Moma je sedeo za svojim stolom i pregledao neke papire koji su se tu našli. Nije bio previše zainteresovan za sadržaj tih hartija, više ih je posmatrao informativno a i da mu prođe vreme koje je išlo i sporo i brzo. I njemu je bilo čudno jer je to i sam primetio. Sporo jer onog malog nema da se pojavi a brzo jer sve je nestrpljiviji da nekako dođe do rešenja problema vezanog za Ostoju. Da je nekako moglo to obrnuto da bude, bilo bi mu savršeno, ali ne ide tako…

Nije bilo neuobičajenih događanja, sve je išlo više-manje ustaljenim tokom te se i dnevna rutina spustila na Momu kao okovi prekriveni patinom. Pundravci su počeli da ga spopadaju, nije mogao da sedi od toga. Znao je da je dosegao maksimum svojih mogućnosti i da mu je preostalo samo da čeka i da se nada najboljem, ali čoveče… To nikako da se desi. Ma ništa da se desi a ne to što je čekao. Dan, kao za inat, nikakav, miran, zamro… Ali, realno gledano, i nije mu bilo potrebno da se bilo šta drugo dešava. Trebalo mu je tačno ono što je želeo: da se pojavi onaj mali, da odradi šta treba i da se Ostoja osigura. To je to.

U trenutku kada je Momi niz kičmu krenula po ko zna koja kap znoja, začulo se kucanje na vratima i odmah potom je kvaka krenula na dole. Taj koji je kucao nije ni sačekao da čuje da li je slobodno da se uđe, već je samoinicijativno zakoračio u kancelariju inspektora policije koji nije bio raspoložen za bilo šta u tom trenutku. Ali je bio raspoložen za Donovana koji je ušao i rekao:“ Dobar dan inspektore, tražili ste me pa evo me. Šta mugu da učinim za vas?“

Momino lice se ozarilo kada ga je ugledao i svetlost dana je dobila na jačini. Mada se Momi u trenutku učinilo da ovo nije isti momak od pre neki dan, brzo je tu ideju bacio u zapećak i srdačno se pozdravio sa momkom. Učtivo mu je objasnio da mu treba usluga i od čega se sastoji i da je u Donovanovom interesu da mu izađe u susret jer bi eventualne posledice mogle da budu prilično neprijatne ukoliko se njegovo odbijanje shvati na pogrešan način od strane oderđenih krugova ljudi koji nisu raspoloženi da opraštaju. Realno, Moma je na fin način pokušao da uceni Donovana a na ovom je bilo da to i prepozna kako bi na ucenu odreagovao pameteno i u svom interesu. Donovan je shvatio šta se očekuje od njega, a to i nije bilo bog-zna-šta, nije postojao neki preveliki rizik a i koristila bi mu usluga na čekanju od strane inspektora. Šta je trebalo da uradi: Moma je pošto-poto želeo da Ostoju skloni iz bolnice na neko bezbedno mesto. Nije bio siguran u stepen povrede koje je pretrpeo Ostoja a izveštajima koje je imao prilike da vidi nije previše verovao. Igrao je na slepo, što se kaže. Donovan mu je trebao da dođe do Ostoje i da mu nekako pomogne da se skloni iz sobe u kojoj se nalazio a posle će se dešavati nešto što Donovan nije ni trebalo da zna. Moma bi otišao po Ostoju posle toga i sklonio bi ga negde. Samo je bilo važno da se sve odigra precizno i brzo, naravno koliko je to moguće u zavisnosti od stanja bolesnika. Taman je krenuo da oblači sako i da Donovana odvede do kafea gde je trebalo da, kao slučajno, sretnu Tanju, ali momak ga je prekinuo jasnom izjavom o pristanku. „ Važi inspektore, uradiću to. Nije Ostoja zaslužio da ga neko rokne u bolničkom krevetu. Večeras oko sedam, sedam i deset, idem tamo i reći ću im da me šalju iz Instituta javnog zdravlja da uzmem briseve iz soba. Šta oni znaju o brisevima. Kad uđem kod Ostoje reći ću mu šta i kako i sačekaću ga u toaletu sa odećom i onda Vi preuzimate. To je to?“

„Mali nemoj da se tripuješ. Samo idi tamo sa pomorandžama i reci da ti je ujak u sobi, pustiće te. Prenesi Ostoji šta treba i pali odatle.Napravi gužvu kad budeš izlazio iz sobe, galami, svađaj se sa nekim i usmeri pažnju na sebe. Ostoja će da uradi šta treba a ti posle gledaj da te ne uhvate jer ako te uhvate onda si nagrabusio. Kapiraš?“

„Ok. Shvatio sam. Mada sam mislio da…“, tu ga je Moma prekinuo i rekao da samo treba da odradi zadatak i ne razmišlja previše. „Od mnogo misli ’oće glava da zaboli“, reče mu još.

