DONOVAN, II deo: T., za sada

T. je izašla iz očeve kancelarije i ostavila vrata otvorena. Mogli su je videti kako odlazi niz hodnik obojica. I gledali su je. Sa potpuno različitim mislima.

Moma je razmišljao o tome kako će sigurno doći dan kada će neki mamlaz osvojiti njeno srce i odvesti je. „Pa to i nije nenormalno, jel da?“, pitao je sebe čovek koji je upoznao i ljubav i bol. Da, dobro je poznavao oba osećaja.

Kome nije jasno da je Moma shvatio šta je ljubav kada je zaista ugledao, sad ću ja da vam potvrdim to. Jeste. Totalno je bio oboren s nogu kada je ušla onog dana. Zato je i pristao da ide u Kаmenicu. I nikada se nije pokajao. Mada, bilo je tu prilično teških momenata.

U školi je bilo povuci-potegni. Nije on bio neki đak ali je odrađivao šta je trebalo. Disciplina je u početku bila upitna ali je posle serije razgovora sa nastavnicima i Dragoljubom sve  to došlo na svoje. A Miline posete su bile tu najznačajniji činilac, iako toga niko nije bio svestan osim Mome.

Te njene posete su bile pravo blago za njega.

Pravi nektar za oči, srce i dušu ovog neobuzdanog momka. I, sad on nije bio svestan toga, ona ga je obuzdavala samim svojim prisustvom. Pored nje se osećao kao devojčica sa kikicama i nije mu to ni malo smetalo. Trčkarao je oko nje, prinosio stolicu u poslalstičarnici, ustajao kada je  trebala da ode do toaleta, čekao mirno pored nje dok je zagledala poneki izlog… Nije mu bilo važno kako je izgledao. Bilo je važno kako se osećao. A pored nje se osećao kao na krovu sveta. Njena nežnost i suptilnost su se povećavale sa godinama a njegova zaljubljenost i posvećenost njoj su proporcionalno tome rasli. Dragoljub je u nekom trenutku primetio da je Mila glavni faktor u Mominom preobličavanju iz momka u muškarca i, posle malog mučenja sa samim sobom, je to u potpunosti prihvatio. Bilo mu je i drago posle nekog vremena jer je uvideo da je Mila zaista našla nekoga ko će istinski brinuti o njoj a videlo se da joj je drag, da ne kažemo nešto više. Međutim, Dragoljub ipak nije išao predaleko u svojim razmišljanjima o njima. A bilo je razloga. Definitivno jeste.

Posle onog ekscesa kada je Moma stojički istrpeo vređanje i gađanje šampitama od lokalnih mangaša u pokušaju da ga isprovociraju i odvoje od Mile, ona je videla šta mu je zaista bitno.

Kada je počelo to prozivanje i sva ta gungula Moma je bio na ivici razuma i malo je failo da dovede u pitanje svoju budućnost i Milinu bezbednost. Ali momak je bio na visini zadatka…

To je bilo treći ili četvrti put da je ona došla kod njega u posetu jer Dragoljub nije mogao. Bilo joj je drago što ide mada nije bila skroz sigurna zbog čega.Nije ga poznavala baš najbolje ali nekako…bilo je nešto u njemu što joj je govorilo da može da se osloni na njega. Volela je taj osećaj iako nije bila sigurna da je pravi, da je istinit. „Možda umišljam, kao i sve devojke“, govrila je u sebi. Ali ipak, dala je šansu i njemu i sebi da to potvrde. Odlučila je da će danas da proveri to i da će najzad biti sigurna šta je u pitanju, i onda će znati kako dalje.

