Donovan… do sada spomenuto

Nije mogao da veruje šta se upravo desilo. To nije bilo moguće ni u najluđim maštanjima, ni u snovima po uticajem psihoaktivnih supstanci… Ma, nije bilo realno.

On i Doktor. U isto vreme, na istom mestu, sa istim ciljem… Na istom zadatku. Sarađuju zbog zajedničkog interesa. Čudo! Apsolutno irealna situacija.

Ali život piše romane… Čuda se dešavaju… Ma sam život je čudo, čoveče… To je sada potpuno jasno.

Dobro.

Ovo je bio dovoljno zbunjiv uvod, tako da možemo da počnemo ovu priču kako valja.

Elem, on je Donovan. To mu je, kao, nadimak. Od malena ga vuče sa sobom a mrzi ga iz dna duše.

Zašto?

Pa zato jer ga podseća na sve što želi da zaboravi.

Pravo ime mu je Dobrivoje Noveljić-Antonov. Znači nadimak mu je skraćenica od punog imena i oba prezimena. Kako je samo ludeo u školi zbog prezimena… Uvek su ga prozvali po oba. „Gde je Noveljić-Antonov, ‘ajde ti Noveljiću-Antonov da izađeš, sedi dole Noveljiću-Antonov, neka dođu roditelji kod direktora, Noveljić-Antonov…“ Kao da su baš hteli da omrzne svoje puno ime i oba prezimena. I uspeli su. Baš ih je zamrzeo. A nije to zbog ne-znam-ni-ja-čega, to je zbog baba i deda.

Da, da… Zbog mnogo poštovanih, visoko uvažavanih, roditelja njegovih roditelja.

Domaća kvazi-intelektualna elita i strana kvazi-aristokratija su se spojili uz teške muke i napravili pakao od života našem Donovanu, koji je tu, naravno, ni kriv ni dužan. Samo se rodio u takvim okolnostima, u takvoj porodici, pod tim uslovima, u to vreme, i na tom mestu…

Meni deluje da ovde ima previše slučajnosti, ne znam kako vama izgleda.

Ali ajde sad, da ne polemišem o pojmu smisla(smisao) i pojmu bitka(bitak), kao ni o suštini istih, nastavljam priču o čudu života…

Ja nešto sad gledam… Jel i vama što čitate ovo deluje kao uvod? Ja sam mislio da sam završio sa uvodom, ali, evo sad vidim da i nisam…

Baš ne umem da procenim šta i kako treba da pripovedam. Pa jasno, kad nisam učio školu…

Evo nastavljam.

Znači babe i dede.

Donovanovi babe i dede, da bude jasno.

Možda ste i mogli da pretpostavite da je postojao problem u toj familiji. Po dva prezimena. Jedini razlog zašto Dobrivoje nije bio Sergej, ili Aleksej, je to što tada ovde nisu bila baš popularna, da ne kažem, poželjna, ruska imena. To je jedini razlog. Inače bi on sad bio poznat kao ko-zna-kako… Moskvič, Tajgaš, Nevče… Nešto rusko, svakako…

Znači složili su se oko imena. Ali oko prezimena nije bio problem uopšte. Očevo je moralo svakako, a i majčino. Tu su se isto složili. Nekako. Problem je eskalirao kad je upisano u knjigu rođenih.

Da.

Neviđena frka se desila kad se saznalo da je Noveljić prvo prezime. Uf… Baš je bilo gadno. Na krv i nož. Povlačili su paralele i dijagonale sve od Lazara i Nevskog… Muka je bilo slušati sve to. Baš muka.

Možda ih je trebalo razumeti a možda i nije. Svakako bi bilo lakše da glave nisu bile vrele u to vreme. Babe i dede su bile protiv tog braka, protiv te veze, protiv te ljubavi, ako je to i bila ljubav zaista. Verovatno da nije jer mi se čini da tata nije imao nameru da se ženi u to vreme a pogotovo nije imao ideju o tome da treba da postane tata. A mama je bila odavno besna na svoje roditelje i često je radila stvari koje ih izluđuju, u inat njima. Kad se te informacije spoje, može se doći do zaključka da nije to sve bilo baš najbolje planirano. A možda nije bilo planirano uopšte, ko će ga znati…

Da skratim, bla-bla, truć-truć, rodilo se, valja ga ljujati. Tako je, nekako, ispalo na kaju. Ili na početku. Za Donovana, na početku njegovog ovozemaljskog puta.

Mislim, ajde da ne idem u sitna crevca o uticaju sredine, prethodnih generacija, genetskom nasleđu i još nekim varijablama, i da vam kažem da treba da se složite samnom da je ovo početak Donovanog puta.

Da krenemo odatle. Mada sam ja krenuo skroz odozgo, ima da se čita do ovog početka. Verujem da vas nerviram već.

Znači, ako ste se složili samnom, onda da poentiram : Donovan se rodio u veoma nestabilnom porodičnom okruženju, gde je ljubav bila najmanje bitna stvar.