Moma je shvatio da sada više i ne mora da uvlači Tanju u priču pošto je sve već dogovoreno i počeo je da skida sako sa sebe ali Donovan mu reče da bi bilo lepo da popiju neko piće sad kad su već partneri. „Kakvi partneri, mangupe nijedan, beži tamo…“,brecnu se inspektor ljutito. „Idi kući i budi spreman kad dođe vreme za akciju, nemoj da te sanjam…“

„Nije to baš mudro, da se odbije zdravica za uspeh posla inspektore“, reče momak a Momu to ubode pravo u srce. Moraće da pristane da ne izmaleriše nešto, ali neće u dogovoreni lokal nego će negde drugde. Nema potrebe da mu se ćerka mota tu, to je odlučio. „Ajde vucibatino, ajde… Plaćam piće i paljba posle. Važi?“ Donovan je pristao sa osmehom i oni su krenili lagano ka izlazu. Taman što su zamakli za ćošak i krenuli u pravcu suprotnom od lokala gde je trebalo da dođe i Tanja, ona ih je spazila na ulici. Prepoznala ih je i poludela od besa. Zašto? Ni ona sam nije znala ali je nešto u njoj pošteno kuvalo. „Pa šta sad ovo znači? Prvo me iscima a onda hoće da me ispali.E, pa neće moći tako…“ Krenula je za njima iz čistog besa a da nije ni razmišljala o posledicama. Pa ipak je njenom ocu ovo bilo bitno, ali džaba… Nije mislila o tome. Mislila je samo kako da ponovo vidi Dobrivoja, kako mu je i bilo ime. Onaj nadimak joj se više nije dopadao.

Zaverenici su ušli u kafanu „Skoplje“, kod parkića gde se Dobrivoje igrao kao klinac, i poručili piće. Stari stolovi, pokriveni kariranim stolnjacima na kojima su stajale limene pepeljare, i prastari konobari su odavali utisak idealne sredine za ovaj događaj. Čak, nikoga drugog i nije bilo u kafani u tom trenutku. Samo što je piće stiglo i oni krenuše da nazdrave, kroz dupla vrata na kojima su bili veliki ramovi sa musavim staklom u njima, prošla je Tanja. Nisu je videli kada je ulazila jer ko bi se tome nadao…

„Zdravo tata, zdravo Dobrivoje…Šurujete nešto vas dvojica bez mene, jel? E, pa neće to moći tako, da znate. I ja sam u priči i ‘ajmo sad karte na sto. Šta se dešava?“

Sa čašama u rukama, koje su se oslanjale na donje usne obojice muškaraca, njih dvojica su samo oči pomerili u pravcu odakle je dolazio poznati im glas. Nisu stigli od šoka da pomere ništa drugo osim očnih jabučica. I jedan i drugi su bili zatečeni i pojavom a i porukom koja je izaslana. Šta sada reći i kako shvatiti celu ovu priču jer novi podaci će stići do obojice.

E, sad…,ovde je naravno došlo do pomeranja fokusa. Priča je sada bila podeljena na tri, a moža čak i na više verzija i pogleda na istu. Ne mogu da rekonstruišem čitavo događanje jer nisam ni bio tamo, ali znam koji je rezultat toga. Cajtnot! Da,da…,cajtnot.

Prvo je priča krenula u rukavicama, sve fino, polako i staloženo. Potom je neko pustio vatru sa svog jezika i plamen je krenuo okolo. Zakuvalo se i varničilo. Niko nije odlazio jer su imali nekakav osećaj odgovornosti prema zadatom cilju, ali nikome od njih nije bilo baš po volji sve što se govorilo i dešavalo tamo. Usputni kompromisi su se uspostavljali i rušili sledećeg momenta. Baš je bilo uzbudljivo. I potrajalo je. Ali nikako da dođu do rešenja koje bi svima bilo prihvatljivo. U suštini, nije bilo ni potrebe da se dolazi do rešenja jer problema realno nije ni bilo, to su se samo sujete sudarale i puštale svoje otrove. Elem, iako nisu shvatali da problema u stavri i nema, vreme je teklo i nije hajalo za njihove zgubidanosti. Ređale su se ture da se proslavi dogovor a potom se nastavilo sa raspravom i svađom. Pa opet tura za proslavu i tako dalje… I to je sve trajalo i trajalo do momenta kada je postalo dockan.

„Pa zakasnićeš! Trči, šta stojiš!“, dreknuo je Moma na Donovana. U tom trenu je svima bilo jasno da više nema vremena za gubljenje. Momak je izleteo iz kafane i jurnuo prema taksi satnici, uleteo u prvo vozilo i odjurio ka bolnici. Moma je platio račun ne čekajući kusur i utrčao u drugi taksi viknuvši Tanji da će se videti kasnije. Ona je ostala još trenutak i onda krenula svojim putem, moleći se da sve bude kako treba. Bilo joj je važno da se ovo sada završi uspehom jer ne bi mogla da podnese osuđujuće reči svoga oca a to bi joj otežalo i planove koji su počeli da se rađaju u njenoj glavi.

