DONOVAN, II deo: Tri puta ka mestu susreta

Moma se pitao kako će da dođe do Ostoje. Trebale su mu informacije koje je Ostoja imao a situacija koja se desila je sve dovela pod veliki znak pitanja. I sada je mozgao šta i kako dalje. Ostoja je bio u urgentnom centru pod budnim okom policije koja je planirala da ga sprovede na ispitivanje čim njegovo zdravstveno stanje to dozvoli. A da ode tamo, Moma niije smeo. Prvo, zato što on nije radio na krvnim i seksualnim već na pljačkama. To znači da on tamo nema šta da traži i bilo bi,možda, sumnjivo kada bi se pojavio… U bilo kom svojstvu. Ma nema svojstva u kojem bi on trebao tamo da bude. To je i njemu bilo jasno. A doveo bi u opasnost i samog Ostoju svojom posetom, a to nikako nije želeo.

Moma i Ostoja se znaju još iz domskih dana. Razmenjivali su pesnice nekoliko puta i Ostoja je jedini koji je uspevao da amortizuje njegov čuveni udrac u grudi. Kasnije, kada su prestali da budu suparnici, Ostoja mu je pričao o nekakvoj Sistemi, ali Momu to i nije bilo mnogo briga. Kad već nema potrebe da razmišlja o njemu kao suparniku onda ga vala baš briga kako je uspevao da eskivira udarac. Niko drugi nije, i neće. To je dovoljno. A to što je Ostoja uspevao, to mu je i donelo Mominu naklonost u početku. Kasnije su uspostavili nekakav…pa ne baš prijateljski odnos, ali odnos iskrenog poverenja zasnovan na istom putu koji su prošli, pa je tako ostalo i do danas. Uspevali su da sakriju svoj odnos od spoljnog sveta jer je u početku tako odgovaralo obojici. Prvo, zato jer je bilo sramota da se prizna da si promenio mišljenje o krvnom neprijatelju tek tako, a posle su shvatili da to skrivanje može da im donese još više koristi. Do dana današnjeg su poštovali taj odnos i prema njemu se ponašali sa iskrenim poštovanjem. Koristilo je obojici. Da pojasnim malo, nije Ostoja bio krimos ali je imao dosta kontakata sa tim miljeom i u njemu se odlično snalazio. On je lovio u mutnom ali na visokom nivou. I bio je uspešan u tome.  Moma i on su razmenjivali informacije koje su obojici donosile korist a nisu štetile nikom od njih. Čak ni potencijalno. Nije Ostoja bio drukara a ni Moma nije odavao službene tajne. Obojica čisti, a i jednom i drugom lepo i korisno. Sjajno je to išlo.

Ali sad… Sad šta? Kako sad da ga izvadi odatle i šta to znaju ovi iz krvnih? A možda nemaju ništa konkretno nego samo hoće da ga ispitaju kao svedoka? Ma… Kako god da je, ne valja. Ako ga stave u istražni to će značiti i rizik. Moguće je da će ovi što su pucali i promašili tada pokušati da ponove i pogode centar…
Nezgodno… Mora nešto da se uradi po tom pitanju.

Mozgao je Moma i mozgao… I došao na ludačku ideju! Iskoristiće onog klinca!

Tačno će njega da ubaci kao džokera i sve će da se sredi kako treba. Samo još da vidi dal’ će mali da padne ili će da pliva… treba to odraditi ljudski, ne valja da smestiš nekom ko nije zaslužio, maler je to… Ali ako se mali bude kurebecao, onda šta ćeš… kako mu volja. Samo sad ga treba nahvatati opet. Moraće lepo, jer ga je već pustio bez optužbe. Nema za šta opet da ga privodi osim ako mali ne bude dobrovoljno došao. „E, to! Mali će da bude dobrovoljac! Ali kako…?“, pitao se Moma.

Nogu pred nogu, facu po facu i Donovan je stigao skoro do „Pionira“. „Ludače! Pa šta tražiš ovde? Ti stvarno nisi normalan Dobrivoje, konju jedan…“ Momak je shvatio gde je ali nije shvatio zašto je. Mislim, zašto je tu gde je. Ja znam da se zaljubio, ali on to u ovom trenutku ne bi priznao ni meni, a ni sebi. O drugima da i ne pričam… Nema veze, u jednom trenutku će i to morati da se desi. Pošto je skoro došao do ulaza, hitro se sagnuo i bacio se u prvo žbunje koje je ugledao. Kakav lik! Ponaša se kao da je krenuo u „valu“ i ugledao domaćina na gajbi. Svašta. To ga je instinkt terao da se sakrije od njenih mogućih pogleda. Ako je ona tamo, on nije želeo da ga vidi. Pa pre pola sata ga je isprozivala a on, kao kuče, odmah dotrčao tamo gde mu je rekla. „Pa neće tako da može…“, mislio je on. „Nisam ja šišarka. Ne trčim za suknjom koja se pravi pametna…Ne, ne…“

Da budem iskren, ove njegove reči kod mene izazivaju, i dan danas, gromoglasan smeh. Pa upravo si dotrčao, kuco… Ali, ne vredi to pričati… Nema veze…

Malo se izgrebao, malo se isprljao i malo je dao po gasu kad se dohvatio trotoara. Brže bolje je zdimio odande i uputio se kući. Neće ni u kraj, jer očigledno je sada dobar samo za tuš i krevet.