Sa takvim startom, dobro je on i ispao, da vam kažem pravo…

 

                    Donovanova majka, besna na svoje roditelje, jer su je naterali da upiše prava, koje je njen mnogo uvažavani otac, čuveni beogradski advokat, sa počastima završio još onda, je bila, naravno, rođena beograđanka. Jeste imala neke veze sa selom jer je njena majka, mnogo poštovana žena mnogo uvažavanog beogradskog advokata, rođena u nekom zaseoku podno Jastrepca, i to je nju izluđivalo. Često je u sebi siktala od besa kad joj nešto nije po volji, naročito ako je to uzrokovala majka, rečima kao što su: pa kako i može drugo nešto od ove seljančure da se očekuje…?

Tužno…

Devojka puna nekakvog besa, puna pritajene mržnje, puna gorčine. To je bila Donovanova mama.

A to je bila još dok je bila devojka. Posle se malo promenila.

Na gore.

Skoro sve je radila iz inata, retko šta zato što to iskreno želi. U stvari, izgleda da je iskreno želela jedino da radi stvari nekom iz inata.

Mislim…, da bude jasno, ja tu ženu nisam nešto ni poznavao, samo izvlačim zaključke iz podataka koje imam, ali ako su podaci koji su mi dopali šaka tačni, onda sledi baš surova istina.

Mrzela je prava i sve u vezi prava. Zato nikada nije ni htela da se zabavlja sa momkom koji ima veze sa tim. Birala je momke po kritetijumu samo njoj logičnom. Što manje prija njenim roditeljima, to je njoj poželjniji. Neki nisu sastavili 6 časova zabavljanja sa njom, ali su svi bili u njenoj kući na ručku. Svakog je htela da pokaže svojima. Naravno, samo da bi videla njihovu reakciju na njen izbor.

Majka joj jeste bila sa sela, ali daleko od toga da je bila glupa. Pa uspela je da veže za sebe najočitijeg beogradskog šarmera onog vremena, i još uvek je vezan tamo gde ga je ona zavezala. Majka je vrlo brzo uvidela šta ćerka radi, i spremila taktiku protiv takvog napada. Svaki joj se dopadao, za svakog ćerkinog momka je imala neku lepu reč. To je Donovanovu majku dovodilo do ludila. Čak toliko da je jedno godinu dana odustala od momaka i izlazaka.

Međutim…

Jednog običnog dana, kada se bezvoljno vraćala kući sa nekih dosadnih predavanja, po kiši koja je pretila da se pretvori u oluju, jedan pogrbljeni, suvonjavi, bledunjavi momak joj je ponudio svoj kišobran. Ne, nije on hteo da je odprati do gde-god-ona-želi, on joj je samo ponudio svoj kišobran.

I nije tražio ništa za uzvrat.

Mnogo godina kasnije se saznalo da je on samo želeo da se oslobodi tog kišobrana jer ga je uzeo potpuno zaboravljajući da je to bila relikvija u njegovoj porodici, i shvativši da je učinio nešto neoprostivo po standardima njegovih predaka, panika ga je naterala da se oslobodi dokaza svog zločina. Bio je slabić. Bez stava i mišljenja. I bez namere da džentlmenskim gestom osvoji naklonost dotične dame.

Ove okolnosti i sitna kišica na beogradski ulicama su označili da se Donovanov usud sigurno formira u realnom vremenu i prostoru punom energije protivrečnosti. Ljubavi i mržnje, zla i dobrote, suza i smeha…

Da, da…

Svega je bilo pod ovim parčetom neba u koje je Donovan često upirao svoj upitni pogled…

 

                    Rusija…,revolucija…,odlazak iz Majčice… To je skraćena verzija životne istorije Donovanove ruske porodične grane. Nemam sve podatke o tim događajima, a i oni do kojih sam došao su sumnjivog kvaliteta. Mislim da ima neka tajna tu, samo nisam siguran o čemu se tačno radi. Nešto je tu sumnjivo, kažem vam…

Ali, pošto ne znam šta je, onda da ne naklapam bezveze nego da pričam ono što znam.

Roditelji Donovanovog oca su došli ovde iz Rusije. Aleksej i Tilda Antonov. Aleksej Antonov. I Tilda Antonov. Baba i deda.

Ma ne mogu… Moram!

Jel vama nije čudno nešto ovde? A?

Aleksej Antonov? Rus?

A gde je patronim? A? Zašto samo ime i prezime? A? Šta se desilo sa tom tradicijom koja i dalje živi u Rusiji? A?

Uf… Kad se iznerviram ja stalno ponavljam to „A?“.

Očigledno sam se iznervirao, i eto… Sad i vi čitate svašta ovde.

A Tilda? A?

Čista ruskinja… Jel da?

Ne znam… Nešto je tu mnogo sumnjivo i mnogo me nervira. Nije to nešto mnogo važno, po meni, ali ne volim tako, priču sa rupama… K’o sir, onaj šuplji, iz Švajcarske…

Ajde da idem dalje, ovde mogu samo da se upetljam k’o pile u kučine i nikad da se ne otpetljam.

Dobro.

Došli su ovde i život kreće dalje. Nije Vasilij bio njihovo prvo dete, nije bio ni jedino, ali je jedini preživeo i dao im unuka. Malo je teška priča o njihovoj sudbini pa ću da kažem samo osnovno.