Donovan je izleteo iz taksija ispred piljarnice, utrčao unutra, kupio gomilu pomorandži i trkom se uputio ka bolnici. Bilo je već 19 i 25 kada je stigao do vrata. „Nisam valjda zakasnio? Nadam se da nisam. Ajde sada da odradim svoje pa da bežim odavde…“

Donovan je krenuo ka sobi u kojoj je trebalo da nađe Ostoju a da bi bio siguran u to trebalo bi da vidi policajce ispred vrata te sobe. To se međutim nije desilo. Video je on policajce, ali ne ispred neke od soba već svuda unaokolo. I ne jednog ili dvojicu. Video ih je gomilu. Svi su jurili tamo-vamo, galameći što jedan na drugog, što na osoblje bolnice, što na ostatak ljudi koji se nalazio okolo. Opšti haos. Prilično zbunjen, Donovan je pokušavao da shvati šta se dešava i kako da odradi svoj posao. Cunjao je po hodnicima i nadao se da će ugledati čoveka kojeg traži. Ova situacija bi čak mogla i da bude od pomoći. Međutim, ništa nije uspeo da uradi. „Sad sam ugasio, razbiće me Moma. Kako da nađem Ostoju sad?“, pitao se junoša i osećao sve veću nervozu. Nije to bilo zbog nekakvih posledica koje bi mogao da oseti već, nekako, kao da je morao da se dokaže kao sposoban da odradi ono što je rekao da će odraditi. I to, izgleda, ne zbog Mome. Nego zbog Tanje. Zašto mu se to tako činilo, nije imao pojma, ali tako je bilo. I nervoza se pojačala još više. Sada je već i on počeo da juri po bolnici i unezvereno gleda svuda. Nisu ga ni primećivali jer kao da su svi koji su bili u toj bolnici isto tako jurcali okolo ne obraćajući pažnju na druge. Zastavši pored jednog od toaleta da bi malo predahnuo, Donovan je čuo razgovor nekih ljudi koji su prolazili hodnikom. Taj razgovor je mnogo toga odgonetnuo. I njemu je odjednom bilo mnogo lakše.

Ostoja je nestao iz bolnice, pretpostavlja se da je samoinicijativno izašao a da ga dežurni policajci nisu primetili. Izgledalo je da je to uradio prilikom njihove primopredaje smene i na taj način iskoristio njihovu nepažnju.

Izgleda da ova operacija nije uspela ali pacijent je preživeo.

Donovan je osetio ogromno olakšanje posle ovog saznanja i lagano se okrenuo ka izlazu iz bolnice. Koracima koji nisu žurili i sa osmehom koji se nije primaćivao, on je krenuo u susret jednom novom poglavlju u svom životu. Poglavlju koje će početi još jednim susretom sa jednom lopticom, dva reketa i onim magičnim, čarobnim „E paaaaaaa…“

                            K  R  A  J      D  R  U  G  O  G      D  E  L  A   

Moma je ušao u kafanu i seo za jedan sto u ćošku. Leđima je, naravno, bio okrenut zidu a licem ka ulazu.Poručio je aperitiv i razimšljao o načinu kojim će zatražiti uslugu od Tanje. Malo mu je bilo  neprijatno zbog toga što ubacuje u ovu priču i nju, ali nije smislio bolji plan a vremena nema mnogo, mislio je. Ionako ona ne treba ništa da radi nego samo da se pojavi u određenom trenutku na određenom mestu. To je sve. Ma, to će ići lagano, uverio je samog sebe inspektor.

Tanja je prošla kroz vrata i Moma je video njen osmeh i blago rumenilo na licu. Ono prirodno, ne šminkano. „Mora de je trčala da stigne na vreme…“, pomisli on. „Evo me , dođi i sedi.“, reče Moma i ustade da joj da znak rukom. Tanja je, još uvek uzbuđena zbog malopređašnjeg susreta sa Donovanom, jedva obuzdavala puls tako da је bila dobro raspoložena. Sela je preko puta oca i započeli su neku neobaveznu priču tek da se razbije led. To je Momi trebalo jer ipak nije uobičajena situacija.

 „Slušaj ćero, treba mi tvoja mala pomoć oko nečega. Nije ništa strašno i ne trebaš da se plašiš.“

Tanjina reakcija je bila nevidljiva za njega ali sastojala se u naglom povećanju pažnje za njegovu priču i povećanom interesovanju za njenu ulogu u tome. Nije ni pomislila da može da bude opasno jer je znala da on tako nešto nikada ne bi sebi dozvolio. A ipak… Sam početak njegovog izlaganja je bio dovoljno intrigantan da ona može da pomisli da će tu ipak biti nekakvih začkoljica.

„Slušam te, tata… Samo pričaj.“

„Evo ovako,  imam jednog prijatelja koji se nalazi u nezgodnoj situaciji i treba mu moja pomoć. Ja ne mogu direktno da mu pomognem jer su okolnosti takve kakve jesu. Smislio sam plan i imam ideju ko će to da uradi za mene ali mi ti trebaš tu kao džoker.“

„Daj, Momo, ne okolišaj više. Reci šta ti treba, pa da jedemo. Crkoh gladna.“

Moma jeste imao plan izlaganja ali ga je njena neuzdržanost prilično razoružavala. Nije bilo misterije u vazduhu a njemu bi to itekako pomoglo da ispriča šta hoće. „E dete, baš si teška ponekad…“, reče Moma u sebi.

„Dobro, dobro… Ne znam dal’ se sećaš, al’ preneki dan si došla kod mene u kancelariju i tamo je bio jedan momak?“

Tanji je srce naglo zaigralo. „Šta je bre ovo? Ovaj čovek je veštac! Znači, ne mogu da verujem da mi pominje njega. Šta da kažem? Dal’ se sećam ili ne? Uhhhhh…“ I, dok je Tanja lomila po glavi kako da reaguje na ovo, Moma je, i ne primećujući naglo širenje njenih zenica, nastavio sa pričom ne očekujući bilo kakva odgovor od nje u tom trenutku.