Obukla je ono što je mislila da joj najlepše stoji, našminkala se diskretno, u autobusu a ne u kući da ne bi Dragoljub postavljao neka pitanja, i nabacila onaj zadovoljnni osmeh za koji je verovala da je imao uticaj na ovog momka. Susret je počeo uobičajeno, njegovim izlaskom iz zgrade, njihovim rukovanjem i kretanjem ka korzou. Nisu imali plan jer jedino je bilo važno da Moma izađe napolje da se ne bi osećao kao zarobljanik školskog sistema, po dogovoru sa Dragoljubom. Ali to više nije bilo jedino važno. Odavno za Momu to nije bilo važno uopše a od ovog dana ni za Milu. Uhvatila je njegove oduševljene poglede i strogo birane gestove koji su ukazivali na to da je veoma oprezan u ophođenju sa njom i pun poštovanja ali da hoće da pukne od nečega što bukti u njemu. Naslućivala je ona šta bi to moglo da bude, ali davala je još malo prostora mogućnosti da nije u pravu. To je i dovodilo do odugovlačenja svega ovoga. Prijalo joj je njegovo društvo ali ipak nije bila sigurna da li je taj momak ono što ona hoće. Nekako je stegnut…

 I onda je, sticajem okolnosti, magla rasterana.

Par lokalnih besprizornika je krenulo da dobacuje našem mladom paru. Znali su da je momak tu u školi i znali su da ne bi smeo da uradi ništa ako planira da tamo i ostane. Zato su i krenuli u provociranje. Jer tako se radi sa dođošima. A i Mila im se dopala. Fina, lepa i zgodna devojka iz drugog mesta, prava poslastica za njih. Pratili su ih gde god da su krenuli a to je postalo veoma neprijatno za Momu i Milu. Nisu mogli ni da pričaju ni da se šetaju na miru. Momi je rasla temperatura temperamenta a Mili strah. Pokušali su da se sklone u poslastičarnicu ali је i pratnja ušla tamo. Tek je tu počeo pravi pakao za Momu. Svaki njegov pokušaj da rečima smiri situaciju izazivao je nove talase provokacija. Nije mu bilo lako da se pravi da je sve u redu a pogotovo kada je krenulo gađanje šampitama i vređanje sa zaista besprizornim rečnikom. Tu je bio kraj. Moma je sav crven u licu ustao i tada je osetio njenu ruku na svojoj.

 Glasom punim molbe je rekla: “Nemoj da dozvoliš da mi oni pokvare ove trenutke sa tobom, molim te…“. To je bilo to. Moma je samo uhvatio za ruku i otrčali su napolje, u veče koje je obećavalo hiljadu poljubaca u vremenu pred njima. Ona je znala, a i on je saznao. Samo je trebalo još i Dragoljub da shvati, da bude siguran. A postao je siguran par godina kasnije kad mu se učinilo da je Mila prestala da vodi računa o svojoj liniji. „Ćero, mogla bi malo da odmoriš kašiku, nešto si se raskrupnjala…“ 

Nije dugo trebalo da svo troje budu radosni posle novih saznanja. Ponosni budući deda je sa blagonaklonošću gledao na mladi par i lako im oprostio zbog tajnovitosti. Moma je već radio kao pozornik, Dragoljub je bio pred penzijom, i sve je izgledalo sjajno… Sve se namestilo.

Bilo je malo povuci-potegni sa Milinim zdravljem ali nije bilo ničega alarmantnog u svemu tome. Bar su tako doktori govorili. Deda je jedva čekao unuče, tata je gubio glavu pri pomisli da će da postane otac a trudnica je jedva disala od naraslog stomaka…

I baš negde pred Dragoljubovo penzionisanje došao je dan kada je pukao vodenjak. Hitna akcija transporta je sprovedena, Mila je odvedena u porodilište a muškarci su čekali ispred… Dugo nije bilo vesti iako su svakih petnaestak minuta naizmenično jurcali po bolnici tražeći nekakve informacije. Dugo odsustvo vesti se neprimetno pretvorilo u predugo. Postojao je razlog za zabrinutost a to je Dragoljubu postalo veoma jasno kada je počeo da se seća kako je Mila došla na svet. Namračio se Dragoljub i njegovi udasi su bili puni bolne zabrinutosti. Video je to Moma ali nije znao o čemu se radi a nije ni mogao da misli sad na Dragoljuba. Samo je čekao da mu jave da su mama i beba dobro.

To im, međutim, nisu javili.

Mila je umrla na porođaju zbog nekakvih komlikacija koje ni jedan od njih nije imao snage da sasluša niti da razume. Pomešana osećanja su obojicu ophrvala. Devojčica je dobro, zdrava i prava ali majke više nema. Tuga ili radost? Bol, bezdan, briga, nadanje, prekid filma…

Svaki od njih se na svoj način nosio sa ovim događajem i svaki od njih je na novonastalu situaciju gledao drugim očima. Nisu imali mnogo vremena da tuguju i žale jer su morali da vode računa o bespomoćnom detetu koje je u život zakoračilo bez majke.