Navodno plemićka porodica, imali neka sredstva, uložili u neke poslove, neku decu doveli sa sobom, neku ovde rodili, kriminal, bolesti, ratovi, ostade samo Vasilij.

Vasa.

Vasa Rus.

Kažem vam, sumnjiva priča totalno. Rezultat ukazuje na to da su neke nečiste radnje imale svoje epizode u životu ove porodice pa su i događaji ukazivali na to da ja imam gde da postavim svoju sumnju..

Kao slučajno se Vasin mlađi brat sapleo na livadi i pao pravo na neki šiljak, baš par dana pošto je jedna, odnedavno, udovica morala da proda svoju kuću budzašto nekom ovdašnjem pelivanu…

Pa otkud njemu pare??? A?

A Aleksej je imao neke poslove koji su imali veze sa lukom i brodovima, to je poznato.

Moram da batalim to…

Ja počeo o Donovanu a vidi gde odoh…

Vasilij je bio Donovanov otac. Svi su ga zvali Vasa Rus. Stvarno je bio tragična figura. Sama njegova pojava je bila…, pa ako kažem ocmoljena neću pogrešiti. Stvarno je to najbolji opis, koliko god da vam je to nespojivo sa opisivanjem osobe, to je definitivno reč koja mu je odgovarala. A odgovarala je i Sanji, Donovanovoj majci. Apsolutno savršen muškarac za nju, po njenom shvatanju i potrebama.

Vasa je, pod uticajem porodičnih uslova i događaja, postepeno postajao takav. Bio je on sasvim normalan kao dete, ali svašta se izdešavalo u njegovom životu, na šta on nije imao uticaja a to je ostavilo traga na njemu, pa je kao rezultat svega on ispao najbolji kandidat za oca junaka naše priče.

Iskreno, ko zna da li bi on , da se nije oženio sa Sanjom, imao i toliko seksualnog iskustva, koliko god da je imao za života. Nije bio baš lepak za žene. Samo za Sanju jeste.

Pored tih neuobičajenih okolnosti u kojima je odrastao, Vasa je imao standardan životni put. Školovanje do koliko ima škole, pa posle da se ženi i tako dalje… Tako je i bilo. Završio je sve škole, fakultet i onda je, kao doktorant, upoznao Sanju. To jest, nije je baš upoznao, samo joj je utrapio onaj kišobran, koji će mu ona teškom mukom vratiti i tada će zaista početi ova Donovanova odiseja.

****************************************************************************

                        Imao je „ortake“ i to mu je bila baza. To je ono za šta je smatrao da može da mu bude oslonac uvek, u bilo kojoj situaciji.

Nije ih bilo previše, tih ortaka… Ostali su bili „klošari“. Nije bitan njihov realni status, položaj ili kvalitet. Ako nisu „ortaci“ onda su „klošari“. To je, jednostavno, tako.

Bilo je tu i nekih „riba“, ali verujem da vam je jasno kakav je njegov odnos bio prema njima zbog samog idioma kojim se koristio, i kakvu su ulogu imale u njegovim danima. Njima nije verovao. Kapirao je da su sve žene iste i da će svaka da ga „uradi“ kad i ako joj se pruži prilika. Tih „radova“ je bilo raznih, to je dobro znao, jer je mogao da vidi čitavu paletu istih u svojoj familiji. „Keva“ je „odradila“ ćaleta, baba i dalje „odrađuje“ dedu, a ono dvoje što su „riknuli“, i tu je sigurno nešto bilo…

Njegov svet je bio prilično uzan, ali njemu je takav odgovarao. NIje bilo ni potrebe da se širi kad već i ovako dobro ide. Imao je gde da „kunta“, doduše nije bio baš najsrećniji što je ostao sa kevom, ali tako je kako je, za kintu se uvek snalazio sam jer je shvatio da od matoraca nema šta da očekuje i to je bilo to. Za ostalo se dogovarao sa ortacima, sa ekipom.

Od onda kada je keva izbacila ćaleta sa gajbe, retko ga je viđao. Ovaj je stalno bio po nekim banjama, po lekarima, ko zna gde… Imao je neku iznajmljenu kućicu , negde podno Avale, u nekom selu, ali ko će tamo da ide… Ima tri dana jahanja do tamo. A i pitanje je dal’ je ćale uopšte tamo. Nije ni telefon tamo imao. Mada, realno, nije ni voleo da provodi previše vremena sa njim. Mislim, jeste gotivio ćaleta, bilo mu ga je žao, i prijalo mu je da bude pored njega, ali posle nekog vremena ćale je uvek počinjao sa smaranjem o familiji. uvek je pričao neke pretpotopske priče o tome šta je bilo, ko je šta radio, kako se šta desilo…

A Donovana stvarno nisu zanimale ruske bajke. Bilo je u tim pričama nečeg što on nije mogao da skapira i, samim tim, to je postajalo čisto smaranje. Često je govorio u sebi:“gotivim ja tebe ćale, al’ stvarno ti ja nisam kriv što si oženio onaj ledeni breg od žene“…

U principu, sve je u njegovom životu išlo otprilike kako se i moglo pretpostaviti, obzirom na situaciju u kojoj se nalazio. Standardna priča o momku iz kraja u kojem ima svega i svačega.