„Tražio te neki Doktor, barabo. Kakve ti to doktore poznaješ? Odakle? Da nisi bolestan ili onoj budali od tvog oca treba nešto? Ili opet nešto pokušavaš da umuljaš kao što i radiš uvek? A? Odgovaraj! Dok te ja hranim ima da mi odgovaraš na pitanja!!!“ To je bila Donovanova majka. Ona je ovo izgovorila čim je spazila da je  on jednim stopalom zakoračio u kuću. Njemu ni ovako nije bilo do priče sa njom a posle ovog nastupa tek nije bio za priču. A ako dodamo i sadržaj te priče, tek tad mu nikako nije bilo do bile kakve priče sa bilo kim. „Šta hoće ovaj? Pa malopre me je pustio, i…? Ma, baš me briga. Nema šanse da mu idem na noge. Ma…  A možda bih i mogao, zbog one male? Ne! Znam šta ću! Idem kod nje da je, kao, pitam da mi pomogne oko njenog ćaleta. Pa rekla je da imam prolaz, a sad ćemo to i da proverimo. E, tako…“ Nije ovo bilo loše razmišljanje, mora se priznati. Veoma proaktivan pristup, ako se tako može reći. Sad samo da se to sprovede u delo. Ali… Potrebno je da se to sprovede uspešno. Što, možda, i neće biti baš tako lako, jer ipak je njen ćale pandur, a onа je ipak njegova ćerka, a on, Donovan, je za sada, tek sporedna uloga sa tendencijom da postane nešto više. Ta tendencija ga je i naterala da ovaj plan pokuša da sprovede u delo.

Tanja je izašla da prošeta njenog psa tog jutra i nije se mnogo obazirala na vremenske prilike. To kuče je moralo nekad i da izađe napolje malo. Jeste da su se njih dve volele ali Tanja nije imala uvek snage a ni vremena da izlazi napolje sa njom. Taj lift se stalno zaglavljivao a pentrati se po onolikim stepenicama nije bilo uvek sjajno. Danas je bio srećan dan za Linu i ona je ludački mahala repom. I lajala je veoma prodorno. Ko bi rekao, tako malo pseto a tako grlato… Svega ima, što se ono kaže… T. je Tanja, verovatno je jasno sada. Samo, za Donovana je još uvek T.

Šetnja po parkiću ispred zgrade je bila više mehanička ali za Linu je i to bio doživljaj. Nju nije bilo mnogo briga za ostatak sveta, imala je svoju Tanju i to je bilo dovoljno. A Tanja je u glavi bila daleko izvan tog parka. Bila je svukuda, na poslu, u kolima, na moru, u raspravi sa Momom, u nečijem zagrljaju… Odjednom je shvatila da je taj zagrljaj pripadao nekom koga je videla već. To je bio Donovanov zagrljaj. „Devojko, mnogo si ti odlutala… I ne poznaješ tog momka a već maštaš svašta. Verovatno to što maštaš uopšte nije pametno ali sigurna sam da će baš zato i biti istina. Ufffffff…“ Tanja se malo brecnula na sebe zbog grešnih misli. Ne može tako da se ide kroz život, k’o bez glave… Da…

Ni ona, jadna, nije bila svesna dubine povezanosti koja se dogodila kada su se njihove oči prepoznale. Nije ni čudo, da budem iskren, što je oboma to izgledalo nenormalno. Pa to se dešava samo u knjigama ili Holmarkovim filmovima. Sreća je što život nema veze samo sa mozgom nego tu postoji i nešto važnije, inače ko zna dal’ bi ljubav u ovom svetu uopšte preživela ljude.

Lina se zadovoljila sa vremenom koje je imala na raspolaganju za istraživanje spoljnog sveta i spremno krenula ka stanu na Tanjin znak. Otišle su kući i spremile se za svoje dnevne zadatke, što bi u trenutnoj situaciji značilo – dremka. Tanju je iz tog posla probudio telefon koji je neprestano zvrndao. „ Molim?“, reče ona. Zvao je Moma, i tražio od nje da se vide negde na ručku. Ona nije želela da kuva a on nije znao, tako da su veoma često ručali negde van kuće. Iako su njihovi stanovi bili jedan iznad drugog, ipak su imali svako svoj život, svoj prostor i poneki zajednički susret. Kao onaj kada se ona zabrinula što nije čula da neko korača u stanu iznad njenog pa je pretpostvaila da njen otac nije dolazio kući duže vreme i ona je morala da ode do stanice da proveri šta se dešava. Nije joj se izlazilo a nije bilo ni preke potrebe da se viđa sa njim jer je već znala da je živ i zdrav. To joj je bilo dovoljno. Nije se mešala u njegov život, u žene i sve ostalo, a nije ni njemu dozvoljavala da se meša u njene stvari. Moma je ipak uspeo da je namoli da se vide jer mu je trebala njena pomoć oko nečega. To je i bilo ono što je odlučilo ovde. On je retko kada tražio pomoć od nje. U stvari, kada malo bolje razmisli, on nije nikada tražio pomoć od nje. Ovo bi bio presedan. „Zanimljivo…“, pomislila je ona. „Moram da vidim o čemu se ovde radi.“ Spremila se relativno brzo i krenula ka „Pioniru“ da malo ubije vreme dok ne dođe vreme za klopu.