Novi početak. Nove ljubavi. Za svo troje.

Pred svoju smrt, Dragoljub je sa setnim osmehom rekao Momi da kada dođe vreme, pogleda na njihovo zajedničko putovanje i pokuša da razume zašto je osmeh na tom umirućem licu. I Moma će dugo ostati zbunjen tim rečima ali ih neće zaboraviti.

Donovan nije ni primećivao da se zagledao u tu devojku zlataste kose koja je svojim hodom, kao u usporenom snimku, lagano odlazila iz njegovog života, taman kad je naglo stupila na tu scenu. On je samo gledao, nije mislio ništa, bar ne svesno… Ali podsvesno! Tu je bila igranka… Nije on, nesretnik, ni mogao to tada da shvati, pa zato valjda nije ni bio svestan svega, ali njena pojava , i naročito ono njeno „e paaaaaa…“, su ostavili neizbrisiv trag na njegovom biću. Znate šta, moram da podvučem, u njegovu odbranu, da ono što čovek nije upoznao nije u stanju ni da prepozna. Sa tim rečenim, sasvim je jasno da momak nije mogao ni da pojmi da se zaljubio u sekundi. Jeste on osećao nekakve manifestacije tog procesa ali daleko od toga da je pomišljao na pravu stvar. Za njega je to bilo sasvim logično blenenje u zgodnu ribu. Opasno dobru mačku. Brutalno gotivnu žensku. I to je njemu sasvim lako objasnilo to što je osećao. Dobro, šta sad, nije bio baš među prvima kad je Bog delio pamet… Nije ni on kriv za to. Shvatiće jednom. Nema brige, doći će i to, iz nečega u negde, u pravom trenutku.

A to što je kuvalo u njemu ga je nateralo da zaboravi gde se nalazi, na situaciju u kojoj je bio, na bolove koje je osećao, na posledice svega ovoga u šta je upao… Njena pojava ga je potpuno izbacila iz ovog njegovog sveta koji i nije bio neki. Nije bilo u njemu ljubavi, zato i nije shvatao šta se desilo, nije bilo u tom svetu radosti već samo otaljavanja, nije bilo uzbuđenja koje ti tera srce na aritmiju već samo dokazivanja i šepurenja, nije bilo u njegovom svetu ničega što vredi živeti. Ali to se upravo promenilo. Ona je to promenila. A on to još nije shvatao…

Zamakla je desno od ulaznih vrata i više je nisu videli. Otišla je…

„Šta čekaš?“, pitao je Moma.

Donovan je kao oparen poskočio i zbunjenim pogledom dao inspektoru do znanja da je došao svesti tek sada.

„Pitam jel hoćeš da popiješ nešto, dečko?“, obratio se Moma momku sa osmehom onoliko nežnim koliko je bio u stanju ga da iskarikira.

„Hm…,šta…, mislim, šta ste me pitali? Da popijem…? Može…,hm…, da. Hvala Vam…“, odgovori suludo momče.

„A jel? ’Oćeš znači? A šta kažeš na još jedan šamar? Može i dupli ako si raspoložen…“

Tek sad je Donovan shvatio gde je i šta se dešava. I, naravno, spremno se zahvalio na velikodušnoj ponudi koju je nerado morao da odbije jer je baš shvatio da je kasno. Brinuće se njegovi gde je , pa mora hitno da ode ali sledeći put će biti pristojniji. Zaždio je na vrata jer je Moma krenuo da ga šutne zbog drskosti i bezobrazluka. I dok je Donovan trčao niz hodnik ka izlazu, Moma je urlao za njim i psovao ga na sav glas. Policajci su krenuli da zaustave našeg momka ali im je inspektor odmahivanjem rukom, sa iskrenim osmehom na licu, dao do znanja da je trkač bezopasan i slobodan da otrči u neizvesno…

A definitivno će i biti neizvesnosti, jer nikad ne znaš šta sve ljubav može…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.