Međutim…

Ja ne bih ni pisao ovo da je to ipak samo obična priča. Ova priča ima ozbiljan tvist. Ozbiljan zaokret. Toliko ozbiljan da sam sebe naterao da provodim i dane i noći, prvo slušajući priče iz druge ruke,a potom slušajući i svedočeći priči iz prve ruke – od samog Donovana.

Prava priča, i sam razlog ovog mog pisanja, počinje u trenutku kada su je njegove oči ugledale. Nije znao zašto mu se dah tada na tren prekinuo, to će shvatiti kasnije, ali je znao da je ona baš to što mu treba.

E, sad…Videćete i sami da on nije bio neki genije, jer razlog zbog kojeg je mislio da treba da krene u realizaciju svoje ideje nije bio onaj pravi razlog. Nije on mogao ni biti svestan tada pravog razloga, ali to što ga je nateralo da iskorači je bilo sasvim dovoljno za taj trenutak.

Taj iskorak je vredan toga da ova priča bude ispričana.

Mada, moraću još neke stvari da vam ispričam pre nego što dođem do tog sudbonosnog trenutka…

 

                     „Dobrice, srce babino, dođi da ti dam slatko od šljiva“, to je bila rečenica koje se sećao kao prelomne tačke u svom životu. One tačke od koje stvari kreću nizbrdo.

Ta rečenica ga je zabolela. I duhovno i fizički.

Tada je prisustvovao svađi između svoje majke i njene majke, i po prvi put nikoga nije bilo tu da ga slaže da one samo igraju igru sa imenom „zov sa planine“. Mnogo teških, ružnih, nerazumljivih reči je čuo tada, mnogo besa je video u očima dve žene, i mnogo bola je osetio kada ga je majka snažno povukla za nejaku ručicu, pokušavajući da ga istera iz dnevne sobe. Kao kroz maglu se sećao tog dana, ali osećaj koji je ostao nije bio prijatan. Bio je to dan kada je bol otškrinuo vrata i zakoračio stidljivo u njegov život…                           U danima, mesecima i godinama koje su sledile, sklopio je sliku koja mu je rekla hiljade reči. Ugledao je istine svakog od njih i razumno je prihvatio njihove realnosti. Takvi su – kakvi su, njegovi su i bolje mu je da zna istinu. Tu istinu nije teško prihvatio jer je postojao manjak emocija u njegovom najbližem okruženju. Rekoh već, u toj familiji nije bilo ljubavi. Nije je bilo za druge članove familije, za osobe, ali za neke druge stvari jeste. Za pare, za slavu, za hranu, za kinđurenje… Svako od njih je imao ljubav za nešto, ali za ljude oko sebe – ne. Nema veze što je to najbliža porodica. Ti su ljudi, nekako, naopako bili nasađeni. I Donovan je to jasno video. Uvideo je to u trenutku kada mu je najviše trebalo da vidi. Kad je bio na raskrsnici.

Realno, nije to bila baš raskrsnica,nego više izbor između dve opcije. Ili će da zagnjuri u ozbiljan mulj iz kog teško da ima izlaza, ili će da pluta po žabokrečini iz koje možda nekad i pobegne. Tada je to bilo na meniju, da se tako izrazim.

Doneo je odluku i držao se nje. A ta odluka je bila rezultat njegovog iskustva i shvatanja realnosti tadašnjeg trenutka. Put do odluke je išao kroz praksu. Shvatio je da neke formalnost mora da ispoštuje da bi imao manje drame u životu, a tu mislim na školska pitanja. Kompromis je čudo! On neće dozvoliti da mu roditelji crvene na roditeljskom sastanku a oni ga neće previše pritiskati oko uspeha. Znači, ne talasaj i sve je ok. Brzo i lako je naučio da se snalazi oko školskih obaveza i rezultati su bili zadovoljavajući za sve. Malo je folirao, malo prepisivao, malo je učio i škola je prolazila. Ništa hvale vredno a ipak bez drame.

Momčenje je donelo nova iskušenja. Trebalo je naučiti kako da saznaš ko si. Tuče, svađe, devojčice, moda, sport… Razne teme i razni metodi učenja. Opredelio se za sport, devojčice i tuče.

Pošto je znao da nema na koga da se osloni osim na sebe morao je da nauči da se brani. To je pokušao kroz sport, a praksu je nalazio u ponekoj tuči, a one su najviše izbijale zbog devojčica u tom periodu.

Sve je se lepo povezalo, jel da?

To je trajalo kratko, dok nije došao trenutak da lova igra ulogu u životu.

A kad je došao taj trenutak, trenutak za lovu, tada je stigla i ona raskrsnica.

Šta se tačno dešavalo?

Evo ovako…

Donovan je već neko vreme znao da mora da izgradi sebe kroz ime. To ime mora da zvuči snažno. Dovoljno snažno da odbije svaku potencijalnu pretnju ili opasnost. Shvatio je da batine bole, a i da boli kad ego bude povređen. Da bi sprečio takva iskustva morao je da ne dobija batine i da njegov ego ne bude u opasnosti da bude ranjen. To je postizao kroz strateško biranje borbi u kojima će učestvovati i pametno biranje dostižnih ciljeva. Ovo zvuči pretrnciozno ali ako vam kažem da je nekad išao svesno na to da dobije batine samo da ne bi ispao lažov ili kukavica, onda možda možete da shvatite strategiju. I uspevalo je. Gazio je svesno taj put koji ga je, međutim, doveo do tačke račvanja.

