestan. Rešio je da ga pusti da udari glavom malo, da dođe k sebi koliko može pa će onda uslediti predlog dugoročnog rešenja. Bandoglavi pevčić je imao već 16 godina i mislio je da može sve. Ali bilo je […]

Donovan… do sada spomenuto

Nije mogao da veruje šta se upravo desilo. To nije bilo moguće ni u najluđim maštanjima, ni u snovima po uticajem psihoaktivnih supstanci… Ma, nije bilo realno. On i Doktor. U isto vreme, na istom mestu, sa istim ciljem… Na istom zadatku. Sarađuju zbog zajedničkog interesa. Čudo! Apsolutno irealna situacija. Ali život piše romane… Čuda […]

Donovan : …O Dragoljubu

Dragoljub je bio milicioner već dugo, predugo… Svačega se nagledao i svašta je čuo. Ali nikada nije napredovao u službi. Počeo je kao pozornik i završio je kao pozornik. U početku je imao ideje o tome kako će kroz godine službe doći i nekakve zasluge pa i neka unapređenja. Te iluzije je relativno brzo izgubio. […]

Donovan: Moma

Pomislio je:“…i opet isto. Još jedna budala i meni još posla…“

„Radi…“, rekao je u sebi dok se lagano gegao do auta jer je prethodno proverio puls ovom dripcu.

 To znači ne mora da vadi defibrilator ovaj put. Mada, koračajući tako, nogu pred nogu, zapitao se stidljivo, da li mu to snaga polako čili? Ovaj je samo onesvešćen. A ne izgleda nešto mnogo snažan. Da godine nisu počele da uzimaju danak…?

Ma nije ni važo to sada. Manje posla, svakako…

Otvorio je vrata automobila i uzeo radio stanicu. Javio je lokaciju i pozvao ostale da dođu. Par minuta kasnije, strpali su lice u vozilo i spremali se za odlazak sa tog mesta. „Doktror“ im je rekao da ga vode u „buvaru“ i da mu jave kad dođe k sebi. On će da isproverava još nešto, navodno, i otišao je peške.

Znao je da ga zovu Doktor i nije mu se dopadalo to. Ali nadimke obično ne možeš da biraš, nekako te napadnu i ako se ne odbraniš na vreme, ostadoše oni. Više mu se dopadalo da ga zovu po imenu. Jednostavno je. Moma. Iz vremena koje je bilo drugačije. Ali svestan je bio da to vreme i ovo sada ne mogu da se porede. I ne želi da ih poredi. Ovo vreme sada je jedino u kojem želi da bude i ono što je bilo je imalo ulogu da dovede ovo što je sada. I bio je zahvalan na tome. Nije bio siguran kome se zahvaljivao, ali zahvalnosti je imao mnogo. Bio je zahvalan zbog nje. I zbog njene majke. I zbog oca njene majke. I zbog života koji živi. Znao je, duboko u sebi, da on nikada ne bi bio čovek, sa velikim Č, da se nije desilo sve to što se desilo. Smatrao je sebe čovekom jer je voleo. Imao je ljubav i davao je tu ljubav onima koje je voleo. Davao je nesebično. I uvek mu je to bilo prvo na listi obaveza. Dati ljubav. To mu je bio najvažniji zadatak. Sve ostalo je bilo sekundarno, manje bitno, ponekad i irelevantno. Ali davati ljubav-to je bilo primarno. A nije uvek bilo tako…

E, da…, treba i ovo da bude rečeno: Moma je sada  imao ljubav samo za svoju ćerku.

Kao klinac je bio vetropir, vagabund i baraba. Uvek je zapodevao nekakve kavge, neke frke i tuče. Moglo mu se. Nije imao kontrolu roditelja jer je bio siroče a iz doma je znao kako da se iskrade. Nije imao problema sa milicijom jer je bio brz pa ga je teško bilo uhvatiti a u ono vreme drukanje nije bilo na ceni. Posebna pogodnost je bilo to što ga je lokalni milicioner poprilično simpatisao. Bio mu je drag taj mali kavgadžija. I često mu je donosio da jede. Poneo bi od kuće duplu porciju pa bi pozvao Momu da ručaju zajedno. I Moma i čika Dragoljub, taj lokalni milicioner, su voleli te ručkove. Pričali bi kao ravnopravni, o svemu i svačemu. Čika Dragoljub je Momi dao dosta informacija koje su mu bile veoma korisne kasnije u životu. A Moma je Dragoljubu dao radost i nadu da nije sve u ovom životu crno i izgubljeno, kako god da trenutno izgleda. Lepo prijateljstvo je nastalo od svega toga.

Momina priroda je bila živa. Nije bio statičan, stalno se vrteo negde okolo. Nije ga bilo lako uvek naći. Nije, jer je i on bio u potrazi za sobom. Na razne načine. I stalno. Ali nije nalazio sebe tih dana…

Sebe je našao onoga dana kada je shvatio da gubi nju. Dragoljub mu nije to zamerio, shvatao je puteve sudbine. I tek tada, na samom kraju jedne priče koja se prelivala u početak druge, Moma je razumeo one čudne osećaje koji su se ponekad javljali dok je razgovarao sa Dragoljubom.

Bivši bokser, kako je voleo da kaže za sebe, koji je bio na samom jednom treningu sa kojeg je izbačen jer je nokautirao trenera udarcem u grudi, je osetio sav bol i svu radost u jednom trenu. To će ga mnogo kasnije dovesti do stanja u kojem će zaista postati čovek. Onaj sa najvećim „Č“.

