DONOVAN, II deo: Susret

Probudio se sa osećajem petotonskog pritiska na grudima. Svaki udah vazduha ga je boleo, zato je disao plitko, kratko… Izbegavao je da izaziva jačanje bola pokušajima da normalno diše. Probao je da ustane, da se uspravi, ali bol u grudima ga je vraćao nazad u horizontalu. Nije bio u stanju ni da pozove pomoć zbog straha da će govor izazvati još veći bol. Nije se sećao skoro ničega posle izlaska iz zgrade. Osim da je video nebo, a sada vidi neokrečeni plafon i slabu sijalicu na tom istom plafonu.  Bolovi u vratu i glavi mu takođe ne daju mira, ali to disanje je sada najveći problem. Sve ga boli i vrti mu se u glavi. „Pa naravno da mi se vrti kad nema dovoljno kiseonika u mozgu“, govorio je u sebi Donovan. Okrenuo se na bok i osetio malo olakšanje. Mogao je da dohvati svoj potiljak i osetio je čvorugu. Bilo mu je jsano da je udario glavom u beton.

I dalje nije imao predstavu šta mu se desilo. Trenutno ne razmišlja o tome kako se našao u situaciji u kojoj je, ali bi trebalo uskoro da mu bude jasnije jer nije taj bol koji oseća baš toliko strašan. Više se on  folira i prenemaže jer ima neki osećaj da se ne nalazi u baš povoljnoj situaciji a instinkt mu govori da se prikaže manje sposobnim nego što zaista jeste. Znači folirant, da budem iskren… Nema veze što je sam u prostoriji, to mu dođe kao proba, vežba da uđe u ulogu pred publikom. Eh, da su ga samo primili na akademiju…, gde bi mu bio kraj. Mislim, možda bi ga i primili da je konkurisao, ali pošto nije… Onda ništa. Sad mora ovako amaterski, da se tako izrazim.

Prostorija u kojoj je boravio je imala samo taj krevet i ništa drugo. I vrata, naravno. Nije bilo prozora, drugog nameštaja…ničega. Donovanu je palo na pamet da je „pao“, ali pošto bi ovo bilo prvi put, nije bio siguran kako izgledaju te zatvorske ćelije. Možda je ovo to a možda i nije. Mada, ako ćemo pravo, bilo bi bolje da jeste ovo „mardelj“ inače neće biti dobro. Ako ga nije sklepala murija onda ga je sklepao neko drugi, a taj drugi, ili ti drugi, nikako nisu bolja opcija od organa reda pod državnom kontrolom. To je, bre, svakom jasno kao dan. Mada, zašto bi ga bilo ko i sklepavao kad ništa nije uradio i ništa ne zna…

U jednom trenutku se Donovan molio da su ga uhapsili policajci. Nečuveno! Ali istinito… A zašto se on molio za ovo? Pa, ajde da ovako postavimo stvari.

On, i njegovi ortaci, su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i videli su šta su videli. Sećate se pucnjave zbog koje su se Donovan i ekipa dali u beg? Onaj upucani je mnogo nezgodan čovek. A naš momak to zna. I video je šta se desilo. Iz lepog ugla. E to je sada veći problem za Donovana od bola u glavi, grudima ili boravka u apsu. Život je lep, ali niko nije rekao da je lak. Tako to ide… A suština je da nije smelo da se pročuje da je taj upucani uopšte bio tu a kamoli da je upucan.

I njemu je bilo jasno da se vraća u normalu. Počeo je da razmišlja o potencijalnim mogućnostima, zanemarivao je osećaj bola, i nestrpljenje je krenulo da se polako podiže iznad poželjnog nivoa. Sada mu je postalo jasno da se nalazi u priličnoj neprilici i nije bio siguran kako će iz toga da se izpetlja. Ma nije bio siguran ni kakva je tačno neprilika u pitanju ali svakako da je bilo lošije nego što je moglo. Da je samo uspeo da pobegne… Da nije bilo onog trećeg policajaca sigurno bi uspeo da zapali, bio je siguran Donovan.

Imao je on priličnu kontrolu nad svojim misaonim tokom u tom trenutku, ali ono što nije imao to su bile adekvatne informacije. I zbog toga je dolazio do pogrešnih zaključaka a to bi moglo da ga dovede i do pogrešnih odluka i još pogrešnijuh postupaka. Jedna od njegovih osobina, mnogi su smatrali da je to mana, je bilo to što mu je pre odgovora trebalo određeno vreme da razmisli o tome šta će da kaže. Mnoge je to nerviralo u razgovoru sa njim jer je znao i kod nekih nebitnih stvari da se zamisli i da odugovlači sa odgovaranjem. Takav je bio oduvek i nije video potrebu da to menja kod sebe. To će ga i spašavati u mnogim situacijama…

Informacije koje nije imao a bile su mu neophodne da dođe do potpune i prave slike o događaju koji će mu promeniti život je imala policija. Tačnije inspektor poznatiji pod nadimkom „Doktor“.

