DONOVAN, II deo: Nanana…

Donovan je izjurio iz stanice policije sa onim osećajem slobode koji ti tera vazduh toliko dubooko u pluća da misliš da će ti, ako udahneš još malo dublje, oblak pravo uleteti u usta. Sreća je terala ta stopala da jedva dodiruju tlo. Uputio se pravo u kraj da vidi šta ima novo, ima li nekakvih vesti o frci koja se desila. Ali usput je ponovo ugledao nju.

 Uh! Ponovo onaj čudni filing koji ga čini stranim samom sebi. Neobično… Za njega potpuno nov osećaj. Zbunjujućе… Ali pošto taj unutrašnji plan nije još izronio na površinu njegovog bića, već se samo nagoveštavao, momak je krenuo sa poznatim procesom. „Nanana… Dranana… Grmana…“, dozivao je on. Logičan potez, ako mene pitate. Pošto joj nije znao ime, onda idu pokušaji da se onomatopejom, da tako kažem, imena dozvoli osobi da sama sebe ubedi da je neko baš nju dozivao iako nije sigurna da je čula svoje ime. Pretpostavka je da svako voli da čuje svoje ime pa će se i na samu naznaku istog rado odazvati. Ulična psihologija, ako dozvolite… Devojka se jeste okrenula ali ne iz razloga koji sam upravo pisao. Okrenula se da vidi budalu koja pokušava na ovaj klošarski način da se upozna sa nekim. I imala je šta da vidi. Našeg Donovana. Momka koji je pun šupljeg i nerezonskog samopuzdanja prilazio sa nekakvim budalastim izrazom lica koji bi, valjda, trebalo da joj da do znanja da je on veoma interesantna i nedasve poželjna osoba za upoznati. „Kakav magarac“, pomislila je u tom trenu…“Ali ajde da vidimo šta će ovaj nabeđeni da pokuša da laže sada… Možda ima neku novu i interesantnu priču koju još nisam čula…“

„Čuj, izvini što sam onako seljački pokušao da te dozovem ali ti ne znam ime pa sam morao nekako. Stvarno mi to nije običaj, u stvari, smatram da je to baš odvratno. A eto, ja baš tako uradih… Izvini još jednom, ja sam Donovan…, mislim, tako me zovu. A ti si…?“, krenuo je momak neobično iskreno, čak toliko iskreno da se samom sebi čudio. „Koji mi je? Šta pričam ja? Pa gde se ovako startuju ribe, konju jedan!?!? E stvarno… Šta god da ti kaže, sam si kriv.“ Ovo je, očigledno, unutrašnji monolog koji je on vodio sam sa sobom, i dalje ne prepoznajući da se na dubljim nivoima njegovog bića odvija borba svesnog i nesvesnog gde je očigledan poraz prvopomenutog bio sve jasnije iscrtavan. Ali da je ne filozofiram, videćemo šta će tačno biti sa tom borbom malo kasnije…

„T. Za sada.“, reče ona veoma otvoreno.

„Šta T?“, totalno zbunjeno upita Donovan.

„To ti je sasvim dovoljno za sada da znaš momak. Obzirom na start, a uzela sam u obzir i ovaj potonji, potencijalno iskreni, uvod, to što znaš ti je sasvim dovoljno da znaš. I da budeš zahvalan i na tome, jer nisi me baš impresionirao dečko…“

„Čekaj bre; kako to misliš T? Kako mogu da ti se obraćam sa T? Mislim, malo je glupo, jel? Kao, ej T, ’de si ,šta ima, ovo-ono… Pa zar nije glupo, kaži? Daj, reci mi kako se zoveš pa da možemo normalno da pričamo.“

„Kaže se hvala.“

„Šta, bre, hvala? Za šta hvala? Za slovo? Pa stvarno hvala, je…“,ovde je već bilo vidljivo da dečko gubi kontrolu nad situacijom i povlađuje sopstvenom egu i porivima koji ga udaljuju od onoga za čim celo njegovo biće žeđa čitavog života. Ima posla tu, sad je moglo da se vidi, ali nema ko da prepozna…Da je mene pitao ja bih mu rekao da posao mora da se odradi ovako ili onako. Dal’ će on da ide težim ili lakšim putem to zavisi samo od njegove sposobnosti da sputa sopstveni autodestruktivni sistem i dozvoli esenciji duše da ga vodi. Njegovo bi bilo samo da veruje. Ali nije me pitao, tako da…Što se narodski kaže, čuće se.