Imao je potencijal da ode na viši nivo uličnog establišmenta. Imao je znanje, kontakte i ostalo… To je bio onaj mulj.

On je izabrao da ostane svoj, neutralan kao nesvrstani, i svesno rizikovao ozbiljne probleme u budućnosti. Znači žabokrečina.

Fora je bila sledeća: imaš svoj kraj, nekih par ulica, gde se osećaš kao u svom toaletu. Znači to je mesto na kojem možeš da budeš potpuno opušten, sasvim svoj i bezbrižan. I tu te niko ne dira, tu si kralj i to je tvoje kraljevstvo. Ako neko hoće da se čačka, taj mora da zna sa kim će imati posla. Što ti je ime jače, to je manje šanse da će neko hteti da rizikuje batine.Ako avanzuješ u toj sferi punoj mulja onda ti se teritorija širi i imaš ipod sebe ljude koji ti odrađuju poslove. Ako ne avanzuješ onda može da se desi da ti oderađuješ poslove za druge. A ako si dovoljno jak a nećeš da avanzuješ onda te možda i ostave na miru. To je Donovanu bio cilj. Da ga ostave na miru. U njegovom kraju. Nije hteo da ode na put bez povratka i nije hteo da bude čovek bez nade. Ovo poslednje sam ja dodao jer on toga nije bio svestan tada, ali je ipak tako postupio, kao čovek koji hoće da ima pravo na nadu.

Njegova ulična karijera je dostigla zvanje lokalne njuške. To je bio taj gornji limit do kojeg je stigao i gde je hteo da ostane. Nije ogrezao u kriminal, a nije bio ni imun na neke muljačine, ako se isplate. Ali te muljačine nisu mogle da rezultuju robijanjem, tako da su bile relativno bezbedne. Mogle su da sleduju batine, neka prekršajna prijava ili samo bruka i sramota po komšiluku. Ništa preterano strašno. I to je bilo sasvim prihatljivo za njega tada jer ekipa sa kojom je bio je bila samo za takve stvari. Zezanje, šeme i bleja,plus neka kinta da se napravi svaki dan, i što više stvari da se dobije na ler…

 

                     Bila je u kraju jedna građevina stambenog tipa. Mislim, nije to bila ni zgrada ni kuća, koliko se ja razumem u građevinu. To je bilo veliko dvorište okruženo dvospratnim stambenim objektima koji su bili spojeni tako da su odavali utisak ogromne kuće koja je šuplja u sredini. Tako je to izgledalo. Te kućice, ti objekti su se prostrli na četiri ulice i iz svake si mogao da uđeš u dvorište na bar dva kolsko-pešačka ulaza. A svaka kućica je imala svoj ulaz sa ulice i ulaz iz dvorišta. Ono što su retki znali je to da su te kućice imale prolaze do susednih tako da si ti mogao da uđeš u jednu od tih zgradica i malo po malo, kroz hodnike, stigneš do bočnog ulaza u zgradicu na suprotnoj strani dvorišta. To je bilo moguće. Doduše, neki od tih hodnika su bili zatrpani kojekavim glupostima, neka od tih vrata su bila zamandaljena ali neki koridori su i dalje funkcionisali. Trebalo je samo znati koji su funkcionalni i kad utrčiš tu, niko te ne može naći više. Često je taj objekat bio spas od nekih neprijatnih situacija. Donovan ga je koristio od školskih dana i dobro se snalazio tu. Međutim…

Jednog od sporijih dana, u stvari više predveče, deo ekipe se šunjao po kraju ne bi li našli neku „cavu“ da odrade za kintu. Nije bilo baš uspešno ali nije to ni iznenađenje. Pa ne „radi“ se po kraju, to su i oni znali, ali iz dosade su krenuli okolo… A i kraj je bio takav da nije lako bilo naći nekog ko je zalutao i ne zna za običaje. Ionako im je parola bila „nada umire poslednja“, pa su zato i bili u pokretu. Možda su mogli da nalete na nekog poznatog i da ga odvedu na klopu i piće jer se nisu dugo videli a onda bi taj nesretnik sve to platio i još ušao u kombinaciju za neviđenu zaradu samo bi trebalo da im da početni kapital a oni će sve to da odrade i vrate mu duplo za dva, tri dana. Njegovo je samo da sačeka da ga pozovu. Mada…kombinacija je malo riskantna ali zato mu i daju duplu kintu a njima šta ostane. Momci pošteni do bola…

Ništa od toga nije bilo, nisu imali sreće to veče. Ali bilo je nešto drugo. I zaista je izgledalo da nemaju sreće.