„Nema veze, taj momak, zaboravih mu ime, će da mi pomogne. To je već sređeno, samo on još ne zna. Tu bi mi trebala tvoja pomoć.“

Tanja je sasvim zbunjena gledala u oca i dalje ne znajući šta da kaže. Ali uspela je da smogne znage za jedno „Šta?“.

„Pa to, da mi malo pomogneš ako se momak bude nećkao.“

„Zar nisi rekao da je sređeno?“

„Ama jesam, ali za svaki slučaj. Čuj, ja sam njemu već poslao poziv da se vidimo, onako neformalno, ostavio sam poruku njegovoj majci, šta li je… I očekujem da će doći u stanicu. A primetio sam da se malko zagledao u tebe onaj dan, pa rekoh možda ne bi bilo zgoreg da budeš tu dok ja njemu budem objašnjavao šta treba da uradi. Važno mi je da pristane a da ne razmišlja puno. Bolje tebe da gleda nego mene da sluša u tom uvodnom delu. Ti ništa nemaš sa njim. Nećeš morati ni na mu se obratiš. Ja ću da ga izvedem negde na piće ili šta god a ti samo budi tu negde da može da te vidi. Eto, to je sve. Siguran sam da si mu zapala za oko a ja ću možda da spomenem da si mi ćerka pa možda i to pomogne da ga privolim za ovaj zadatak. Slušaj ćero, stvarno mi je mnogo važno ovo a nemam vremena za bacanje inače te nikada ne bih uplitao u bilo šta ovako. Veoma mi je važno. Zato te i molim, i biću ti dužnik ako mi pomogneš. A ti znaš da ja ne ostajem dužan nikom.“

Tanja je znala da Donovan zna da je ona Momina ćerka i sada se pitala zašto je zapravo došao u „Pionir“. Da li zbog toga što ga je ona zaista interesovala ili zbog toga da je muva nešto za ćaleta. Jer, očigledno, da je znao da ga je Moma tražio. Malo je žacnulo to neznanje koje se odjednom rodilo. Nije joj bilo prijatno… „Šta on tripuje, dripac jedan?“, pomislila je u sebi besno, ali se onda setila njegovog mutavila i bi joj lakše. „Pa nije zbog Mome zamutaveo, sigurno…, a ako i jeste, to ćemo videti prekosutra.“ Odlučila je da se ubaci u priču i proveri momka. Bilo joj je važno da proveri i sebe i onaj ludi osećaj koji je on probudio u njoj.

„Važi ćale, nemoj da brineš. Šta god ti treba, ionako će i meni trebati usluga od tebe i očekujem isti ovakav odgovor, da znaš.“

Malo se Moma ovde prepao i kao da se duboko u sebi pokajao zbog traženja ove usluge, ali sad je gotovo. Znao je da mora da održi reč i tu nema šta da se priča, a znao je i da će Tanja tražiti nešto na šta on nikada ne bi pristao osim u slučaju da je čvrsto obećao. A ovo jeste obećao. I to je to sada. Rešio je da igra igru koju je sam pozvao,mada nije bio siguran da zna sve korake…

„Super! Evo kako ćemo…“, i onda je on izložio njoj čitavu priču, objasnio šta i zašto mu treba i kako će se to sprovesti u delo. Ona ga je slušala i shvatila da je Donovan obrao bostan ako nešto krene po zlu i to joj se nije ni malo dopalo. Ali je bila odlučna da ne dozvoli da se to desi. „Znači moraću malo bolje da se pripremim za sve ovo“, pomislila je. „Kad sam se već uhvatila u kolo, onda bolje da ga ja i vodim jer ćaletu je važan samo Ostoja, očigledno… Dobro, biće ovo prilika da se bolje upoznamo na samom startu pa će mi neke stvari valjda biti jesnije. Pogotovo ovaj ludački trip koji imam za ovog momka.“ Tanja je donela odluku koja se Momi nikako ne bi svidela ali ko zna, možda se nešto uz put i promeni kod svih njih…

Razgovor o poslu se završio čim je stigla hrana i onda je za stolom bila opuštenija atmosfera. Razgovor oca i ćerke koji je odisao potajnom brigom jednog za drugoga se završavao a vreme je jurilo ka tome da spusti roletnu noćnog neba ranije nego što je to bilo uobičajeno za to doba godine. Neki mrki oblaci su se navukli nad gradom ali nisu sejali kišu tako da je samo naglo pomračenje ubrzalo Tanjin osećaj umora i ona je rekla ocu da je vreme da se rastaju. Moma se složio i rekao da će ostati na kafi posle jela a ona može slobodno da ide. „I požuri kući ili se skloni negde, vidiš da se namrčilo, kiša će da ljulja samo tako…“, reče joj, onako, baš očinski. „Ma neće, samo su se navukli oblaci. Proći će to bez kapi, videćeš…A ja svakako nemam nameru da lutam po gradu, idem kući, čeka me Lina. Ajd’ ćao, vidimo se…“ I otišla je razmišljajući kako da se postavi prema momku koji joj je pomerao temelje.