„Čuj, sine, nemoj da mi varničiš ovde da te ne bih ispolivala kofom blama sad. Šta se ložiš? Umesto da si srećan što sam se uopšte okrenula i stala da čujem šta hoćeš, ti mi glumiš ludilo. Očigledno si malo razvojno hendikepiran pa ću sad da ti objasnim: ako si svestan gluposti kojom si pokušao da izazoveš moju pažnju i video si da sam ti dala priliku da izložiš svoju priču, mogao si da pretpostaviš da jesam zainteresovana za inicijalni kontak, to jest, raspoložena sam da ti pružim priliku da se pokažeš vrednim mog interesovanja. Ako, sada, znamo to, onda odatle logično sledi da šta god da dobiješ od mene u ovom trenutku jeste nekakav dobitak koji bi trebao da ceniš kao što bi trebalo da ceniš onaj gest kada ti neko nešto daruje. Ako pokazuješ nezahvalnost, kao ti sada, onda nemaš pravo da se nadaš nekom drugačijem poklonu osim ukoliko se situacija drastično ne promeni u tvoju korist, što sada nikako nije slučaj jer si veoma blizu da budeš izbrisan iz registra sećanja moje malenkosti.

T. Jel ti jasno? Za sada je to dovoljno i ovo shvati kao ponovnu priliku da napraviš nekakav pomak.

Često sam u „Pioniru“.Možda u kafiću a možda i na stonom tenisu. Nema na čemu. “

Donovan je, potpuno otvorenih usta, gledao kako ona odlazi hodajući lagano, kao da se upravo nije na njega sručila najveća gomila onog osećaja sramote koji te tera da učiniš akt instiktivnog samoproždiranja.

Ali okrenula se! I imala onaj osmeh od hiljadu pitanja na koja je on želeo da odgovori. Samo još nije znao kako.

Potpuno ga je izbacila iz ravnoteže. Pitao se kako neko može da se predstavlja samo jednim slovom, i odmah potom sebi dao odgovor da je to apsolutno nenormalno. Bio je siguran da ga riba loži, i to samo zato jer je nabeđena i što joj je ćale neki inspektor. Uh, moš’ misliti, jaka faca… a i ona isto… Ali ipak, nije mu dala mira. Bila je sasvim dovoljno intrigantna da njegovu pažnju potpuno skrene sa misli o prošlosti na misli o potencijalnoj budućnosti.

Nije ni primetio kada je promašio put ka svom kraju i nastavio prema „Pioniru“. Hodao je i mrštio se, pa se onda kao budala smeškao sa blagim crvenilom u licu, pa se kao uozbiljio… Ma svašta je sa tim licem izvodio a da nije bio svestan toga. Zaista se moglo pomisliti da je dečko blago poremećen u emotivnom i intelektualnom razvoju. Ona ga je toliko obuzela da nije mogao da misli ni o čemu drugom već samo o tome šta će dalje. A, u suštini, nije imao pojma šta bi dalje.

Da malo pretresemo fakte sada: ona je inspektorova ćerka, zna da se snađe u razgovoru, ima samopouzdanja, možda i previše za njegov ukus, i provalila je da se primio na nju. Sve ovo mu ne ide baš u korist.

Sledeći fakti: on i dalje ne zna kako se ona zove jer nije uspeo da izvuče to od nje, što dovoljno govori o njegovom uticaju na nju. Ni ovo mu ne ide u prilog.

Ali sad idu one dobre stvari. Iako je pristup bio katastrava, da se tako izrazim, ipak je do kontakta i komunikacije došlo. To je dobro jer je to i bio cilj. Dobro je i to što je sama priznala, doduše pomalo indirektno, da je zainteresovana, pa je to potvrdila i izjavom gde može da je nađe, a i onim okretom sa osmehom punim pitanja. „Jes!!! To ti kažem burazeru…“, likovao je momak koji samo što nije poleteo od sreće. I nastavio da se kreće u pravcu kojim nije nameravao da ide.