Škripa točkova, galama, pucnjevi, polomljeno staklo…

Videli su likove sa maskama kako uleću u kola i pale asfalt. I videli su čoveka koji pokušava da ustane iako je ranjen u nogu. Znali su ko je. I počeli su da beže… Krenuli su da beže u istom pravcu, ali posle drugog ćoška videli su rotaciju i čuli poznati, nemili zvuk sirene. Bilo je vreme za pun gas i rasturanje. Policija je krenula za njima. Donovan je znao gde će. Pravo u „kućicu“, tamo je najsigurniji. Trčao je koliko ga noge nose, video je kako jedan iz ekipe zaleže po kola, video je kako se drugi okreće i beži u suprotnom pravcu i video je da policija juri samo za njim.

Pretekli su ga i jedan policajac je izleteo iz auta. Donovan ga je na foru prešao klasičnim rolingom i nastavio da trči ka svom odredištu. Policajac je krenuo za njim ali nije bilo šanse da ga uhvati. Patrolna kola su nastavila da jure za Donovanom i ponovo ga prestigla. Na njegovo iznenađenje iz kola je izleteo još jedan policajac a vozač je i dalje bio za volanom. „Otkud trojica?“, pitao se Donovan dok se u trku popeo na policijski auto, koji mu je preprečio put, i preskočio ga nastavivši da juri ka sigurnom. Ona dvojica tabanaša su dobrano zaostajala ali ovaj u kolima je bio baš dosadan. I dalje je jurio za njim.

Donovan je odlučio da uleti u ono dvorište na jedan od kolskih ulaza, to je bilo najsigurnije jer je video da je kapija otvorena. Uletevši, čuo je škripu kočnica i psovke i galamu koji su dolazili iza njega. Iako pod naletom adrenalina, uspeo je i da se nasmeje, jer je bio siguran da je uspeo da pobegne. Utrčao je u neku od zgradica kroz jedan od dvorišnih ulaza i krenuo da jurca kroz hodnike tražeći najbolji izlaz iz situacije. Morao je da bude brz, jer ko zna koliko će ovi pozvati svojih, pa ako ga opkole onda je ugasio. Zastao je za sekud da oslušne. I zapitao se zašto su njih jurili? Pa nisu ništa uradili. Da, ali su bežali. A ti sad objasni zašto si bežao…, u stanici. Bolje da skroz zapali odavde i da ne razmišlja mnogo.

Došao je do jednog od izlaza na ulicu i kroz mutno staklo na ulaznim vratima koje je stajalo u visini njegove glave video je uniformu. Rikverc! Ajmo na drugi izlaz. Prošunjao se kroz hodnike i došao do nekog trećeg izlaza i nije video nikoga napolju. Nije čuo ništa. „Znači može ovde!“

Iskoračio je iz ulaza brzo i poslednje što je video, u toj brzini, je bilo modro nebo bez sunca koje je već zašlo. A polsednje što je osetio je bio brzi prekid svih telesnih funkcija.

 

***************************************************************************

 

                    Pomislio je:“…i opet isto. Još jedna budala i meni još posla…“

„Radi…“, rekao je u sebi dok se lagano gegao do auta jer je prethodno proverio puls ovom dripcu.

To znači ne mora da vadi defibrilator ovaj put. Mada, koračajući tako, nogu pred nogu, zapitao se stidljivo, da li mu to snaga polako čili? Ovaj je samo onesvešćen. A ne izgleda nešto mnogo snažan. Da godine nisu počele da uzimaju danak…? Ma nije ni važo to sada. Manje posla, svakako…

Otvorio je vrata automobila i uzeo radio stanicu. Javio je lokaciju i pozvao ostale da dođu. Par minuta kasnije, strpali su lice u vozilo i spremali se za odlazak sa tog mesta. „Doktror“ im je rekao da ga vode u „buvaru“ i da mu jave kad dođe k sebi. On će da isproverava još nešto, navodno, i otišao je peške.

Znao je da ga zovu Doktor i nije mu se dopadalo to. Ali nadimke obično ne možeš da biraš, nekako te napadnu i ako se ne odbraniš na vreme, ostadoše oni. Više mu se dopadalo da ga zovu po imenu. Jednostavno je. Moma. Iz vremena koje je bilo drugačije. Ali svestan je bio da to vreme i ovo sada ne mogu da se porede. I ne želi da ih poredi. Ovo vreme sada je jedino u kojem želi da bude i ono što je bilo je imalo ulogu da dovede ovo što je sada. I bio je zahvalan na tome. Nije bio siguran kome se zahvaljivao, ali zahvalnosti je imao mnogo. Bio je zahvalan zbog nje. I zbog njene majke. I zbog oca njene majke. I zbog života koji živi. Znao je, duboko u sebi, da on nikada ne bi bio čovek, sa velikim Č, da se nije desilo sve to što se desilo. Smatrao je sebe čovekom jer je voleo. Imao je ljubav i davao je tu ljubav onima koje je voleo. Davao je nesebično. I uvek mu je to bilo prvo na listi obaveza. Dati ljubav. To mu je bio najvažniji zadatak. Sve ostalo je bilo sekundarno, manje bitno, ponekad i irelevantno. Ali davati ljubav-to je bilo primarno. A nije uvek bilo tako…

E, da…, treba i ovo da bude rečeno: Moma je sada imao ljubav samo za svoju ćerku.