Donovan je posle njenog odlaska malo lakše disao. Ali i dalje je bio grogi. Ta devojka mu je zaista uradila nešto što on nije umeo da objasni sebi, mada je pokušavao. Nije bila kao nijedna druga koju je upoznao do tada. Bila je zaista jedinstvena. Racionalno, nkako nije mogao da obrazloži to što je mislio jer u našem jeziku nema dovoljno opisnih reči kojima bi mogao da potkrepi sve to što je osećao u vezi nje. Jednostavno, slojevi i slojevi nekih, za njega, neobičnih i novih osećanja i osećaja su se otkrivali svakom novom mišlju koja je sadržala nju. Pokušaji da razume to što mu se dešava su ga terali na put da upoznaje sebe bolje nego pre. Morao je da pokuša da shvati šta se sve to dešava jer ovako nema smisla. Definitivno je zaključio da je ona nešto posebno u njegovom životu i da se to ne ostavlja neistraženo. To je bilo sasvim dovoljno da bude siguran da će doći i prekosutra da se vidi sa njom.

Vukući se ka izlazu iz „Pionira“, video je u staklu svoj odraz i shvatio da njegova pojava zaista nije reprezentativna. Sav zarozan, znojav i sa zbunjenim izrazom lica danas više nije sposoban za bilo šta osim za maštanje o Tanji. Ona mu je začinila život izneneđujuće brzo i na način koji nije osetio ranije. Kao novi, egzotični začin koji svakom jelu daje sasvim drugačiji i neponovljivo zavodljiv ukus, koji nikada nećeš moći da zaboraviš i uvek ćeš želeti da ponovo probaš. Očigledno je bilo i njemu da se zaljubljivao u nju, ali nije bio sasvim siguran u to. A nije mu to ni bio plan. Mada, realno, kad to neko planira da se zaljubi? Pa ne ide to tako, toga je bio svestan, i to mu je malo pomoglo da sagleda realnost. „Ako sam se zaljubio onda znači da nisam sasvim svoj…Ili možda tek sada počinjem da budem zaista svoj???“ Ova poslednja misao je i prva koja ima sadržajno kvalitetan odnos prema istini i ujedno je početak njegovog sagledavanja njegovog dotadašnjeg načina funkcionisanja u životu. Kroz prizmu ove misli on će početi da sagledava drugačiju verziju mogućeg i pokušaće da prihvati život na drugačiji način nego što je to radio do tada. I prva odluka koju je to proizvelo je bila da ode kući i da ujutru čim se probudi kontaktira inspektora i vidi šta se dešava.

Moma je imao u glavi samo ideju da mora nekako da pomogne Ostoji. Naravno, i njemu je bilo čudno što mu je na pamet pao baš onaj momak i pomisao da on može da pomogne u toj situaciji, ali nije previše vremena dao sebi da to analizira. Da je uradio tu analizu, shvatio bi da je još čudnije to što će uskoro da uplete i svoju ćerku u čitavu priču, mada mu to sad ne izgleda tako. Ali desiće se i to, čim bude spazio priliku koja može da ga dovede do željenog cilja. Nije on bio svestan opasnosti jer nije razmišljao na taj način, na način ljubavi. On je bio policajac i bavio se policijskim poslom. Nije ni pomišljao da ljubav može da udari iza ćoška, i to još jače nego što je on to mogao. A nezgodno za odbranu od toga je što neće njega udariti, i on tu ne može ništa. Mada, svaki dan nešto novo naučiš pa će tako i Moma naučiti da neke borbe i nisu borbe već nešto mnogo, mnogo lepše i plemenitije. Ali nema veze, ionako će to da se desi i nije loše što on to ne zna. Kada se jednog dana bude osvrnuo na ovaj trenutak u vremenu, zaigraće mu brk, usne će se blago razvući u osmeh a oči će imati po jednu stidljivu suzu spremnu da okvase izborano lice, i on će biti siguran da je sve baš onako kako i treba da jeste.  

Već su pundravci krenuli da napadaju Donovana i neizdrž je jačao. „Gde je ova devojka?“, sa zabrinutošću se pitao. Nije on mario za poziv njenog oca, to mu je samo bio izgovor da je ponovo vidi i pokuša nešto da uradi povodom toga što je osećao prema njoj. A nije bio siguran šta tačno oseća. To jeste donosilo dozu neizvesnosti u njegove odluke ali ko će o svemu da razmišlja… Pa realno. A on i nije bio previše sklon dubokim mislima tako da je sve bilo na svom, trenutno. Što je duže čekao, sve više se pitao šta tačno on traži tu. Krenula su pitanja koja nisu zahtevala odgovore od uma već od duše. A on nije umeo da sluša dušu. Nije još uvek. Jeste ona imala nešto što ga je pomeralo, ali on nije znao šta. Nije to bilo pitanje izgleda, stava, provokacije, igre moći, ili bilo čega takvog. Ne. To je bilo nešto što još uvek nije mogao da definiše a toliko mu je trebalo da zna… To je on mislio, da mu dreba da zna. A istina je da mu je trebalo da prepozna osećanje. I da ga nauči, prizna i prihvati.