Moje zapažanje, koje možda i nije tačno, je da muškarac ovog tipa, kada se zaljubi, potpuno gubi iz vida potrebu da bude objektivan. Ono što je čigledno je usvojio, naznačeno preoblikovao kako mu odgovara a negativne činjenice nije ni uzeo u razmatranje. Totalno je ispustio iz vida da joj je otac onaj koji ga je častio šamarima pre izvesnog vremena i da taj njihov susret nije bio najbolja verzija od svih mogućih verzija upoznavanja. Zatim, potpuno je prenebregao činjenicu da on nema nikakve prihode, nema posao, nema perspektivu niti ideju čime bi se bavio. Šta bi on to mogao da ponudi ovoj devojci kao viziju budućnosti koja bi joj bila privlačna? Trenutno može da joj ponudi samo telesno uživanje i to ukoliko do toga uopšte dođe pa još i ako bude u stanju da kod nje izazove taj osećaj telesnog zadovoljstva. Što nije zagarantovano jer on ipak nije bio preterano orijentisan na razmišljanje o tome kako je dami koja je sa njim u ljubavnom klinču. Šta reći… Nekultivisan momak, ali ima potencijala.

Naravno, doći će trenutak suočavanja sa stvarnošću koji će biti veoma bolan. Prosto mora tako kad već nije na vreme mislio. Mada uvek postoji mogućnost i verovatnoća da život, koji je čudo kao što uvek naglašavam, napravi nekakav okret i postavi stvari onako kako baš tom nekom savršeno odgovara, a u ovom slučaju Donovanu. Moguće je, zašto ne razmišljati pozitivno…

Kada je krenula ka izlazu iz kancelarije, T. Je imala osmeh na licu i misao koja joj je bila pomalo čudna. „Simpatičan momak“, reče ona u sebi. Zašto joj je bio simpatičan u tom trenutku ja nisam uspeo da shvatim ali evo nekih njenih misli… Kada ga je ugledala, posle obraćanja ocu, videla je mladića koji je gledao pravo u njene oči, videla je pogled koji je bio zbunjen, videla je da on vidi nešto što ona nije smela da pomisli za sebe. Plašila se toga. A on je to gledao. Videla je da je prepoznao.Prvi koji je to uspeo da vidi. To je bilo i više nego dovoljno da njen um počne da obrađuje podatke koji su podešavali filtere koje će momak morati da prođe da bi mu ona dozvolila da joj pokaže ko je ona zaista. I ko je on. I ko mogu da budu oni. Malo je komplikovano ali, kad malo bolje razmislim, i nije. To je suština. Neko ti otvori oči na način na koji ti nikada ne bi uspeo i prizove te pravom tebi. Onom istinskom tebi koje negde čuči sakriveno ispod gomile naslaga utisaka, sećanja i očekivanja. Niko ne može sam. Uvek nam treba neko da nam bar malo pomogne da otkrijemo istinu. A posle, sve zavisi od tih istina. Neke se poklope a neke se zahvale na pomoći i krenu dalje. Njoj se činilo da ovaj momak ima to nešto što će je naterati da se strese pri prvom poljupcu. Ali za to ima vremena, mislila je, ako do toga uopšte i dođe. „Pa ne ljubakam se ja sa svakim koga vidim, a pogotovo sa nekim delikventima. Mada, ko zna šta može da se desi ako se opet sretnemo…“, imala je i ona svoj monolog u glavi.

Sa tim idejama je zakoračila na ulicu i krenula da se prošeta dok ne dođe vreme da ode po knjigu koju je naručila. Imala je još jedan ispit da završi višu medicinsku i onda je spremna da se posveti treženju posla. Nije želela da upiše medicinski fakultet, nije htela da bude lekar, htela je da bude medicinska sestra jer je smatrala da će na taj način biti u stanju da nekome zaista pomogne. Smatrala je da nisu samo dijagnoza, medikamenti i terapija važni. Bilo je važno i saosećanje, razumevanje, ljudskost, ljubav prema životu. A to se ne daje na recept.

 Iako joj je otac stalno prigovarao zbog ovog izbora, shvatio je da njena duša vapi za tim osećajem da daje, da pruža, da bude nesebična i brižna. I bio je, nekako, ponosan na nju zbog toga. Ali ne samo zbog toga. Ona je umela da se stara sama o sebi. Za to se nije brinuo, pa ipak je to njegova krv, a i naučila je neke fore od njega tako da brigama tu nije bilo mesta. Jedino gde je brinuo je bilo ono zaljubljivanje. To ga je plašilo više nego išta. Šta će tata drugo da brine nego kakvog će mamlaza ćerka da izabere…, ali najvažnije je bilo da nije neki delikvent ili kriminalac, daleko bilo. To je, zaista, Momi bilo najbitnije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.