                   Kao klinac je bio vetropir, vagabund i baraba. Uvek je zapodevao nekakve kavge, neke frke i tuče. Moglo mu se. Nije imao kontrolu roditelja jer je bio siroče a iz doma je znao kako da se iskrade. Nije imao problema sa milicijom jer je bio brz pa ga je teško bilo uhvatiti a u ono vreme drukanje nije bilo na ceni. Posebna pogodnost je bilo to što ga je lokalni milicioner poprilično simpatisao. Bio mu je drag taj mali kavgadžija. I često mu je donosio da jede. Poneo bi od kuće duplu porciju pa bi pozvao Momu da ručaju zajedno. I Moma i čika Dragoljub, taj lokalni milicioner, su voleli te ručkove. Pričali bi kao ravnopravni, o svemu i svačemu. Čika Dragoljub je Momi dao dosta informacija koje su mu bile veoma korisne kasnije u životu. A Moma je Dragoljubu dao radost i nadu da nije sve u ovom životu crno i izgubljeno, kako god da trenutno izgleda. Lepo prijateljstvo je nastalo od svega toga.

Momina priroda je bila živa. Nije bio statičan, stalno se vrteo negde okolo. Nije ga bilo lako uvek naći. Nije, jer je i on bio u potrazi za sobom. Na razne načine. I stalno. Ali nije nalazio sebe tih dana…

Sebe je našao onoga dana kada je shvatio da gubi nju. Dragoljub mu nije to zamerio, shvatao je puteve sudbine. I tek tada, na samom kraju jedne priče koja se prelivala u početak druge, Moma je razumeo one čudne osećaje koji su se ponekad javljali dok je razgovarao sa Dragoljubom.

Bivši bokser, kako je voleo da kaže za sebe, koji je bio na samom jednom treningu sa kojeg je izbačen jer je nokautirao trenera udarcem u grudi, je osetio sav bol i svu radost u jednom trenu. To će ga mnogo kasnije dovesti do stanja u kojem će zaista postati čovek. Onaj sa najvećim „Č“.

 

                    Dragoljub je bio milicioner već dugo, predugo… Svačega se nagledao i svašta je čuo. Ali nikada nije napredovao u službi. Počeo je kao pozornik i završio je kao pozornik.
U početku je imao ideje o tome kako će kroz godine službe doći i nekakve zasluge pa i neka unapređenja. Te iluzije je relativno brzo izgubio. Služba mu je u tome dosta pomogla. Uvideo je na koji način se napreduje i , nekako, smatrao je da to nije baš pravi način za njega. A i ovako je mogao pristojno da živi pa što bi onda glavu i srce dovodio u sukob.
Dragoljub je živeo sa svojom ćerkom Milom. Milina majka je umrla na porođaju i Dragoljub je bio primoran da sam vodi računa o detetu. Retko kad je mogao da računa na neku veću pomoć osim oko čuvanja Mile dok je on bio na poslu. Ali i to je ponekad umelo da predstavlja problem jer su neki dušebrižnici pokušavali da odvoje oca i ćerku i nju pošalju u dom ili neku od starateljskih porodica. Dragoljub se junački borio da se to ne desi, a to je bio još jedan od razloga zbog kojih nije dolazilo do njegovog unapređenja u službi iako je po rezultatima rada to zasluživao itekako. Lako je on napravio kompromis sa tim. „Ne treba mi unapređenje ako će srce da mi uzmu“, stalno je govorio. Puno je ljudi znalo za njegovu muku i puno je ljudi bilo na njegovoj strani. Tiho, tajno, ali ipak su bili uz njega i pomagali kradomice. To je Dragoljubu i Mili značilo mnogo. Znao je on da se dobro samo dobrim vraća i zato je i bio blag i razborit prilikom donošenja odluka u vezi sa svojim dužnostima. Znao je kad treba biti jak i strog, a znao je i kad treba oprostiti, i nije grešio u proceni skoro nikada.
Jedino gde se lomio, dvoumio, osećao nesigurnost, je bilo kada je prvi put imao posla sa onim gilipterom Momom. Po svemu prikazanom Moma je trebao odmah u popravni dom pod strogi nadzor. Uz sve dokaze koje je Dragoljub imao protiv njega to bi se lako i desilo da nešto nije zatitralo u Dragoljubovoj duši tog dana. Nešto ga je zagolicalo kada je pažljivije pogledao tog derana niskog rasta, drčnog stava i očiju, punih nečega u tom trenu nadokučivog za Dragoljuba, koje su gledale u nebo.
To nešto nedokučivo je dovelo do toga da Dragoljub u samrtnom času ima osmeh na licu jer je znao da je dobro koje se dobrim vraća dokazano kao istinito, a dovelo je i Momu pred prag na kojem stoji čitav ovaj svet… Trebao mu je još samo korak i sve bi mu bilo jasno.
Taj korak će doći u godinama koje slede usled neočekivanog spleta okolnosti.
Ih…
Život je čudo!