Tanja je imala čemu da se nada danas. Osećaj iskupljenja koji je iskusila kada je kučencetu pružila malo ljubavi doneo joj je čitav paket pozitive. Imala je osmeh, radovala se ručku sa ocem i neizvesnosti oko toga šta tačno on želi od nje, a znala je da će joj prijati i malo mlaćenja sa reketima i lopticom ako nađe sa kim će igrati stoni tenis. Jedan set, biće to dovoljno da izbaci stres a zadrži sve one lepe stvari koje su joj danas naišle na put. Ako ste je, nekim slučajem, videli tada, sigurno ste primetili osmeh na njenom licu i malecki grč u uglu usana. Tu se taj stres zaglavio ali lako će ga se ona otresti, samo da uzme taj reket u ruku.

Iščekivanje i neizvesnost su povećavali i nesigurnost kod Donovana. Nije se tome nadao, ali ipak, to je, nekako, i bilo logično. Pa šta je on mislio, da ga ona tamo čeka samo da bi mu pala u zagrljaj čim ga ugleda? Svašta.

Elem, sve što je osećao se i videlo spolja. Fleke od znoja su su počele da budu veoma upadljive na košulji a dlanovi su bili mokri. Sad bi još najbolje bilo da se pokupi i ode odatle jer i nije neki prizor za oduševiti devojku. Naravno, nije to uradio jer ga je sve jača trema zakovala za stolicu, mada je pokušavao da razmišlja šta da radi. Kovitlac u umu nije pomagao jer se kretao ka počecima panike. Veoma neobično za njega jer do sada nije imao takve epizode. Možda samo kad je leteo avionom, mada nije bio svestan da je to bio napad panike. A i bilo je to odavno. Nekakva magla mu se uvukla u glavu, disanje mu je bilo čudno a šake su se znojile sve više. Morao je da ode odatle pod hitno. Odmah!

Istrčao je kao oparen iz tog kafića i naleteo pravo da nekog čoveka koji je prolazio tuda. „Izvinite, molim vas. Moja greška…“, obratio se Donovan čoveku koji je samo odmahnuo rukom i rekao da je sve u redu. Momak je duboko disao na stepenicama koje su se pružile pod njim i gledao ka nebu. Krajičkom oka je spazio pokret desno od njega i okrenuo glavu na tu stranu.

Ona!

Penjala se kružnim stepenicama ka ulazu u „Pionir“. Išla je na stoni tenis, naravno. „Pa jasno. Ne ide kako ja hoću nego kako mora. Dobro. Idemo gore, kad sam već do ovde stigao onda idemo i dalje. Nek ide život.“ Krenuo je Donovan ka tim stepenicama koje nisu bile previše daleko. Ali prilatelju… Koliko je njemu trebalo vremena da napravi taj prvi korak. To je smešno. Pa čovek se od frke totalno ukipio. Totalno. Smrz’o se. Ma ne može stopalo da odvoji od zemlje. Hoće on, ali ne može. Ne sluša ga telo. Nikakvu kontrolu nema nad sobom. A on zbunjen. Već se pomirio sa sudbinom da je u katrastrofalnom stanju i da nema šta da traži kod nje, ali kad je već došao do ovde onda ajde da se to i završi. Ali ne ide… Ne pomera se. Sad kreće nova panika. Šta se dešava? Muku muči mlado momče a da nije svestan da je samo na korak od cilja. Doduše, on i nije svestan šta je cilj, ali ajd’ sad… Kad ga gledaš sa strane, on izgeda kao neko ko ima grč u listovima i jako mu je teško i bolno da korača. Vidi se to po govoru tela. A da može čovek da ga pogleda iznutra, u biće, video bi mnogo, mnogo više od toga.Video bi borbu koja se vodi između njegovog ega i njegove duše, svesnog i nesvesnog, uma i suštine… Video bi kako prava ljubav, čista ljubav, krči svoj put ka istini njegovog postojanja. Mnogo se stvari dešavalo u njemu u tim trenucima kojih on nije bio svestan i nije mogao da ih prepozna, ali ih jeste osećao. Taj osećaj je ono što ga je teralo da radi sve ovo što ranije nije a ni sada ne bi da se on pitao. Mislim, jeste se on pitao, ali na mnogo dubljem nivou nego što je mogao da pojmi trenutno. Nema veze, shvatiće jednom…

Krajnjim naporom je uspeo da napravi taj prvi korak i onda je sve išlo nekako lakše. Jeste se kretao sporo, ali se kretao ka tim stepenicama koje su videle njena stopala. Nije ga pušala trema, ali nije ni jačala. Ostala je na podnošljivom nivou. „Ma bre… Pa ona je samo devojka koja ume da spusti. Nije bauk, šta si se uprpio…“, kuražio je samog sebe. „I da te opet odradi, šta? Neće kruna sa glave da ti padne, ajde molim te…“ Penjao se ka ulazu u halu i osećao hladnoću koja mu struji uz kičmu. Jeza koja žeže. Nije znao dal’ mu je ’ladno il’ mu je vruće.Totalno zbunjen samim sobom je zakoračio u predvorje hale i pogledao na koju stranu bi trebao da krene da je pronađe. E, da… To ćemo videti malo kasnije, ali nisam siguran da li je u stanju da govori od količine treme koju trenutno oseća, a njemu ni ne pada na pamet mogućnost da je možda zanemeo.