 Kao što se zna, Moma nije voleo taj nadimak ali se nekako navikao na njega. Postojao je i razlog zbog kojeg su mu dali taj nadimak. I njemu je bilo jasno da je adekvatan. Nije ga voleo ali, nekako, je dobro opisivao Momu. I to na više načina. Između ostalih razloga, Moma je bio doktor da dođe do informacija koje su bile poprilično dobro sakrivene i naoko nebitne drugim kolegama. Nije on bio nikakav super heroj niti je imao super umne moći  kao Šerlok Holms, ali je odrastao u domu i dosta vremena proveo na samoj ivici ili malo iza te ivice, na onoj strani zakona, pa je umeo da oseti, prepozna, nasluti, gde se nešto krčka što nije za svačije uši. A imao je i široku paletu dužnika, da ne kažem doušnika, koji su mu se rado poveravali ne bi li za sebe nešto korisno pribavili, kao što je, na primer, besplatan izlaz iz njegovih kola pred samo ćorkiranje ponekad…

Zbog tih osobina i informacija koje je imao, Moma je bio na nezgodnom mestu za Donovana. I nije on bio treći čovek u kolima. On uopšte i nije bio u tim kolima. Čekao je kod tog ulaza od trenutka kada je video da dripac, nije mu znao ime u tom trenutku, ulazi u dvorište. I Moma je znao to dvorište dobro. Čak bolje od Donovana. Neke od prolaza je sam zatvorio i samo je on znao kako da ih otvori. I kad je došao trenutak susreta sve je išlo po Mominom planu. Čak i bolje. Ovog nije morao da reanimira.

Njihov sledeći susret se odigrao u kancelariji. Stražari su ga sproveli vezanog lisicama do same stolice.

„Odvežite ga slobodno. Neće on da beži nigde, a ionako nema gde nego kroz prozor ako ’oće… Nije visoko, III sprat, taman da preživi i izlomi noge. Ajde, odvezuj ga i slobodan si!“

Donovan je seo na stolicu i čekao da počne da ne govori. Ni do sad nije govorio a tek sad neće, mislio je on.

„Možda će biti malo batina, neki šamar, malo knjiškog ubeđivanja i to je otprilike to. Pa ništa nisam ni uradio, samo sam bežao od murije. Nije to neki prekršaj…“

„Znaš Ostoju?“, pitao je Moma.

Ništa sa druge strane stola nije došlo.

„…Si gluv? Jel znaš koje Ostoja, pitam te lepo?“

Opet tajac. Donovan je odlučio da se brani ćutanjem, to je video u filmovima.

Šamar!

Momak je pao sa sve stolicom. Leva strana lica je bila potpuno crvena i polako počela da otiče od siline udarca koji mu je uputio Moma.

„Vidiš šta si uradio? Sad imaš otok na licu i možeš da me tužiš za prekoračenje ovlašćenja i maltretiranje.“

Donovanu je ovo zvučalo kao spas. „Ha! Sad si moj macane!“, likovao je Donovan.

„Međutim, pošto i ja znam ponešto onda te neću pustiti odavde dok ti taj otok ne spadne tako da nećeš imati dokaze a ja ću isprobati i neke druge metode. Taman sad imam vremena. Vidiš kako si glup ispao? Umesto lepo da pričamo ti me teraš da te bijem, E svašta…“

Donovanu je postalo jasno da trpljenje bolova zarad ko zna čega nije baš napametniji izbor pa je počeo da sarađuje. A pogotovo zbog toga što mu nije bilo najjasnije zašto je uopšte došao na ispitivanje i čemu pitanje o Ostoji. Znao je on ko je Ostoja ali nije znao kakve on ima veze sa njim. Osim što je video da su upucali baš Ostoju.

„Dobro, dobro… pričaću. Znam ko je Ostoja ali ga ne poznajem lično.Čuo sam nešto o njemu ali meni to deluje kao bajka, malo neverovatno. Pa gde on da bude mafijaš? “

„Eto vidiš… Vidiš da možemo i lepo.“

„Vidim“, reče momak sa čalmom na glavi.