 

                      „Ne možeš tako da udaraš ljude Momo, ubićeš nekog!“, govorio mu je Dragoljub posle još jednog u nizu činova isterivanja pravde.
„Jesi li baš toliko tvrd na ušima i duši? Ja te nisam video kao baš toliko neodgovornog momka, verovao sam, i verujem, da možeš da naučiš kako da se nosiš sa životom a da tu nisu uvek ukjlučene batine.“
„Pa Dragoljube, mislim, čika Dragoljube…“
„Može samo Dragoljub, već smo dosta toga zajedno pregurali pa smo i nekakvi drugari postali Momo…“
„Hm,dobro…,hvala. Onda, Dragoljube kako da rešim ovaj problem kad su me napali? Da ih ponudim bozom i limunadom u slinari?“
„Ih, bre, Momo… Kako, bre, tako govoriš za poslastičarnicu? Pa i tebe često viđam tamo da jedeš šampite i ločeš bozu koju ti Ramadan sipa za džabe.Znam ja sve…“
„Dobro, izvinjavam se… Dobra je Ramadanova poslastičarnica, stvarno jeste… Možda i najbolja u gradu. Ja to onako, uličarski… Mangupiram se.“
„Vreme ti je da shvatiš da samnom ne moraš i ne trebaš da se mangupiraš. Ja te poznajem. Poznajem te bolje nego što ti samog sebe znaš. Pa jel ti misliš, Momo moj, da sam ja započinjao sve one razgovore sa tobom i ovo naše prijateljstvo, jer nemam s kim da pričam i da prijateljujem? Ne, sine dragi… Ne. Vidim u tebi ono što ti još ne vidiš, a bojim se da ćeš ti to, svojim odnosom prema sebi i svemu oko sebe, da zatreš negde unutra i pitaj boga da li će to nekada ponovo iz tebe moći na svetlost dana da izroni. I zato ti i govorim sve ovo i zato te i podučavam životu na ovim ulicama. Odavde ćeš otići u pravi život jedino ako dobro naučiš da je kaldrmu bolje gaziti nego ljubiti. A ti ideš ka tome da je ljubiš. E tako…“
„Pa pretera ga sada Dragoljube… Neću, bre, da stojim i slušam kako me neko vređa! Ja nikoga ne vređam! A taj što vređa će odma’ na leđa… Hahahahahah… Ovo je ispalo dobro. Kao neki pesnik sam.“
„Jel? Pesnik? Lepo… A ti, pesniče, jel znaš koga si umlatio malopre?“
„Pa one što su me začikavali. Pa video si ih da leže, šta me pitaš sad?“
„Video sam ih, da… A jesi li ih ti video? Onako, dobro pogledao? Jesi li video kako su obučeni? Da li nose sat? I koji je sat u pitanju? Jesi li im video cipele? Lesi li im pogledao kosu, frizure… ?Lesi li osetio neki miris, kao parfem? A Momo?“
„Nisam ni obraćao pažnju na te stvari. Meni su svi ljudi isti a pogotovo ovi što traže batine.“
„To je lepo što ne praviš razliku među ljudima na osnovu izgleda, to je baš lepo… Zato i kažem da imaš kvalitete koji su važni. Ali ipak… Ponekad te stvari koje ti ne brenuješ, mogu da ti ukažu na nešto važno. Na neku eventualnu posledicu ili uzrok određenog dela koje je ili može biti učinjeno od strane lica koje posmatraš.
Vidiš, ovi što si ih prebio malopre, imaju skupe satove, što znači da ili imaju para ili imaju nekog ko im je to dao a taj neko ima para. Ako taj neko ima para, ovde kod nas, to znači da ima i određenu količinu moći kojim može da raspolaže, verovatno po ličnom nahođenju. Ta moć može biti zakonita i ne zakonita, zavisi od ugla gledanja, ali u svakom slučaju, ta moć znači da ti možeš da budeš u problemu ako se sazna da si učestvovao u ovom incidentu. A neću da ti spominjem ostale skupocenosti koje imaju na sebi jer verujem da si već sklopio sliku. Jesi li?“
„Jesam. I šta sad? Kao da se plašim? Ne plašim se nikog. Malo ču da se sklonim sa ulice, mirovaću u domi i gotovo. Proći će…“
„Da. Možda će i proći… A možda i neće. Znaš, neko će već da prijavi tuču a ako i ne prijavi, ova trojica će je prijaviti kad dođu k sebi. Ja ne moram da prijavim jer možda nisam bio tu kada se to dešavalo, tako da sam ja miran. A da li ćeš ti moći da budeš tako miran Momo? Milicija će prvo po domovima da krene da traži lice odgovorno za napad a siguran sam da će i dobar opis imati. Šta će onda biti?“
„Daj Dragoljube, nemoj da mi sada pričaš te priče. Pobeći ću u Italiju. Pa posle dalje…Možda u Ameriku. Da. Tako ću…“
„E ti si stvrano mustra…Dobro. Idi Momo. Ja imam rešenje za ovaj problem ali vidim da si i ti našao jedno. Idi Momo i srećno. Samo da znaš, ja ću morati da prijavim ovo što si rekao jer znam da nemaš pasoš a to znači da ćeš pokušati da prebegneš preko granice. Ne znam da li znaš, ali na granici ima straža a oni prvo pucaju pa kažu da ti treba pasoš. Kako hoćeš…ako se ne vidimo više, srećan ti put i sve najbolje u Americi…,ili Italiji…“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.