Tanja je puna energije koračala ka hali i nije gledala oko sebe. Zbog svoje fokusiranosti nije ni mogla da primeti momka čija je pojava bila žalosno smešna u tom trenutku. Stajao je sa poluotvorenim ustima, gledao u nebo i blago se tresao dok su mu se pluća punila svežim vazduhom. Poza koju je imao je bila neprirodna. Košulja isflekana znojem, farmerke slepljene za noge, verovatno zbog znoja takođe, čelo blještavo, kao šljokicama posuto… Momak kao da je istrčao polumaraton u šimikama. Katastrofa kakav prizor. Ali ona ga nije primetila. Bila je usredsređena na svoju potrebu da otrese nekog na stonom tenisu i nije je ništa drugo zanimalo. Uletela je u halu i krenula ka stolovima. Na njeno razočaranje tamo nije bilo nikog ko bi joj pomogao da uradi ono što joj je potrebno. Bilo je ljudi, ali nije bilo izazova. Sve te koji su bilo tamo je znala i bila je svesna da od antistres terapije trenutno nema ništa. To joj je samo pretvorilo osmeh u ravnu crtu na inače lepom licu i povećalo nivo anksioznosti. „Pa kako ovako…? I šta sad da radim?“ Tanjina nada da će dan ići sve bolje je polako gubila na snazi i onaj ručak sa ocem više nije bio toliko interesantan kao pre izvesnog vremena. Gubila je entuzijazam… Sela je na neku stolicu i nevoljno uzela reket u ruke. Vretela ga je i gledala u prazno razmišljajući o nečemu nevažnom. Fokus joj se rasuo a raspoloženje opadalo. Nije bila sigurna zašto je toliko važno bilo da odigra marak jedan set sa nekim ko je dobar u tome, ali joj je bilo jasno da je to bilo jače od nje. „Sigurno da to nešto znači i da mi je zaista potrebno ali šta sad…? Pa nema nikog.“ Sva razočarana i pomalo tužna odložila je reket i spremala se da krene ka izlazu. Odustala je od nade da će ovde dobiti to što joj treba. Stavila je ruke na kolena i, pogrbljena, iz sedećeg stava, se podigla na noge i ispravila glavu pogledavši ispred sebe. Imala je šta da vidi. Donovan se kretao ka njoj. Sva letargija i učmalost koji su je obuzeli malopre su nestali netragom. Zamenilo ih je iskreno iznenađenje i nejasna pitanja. Ta nejasna pitanja su se videla u njenom pogledu jer je Donovan to dobro video. I taj njen pogled koji pita mu nikada neće izaći iz glave. Dva plava oka, jedan pogled i pregršt pitanja. To je slika koja se urezala duboko u njegovu dušu. I ostaće tamo zauvek, toga je bio svestan…

„Zdravo, ja sam Dobrivoje, hoćeš da igramo stoni tenis malo?“, izgovorio je dok je gledao pravo u te  plave oči.

Međutim, ovo je samo on čuo a čitav ostatak sveta je mogao da čuje ovo: „Zbrlbrblrbrrlb, mrm smrmrblmr brlbrlblrbrlm, mrlbm brlmbr mrmrmrbl…?“

Ona ga je gledala sa vidljivim čuđenjem i poluotvorenih usana pokušavala da uhvati smisao ovog brbljanja.

„Može…?“, sa blagim oklevanjem odgovorila je Tanja zaintrigirana njegovom pojavom. I tako je počelo nešto što će oboje pamtiti…

„Ajde za servu…“, reče on jasno da ga ceo svet razume, a ona samo klimu glavom i izbaci lopticu iz ruke na sto pa zauze stav koji priliči vrsnom znalcu te igre. Donovan to nije ni primetio pošto se već koncentrisao na to kako će vratiti lopticu na njenu polovinu ali ne previše snažno jer nije želeo da ispadne grubijan. Igra je počela i vremenom se zahuktavala. Videlo se da oboje umeju da barataju reketima a na njegovo iznenađenje ona je to umela bolje od njega. To ga je malo nerviralo ali i nateralo da pažnju usmerava na izbegavanje sramotnog poraza a ne na nesuvisle pokušaje muvanja koje je planirao da sprovede za vreme igre. Nije to loše ispalo po njega jer je Tanja videla da momak ima veštinu ali nije imao utreniranost a imao je i određenu dozu džentlmenstva, da se tako izrazim, jer nije pokušavao da iskoristi svoje fizičke prednosti u situacijama kada je to bilo izvodljivo. Kao da je namerno pokušavao da održi egal situaciju i svesno išao ka porazu zbog toga. Videla je da mu to ne prija ali ipak nije odustajao od strategije uzdržavanja stonoteniskog nasilja, da tako kažem. To joj se dopalo. To što nije hteo da pobedi po svaku cenu je upravo podiglo njegovu cenu u njenim očima.

Trajala je borba, trajalo je nadmudrivanje ali od završetka tog seta i meča ni jedno od njih nije htelo da dođe. Dopalo im se da razmenjuju poruke preko tog stola, uz pomoć te loptice, putem tih pogleda… Dobacivali su jedno drugom po koju provokativnu rečenicu ali to je zamo dodalo draž tim trenucima. Nešto se rađalo tu i tada, i oboje su bili svesni toga, samo nisu imali hrabrosti da naprave sledeći korak. A, možda nelogično, taj korak je trebao da predstavlja kraj.