„A jel znaš zašto te pitam za Ostoju?“

„Ne znam inspektore.“

„ Ostoja je upucan tamo pored apoteke, odakle ste ti i tvoji pajtaši bežali. Vidi, ja znam da vi nemate veze sa tim i znam i ko ima, samo mi nije jasna vaša uloga u svemu tome. A zašto ste vi bežali? Jel imate neke veze sa tom pucnjavom?“

„Nemamo. Ja sam šetao tuda i čuo pucnjavu i onda sam u’vatio šturu. Gde da stojim kad se prangija? Odmah paljba i u štek, pa to je valjda normalno?“

„Uh, uh, uh… Jeste normalno, slažem se… Samo… Mutan si mi ti. Ko su ostala dvojica koji su bili sa tobom?“

„Nemam pojma, ja sam bio sam.“

„Ne laži, pseto! Patrola je videla trojicu kako beži iz tog pravca. Ko su ostal dvojica?“

„Ma gde znam? Misliš da sam gledao ko je pored mene? Samo sam se trudio da se negde skembam od pucnjave, a onda i od vas. Nemam pojma ko je još trčao tuda. Možda je još neko hteo da se sakrije od frke. Šta ja znam, pa ne znam ja svakog u kraju čoveče…“

„He-he… Kako lažeš džukelo lažljiva… Ali nema veze, imam tebe i to mi je dovoljno…“

„Pa stvarno Vam kažem inspektore… Sam sam bio tamo. Što bih lagao…“

Zazvonio je telefon i inspektor se javio. Posle kraćeg razgovora, nastavio je da priča sa Donovanom…

„Šta si ono rekao…? E, da… Nemoj. Nemoj tamo da idemo. Dovoljno je i ovo. Sad ću da ti kažem šta se dešava a ti sam odluči.

Tvoji drugari su u apsu, isto kao i ti ali oni definitivno ne znaju ko je upucan, tako da ostaješ samo ti kao svedok. Znaš…to je malo nezgodno za tebe…Ostoja je krenuo da se vidi samnom u vezi nečega a to je trebalo da bude strogo poverljiv susret. Sad mi to sve izgleda kao da je neko nešto znao što nikako nije trebalo da zna. A ostaje činjenica da i dalje ne treba da se zna da smo mi trebali da se vidimo,znaš. E, sad, ti si tu malo nezgodan a malo zgodan svedok, još ne mogu sa sigurnošću da odlučim…Možda znaš ko je pucao?“

„Pa kakve ja veze ima s tim? Nemojte inspektore, molim Vas. Ja stvarno nemam nikakve veze ni sa Ostojom ni sa tim ludacima a ni sa policijom. Ja samo krenuo u trk čim sam čuo pucanj, nisam ni gledao nigde, samo ispred sebe…Nemojte, molim Vas…“

„ Da…Nisi ti baš mnogo pametan, jel? Nema veze… Gledaj, bolje da mi nešto kažeš jer ako se pročuje da si video nešto možda te neko i poseti da te priupita neke stvari. A taj neko neće biti ovako fin kao ja, znaš…“

„Pa kad ne znam šta da Vam kažem… Evo, reći ću sve što znam. Pitajte.“

„Jesi li video ko je pucao?“

„Ama nisam! Odmah sam krenuo da bećim odatle.“

„Dobro onda… Šta da ti kažem, čuvaj se momak… I ako se nečega setiš, ti me potraži, možda ti budem od pomoći a i ti meni budeš od pomoći… Slobodan si, za sad. Idi.“

Neko je zakucao na vrata i odmah potom je ušla ona, Momina ćerka.

„Donela sam ti čistu kušulju i knedle koje sam jutros napravila. I imam jedno pitanje tata: jel i dalje znaš gde ti je kuća? Pošto mi izgleda da si zaboravio…“

„Ti si,bre, moj anđeo dušo… Hvala ti  i izvini. Posao, znaš već…“

„Znam, znam, ali ipak si mogao da pozoveš i kažeš nešto. Da ne brinem. Ili da napravim žurku makar…He-he…“

„Ma nemoj! Pa zato i ne zovem! Kako mi samo, tako lako, staneš tačno na živac to je čudo. I celog života isto.“

„E paaaaaa…“

Dok je ovo izgovarala, gledala je pravo u Donovana sa blagim osmehom na usnama i nečim vragolastim u pogledu. Njena plava kosa je bila uredno vezana u rep koji se njihao polagano dok je glavu okretala ka izlazu iz kancelarije. A njegova glava se klatila u ritmu tog plavog repa. On je bio pečen, a da nije ni znao. To njeno otegnuto „e paaaaaa…“ je bilo sasvim dovoljno da u njemu izazove talase osećanja koja mu nisu bila poznata do tog trenutka. Mada, mora se priznati da se borio protiv toga. Nije on pao tako lako. Ne, ne… Nije se dao. Ovo potonje su njegove interpretacije ovog događaja a ono što je sasvim sigurno je da se nije dao jer nije ni znao ko je ta devojka. Nije znao ime, gde živi, šta radi… znao je samo da je ćerka ovog inspektora Mome koga svi zovu „doktor“, a nije znao ni zašto ga tako zovu. Nije on ništa posebno, ali ona…Ona je…uffffffffff!

Ali, naravno, kao i većini muškaraca, to će Donovan shvatiti tek kad postane kasno da se tome odupre.

4 thoughts on “DONOVAN, II deo: Susret

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.