Donovan: brzi prekid

Bila je u kraju jedna građevina stambenog tipa. Mislim, nije to bila ni zgrada ni kuća, koliko se ja razumem u građevinu. To je bilo veliko dvorište okruženo dvospratnim stambenim objektima koji su bili spojeni tako da su odavali utisak ogromne kuće koja je šuplja u sredini. Tako je to izgledalo. Te kućice, ti objekti su se prostrli na četiri ulice i iz svake si mogao da uđeš u dvorište na bar dva kolsko-pešačka ulaza. A svaka kućica je imala svoj ulaz sa ulice i ulaz iz dvorišta. Ono što su retki znali je to da su te kućice imale prolaze do susednih tako da si ti mogao da uđeš u jednu od tih zgradica i malo po malo, kroz hodnike, stigneš do bočnog ulaza u zgradicu na suprotnoj strani dvorišta. To je bilo moguće. Doduše, neki od tih hodnika su bili zatrpani kojekavim glupostima, neka od tih vrata su bila zamandaljena ali neki koridori su i dalje funkcionisali. Trebalo je samo znati koji su funkcionalni i kad utrčiš tu, niko te ne može naći više. Često je taj objekat bio spas od nekih neprijatnih situacija. Donovan ga je koristio od školskih dana i dobro se snalazio tu. Međutim…

Jednog od sporijih dana, u stvari više predveče, deo ekipe se šunjao po kraju ne bi li našli neku „cavu“ da odrade za kintu. Nije bilo baš uspešno ali nije to ni iznenađenje. Pa ne „radi“ se po kraju, to su i oni znali, ali iz dosade su krenuli okolo… A i kraj je bio takav da nije lako bilo naći nekog ko je zalutao i ne zna za običaje. Ionako im je parola bila „nada umire poslednja“, pa su zato i bili u pokretu. Možda su mogli da nalete na nekog poznatog i da ga odvedu na klopu i piće jer se nisu dugo videli a onda bi taj nesretnik sve to platio i još ušao u kombinaciju za neviđenu zaradu samo bi trebalo da im da početni kapital a oni će sve to da odrade i vrate mu duplo za dva, tri dana. Njegovo je samo da sačeka da ga pozovu. Mada…kombinacija je malo riskantna ali zato mu i daju duplu kintu a njima šta ostane. Momci pošteni do bola…

Ništa od toga nije bilo, nisu imali sreće to veče. Ali bilo je nešto drugo. I zaista je izgledalo da nemaju sreće.

Škripa točkova, galama, pucnjevi, polomljeno staklo…

Videli su likove sa maskama kako uleću u kola i pale asfalt. I videli su čoveka koji pokušava da ustane iako je ranjen u nogu. Znali su ko je. I počeli su da beže… Krenuli su da beže u istom pravcu, ali posle drugog ćoška videli su rotaciju i čuli poznati, nemili zvuk sirene. Bilo je vreme za pun gas i rasturanje. Policija je krenula za njima. Donovan je znao gde će. Pravo u „kućicu“, tamo je najsigurniji. Trčao je koliko ga noge nose, video je kako jedan iz ekipe zaleže po kola, video je kako se drugi okreće i beži u suprotnom pravcu i video je da policija juri samo za njim.

Pretekli su ga i jedan policajac je izleteo iz auta. Donovan ga je na foru prešao klasičnim rolingom i nastavio da trči ka svom odredištu. Policajac je krenuo za njim ali nije bilo šanse da ga uhvati. Patrolna kola su nastavila da jure za Donovanom i ponovo ga prestigla. Na njegovo iznenađenje iz kola je izleteo još jedan policajac a vozač je i dalje bio za volanom. „Otkud trojica?“, pitao se Donovan dok se u trku popeo na policijski auto, koji mu je preprečio put, i preskočio ga nastavivši da juri ka sigurnom. Ona dvojica tabanaša su dobrano zaostajala ali ovaj u kolima je bio baš dosadan. I dalje je jurio za njim.

Donovan je odlučio da uleti u ono dvorište na jedan od kolskih ulaza, to je bilo najsigurnije jer je video da je kapija otvorena. Uletevši, čuo je škripu kočnica i psovke i galamu koji su dolazili iza njega. Iako pod naletom adrenalina, uspeo je i da se nasmeje, jer je bio siguran da je uspeo da pobegne. Utrčao je u neku od zgradica kroz jedan od dvorišnih ulaza i krenuo da jurca kroz hodnike tražeći najbolji izlaz iz situacije. Morao je da bude brz, jer ko zna koliko će ovi pozvati svojih, pa ako ga opkole onda je ugasio. Zastao je za sekud da oslušne. I zapitao se zašto su njih jurili? Pa nisu ništa uradili. Da, ali su bežali. A ti sad objasni zašto si bežao…, u stanici. Bolje da skroz zapali odavde i da ne razmišlja mnogo.

Došao je do jednog od izlaza na ulicu i kroz mutno staklo na ulaznim vratima koje je stajalo u visini njegove glave video je uniformu. Rikverc! Ajmo na drugi izlaz. Prošunjao se kroz hodnike i došao do nekog trećeg izlaza i nije video nikoga napolju. Nije čuo ništa. „Znači može ovde!“

Iskoračio je iz ulaza brzo i poslednje što je video, u toj brzini, je bilo modro nebo bez sunca koje je već zašlo.

A polsednje što je osetio je bio brzi prekid svih telesnih funkcija.