Donovan se uputio ka pekari da kupi nešto da pojede pre nego što ode da potraži T. Sinoć se onesvestio i nije sanjao ništa. Jutro ga je dočekalo odmornog i punog pozitivnog iščekivanja. Znao je da nije u opasnosti. Pušten je juče jer ništa nije skrivio, tako da se oko toga ne brine. Ovaj poziv od inspektora shvata kao priliku da se približi njegovoj ćerci i to planira i da uradi. Jedina strepnja mu je da ga ona opet ne sprži, jer je očigledno prilično visprena riba. I dalje nije bio siguran šta ga tačno toliko privlači ka njoj ali je postao svestan da to nešto jeste prilično snažno. Ići će za tim, odlučio je. Ionako nema neka preča posla, taman će da proveri taj novi filing koji mu se nameće negde iznutra. I to mu je čudno jer nije bio svestan ranije takvog osećaja. Imao je on predosećaje, ono kao grčevi u stomaku kad je neka frka na pomolu, neka jeza preko leđa iz čista mira kad nešto čuje ili vidi a posle se ispostavi da je to bio nekakav znak upozorenja… Ali nije mnogo mario za to ranije, jer ionako kad prođe onda je prošlo i ne možeš mu ništa više. Nije shvatao da su ti zanci bili putokazi za budućnost. Nema veze, sada je počeo malo više pažnje da obraća na to. Bar je usvojio njihovo postojanje i dao im na važnosti. Ali ipak nije mogao da dokuči ovo sa ovom devojkom. Kao da je sebi terao neki inat. Pa gde sa pandurovom ćerkom. To ti je dupli problem u startu, čoveče, i on je bio svestan toga. A opet, nije mogao da se odupre mislima koju su hrlile ka njemu a ona je bila centar tih misli. Nije još prepoznavao te fine osećaje i šta mu tačno poručuju mada je glavno shvatio. Mora da pokuša da joj se približi, pa makar pravio gluposti, kao što je ova koju se upravo sprema da uradi.

Uličarsko-šarmerski obučen, klasičan stajling, farmerke, gilje i šulja, nije bio spreman na eventualne sportske aktivnosti. Patike je izostavio zbog utiska koji je hteo da ostavi pa je to značilo da nema znojenja. Dezodorans je stavio u nekoj prodavnici, kao, šatro proba miris, pa malo štrcne pod mišku i tako dalje… U principu je bio spreman za sastanak na koji nju nije ni pozvao ali će joj poželeti dobrodošlicu kad ona stigne. A bio je siguran da će stići. Nije imao nikakve sumnje u vezi toga. Ma momak je odisao samopouzdanjem kao nikad do tada. I to jeste bilo lepo videti, a njemu je bilo sjajno u njegovoj koži u tim trenucima. Nije mu trebalo mnogo da dođe do „Pionira“ i smelo je ušao u kafić koji se nalazio u sklopu tog sportskog objekta. Pogledao je malo okolo ne bi li je ugledao. Ništa za sada. Dobro, mislio je on, sačekaću malo. Doći će ona…

Tanja se lagano kretala i razmišljala više o tome kako da Donovana izbaci iz glave nego o tome kuda tačno gazi. Tako je i uspela da nagazi na šapu jednom kučetu lutalici koje je, jadno, zacvilelo kao da ga neko nožem ubada. To je Tanju i vratilo u sadašnjost. Toliko joj je bilo žao tog kučenceta da joj je krenula suza dok je pokušavala da se iskreno izvini nedužnoj životinji. Kučence nije bilo zlopamtilo pa se vrlo brzo pomirilo sa devojkom koja je brže-bolje otrčala do neke obližnje prodavnice sa hranom za životinje i kupila nekakve gromuljice i koskice da bi kučencetu nekako nadoknadila to što mu je zadala bol. Bilo joj je lakše kada je videla da psetance radosno jede hranu i, pomilovavši ga još jednom, otišla je odatle nekako srećnija nego što je bila do tada. Kao da se današnji dan naglo razbistrio, kao da je sunce probilo oblak i prosulo toplinu svuda po njenom putu. Lepo se osećala, definitivno. I osmeh joj je bio iskreniji nego inače. Sada je bila spremna da razmišlja o realnom a ne o onom spadalu koje joj i dalje ne da mira, ali trenutno je odsutan iz njenih misli.

Međutim, neće to njegovo odsustvo trajati dugo…

2 thoughts on “DONOVAN, II deo: Tri puta ka mestu susreta

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.