Pa da…

 Kraj tog meča.

Slučaj, ili možda nije slučaj, zavisi u šta verujete, je doveo do tog koraka. Tanja je izbacila jednu fenomenalno zasečenu lopticu na njegovu polovinu stola koja je jedva prešla mrežicu, on se pošteno izvio da bi je dohvatio pre nego što drugi put udari u površinu stola i uspeo da je vrati ali tako da je ona mogla da bira gde ,kako i kada će da je udari. Uradila je to sa lakoćom i pogodila samu ivicu stola što je Donovana ostavilo u poziciji da samo pogledom isprati kako je loptica, uz karakterističan zvuk, samo skliznula ka podu i tamo nastavila svoje skakutanje.

Set i meč! Pobeda je pripala dami.

„Svaka čast… Pošteno si me namučila a onda ovako da pobediš… Svaka čast, nema šta.“, rekao je Donovan.

„E paaaaaa….“, reče Tanja i Donovanu više ništa nije bilo važno…

To njeno „e paaaa…“ je tako snažno uticalo na njega da je on potpuno zaboravio zašto je došao ovde. Samo je blenuo u nju i nešto govorio a da nije ni znao da priča. Ko zna šta je pričao, mada sigurno je da to nisu bile baljezgarije jer je ona i dalje bila tu. Došao je sebi par minuta kasnije i pitao je kako to da tako dobro igra, a ona mu je rekla ime čoveka koji je učio.

„Pa da…“, reče Donovan u sebi. „Spira…“

Spira, gospodin, stari prevarant, nije bio ni za šta drugo osim za stoni tenis. Taj čovek je drao sve živo. Mogao je da bude vrhunski u tome ali nije ga zanimala takva karijera. Više je voleo da bleji po kraju i da navlači naivne na njegovu priču o suštini života. Imao je tu žvaku da je život kao partija stonog tenisa i da traje do poslednjeg poena, a ko će da zada taj poslednji poen taj je i pobednik. Dal ti ili život sam, zavisi od toga kako igraš. Ma bezveze priča, ali to je furao od pamtiveka i na to navlačio kintu. Kao, ajde ja ću da ti pokažem kako to funkcioniše ali mora da bude motivacije u tome, jer njemu je stonog tenisa preko glave već. Obično se igralo u 100 maraka, nekad su bile marke glavna valuta… I tako je živeo. I Donovana je drao par puta, ali kad je Donovan provalio kako da mu doaka i Spira je provalio kako da se ne obruka pa više nije ni hteo da igra sa malim. Realno, Spirina priča je pila vodu, neće više da uzima kintu od dečka koji stvarno ne može da skapira i svi su mislili da je Spira ispao ljudina iako je Donovan kukao i plakao da mu ovaj da još jedan revanš. „Pa koliko to revanša ti misliš da će život da ti da dečko? Shvati da si izgubio, nauči nešto i budi zahvalan što ti nisam uzeo još para za školarinu“, rekao je humani učitelj. Nema šta, zatvorio mu je usta i sačuvao svoju reputaciju. Dva u jedan, što se kaže… Ali, nju je učio stvarno, to se videlo. Ipak taj čovek ima neke kvalitete, pomislio je Donovan.

Činjenica je da je Donovan trebao da bude zahvalan Spiri zbog toga, jer da nije bilo ove partije stonog tenisa neke stvari možda nikada ne bi zaživele.

„Dobro te je naučio, poznajem ga i mogu da ti kažem da si stvarno nešto posebno… Nikada ga nisam dobio, uvek me je drao.“

„Moram priznati da i ti imaš talenta, možda ti se posreći pa ti pružim drugu priliku, mislim da popraviš utisak i tako to…“

Donovanu su ove njene reči zvučale kao obećanje sreće i srce mu je istinski zaigralo zbog toga ali tada se setio i onoga što mu je bio izgovor da je potraži. Ali pitao se da li da to uopšte i poteže sada kad već ima šansu za novo viđanje sa njom…

„Čekaj bre! Sad si me odrala, priznajem, ali da li bi bila dovoljno dobra da mi kažeš bar ime? Da znam kome da tražim revanš…“, reče osokoljeni momak koji i dalje nije znao njeno ime.

„Tanja“, reče ona sa osmehom dok ga je gledala nekako detinje radosno. „ Ajde ti navrati ovde prekosutra pa ćemo igrati jer ja sad moram da krenem…“, reče ona.

Zbunjeni i razočarani Donovan je upita:“ Pa gde sad…?“ Videlo se da mu je baš krivo što  planira da ode jer mu je prijalo da bude u njenom društvu.

„Idem da se vidim sa ocem na ručku, ima nešto važno da mi kaže pa me baš zanima šta hoće. Znaš, ovo je jedinstvena prilika da sam ja njemu potrebna za nešto i neću da je propustim, mada bih rado ostala ovde i drala te do sutra. Odmori malo, pokupi muškost, eno tamu u ćošku imaš neke parčiće, pa se vidimo prekosutra“, reče Tanja sa pomalo bezobraznim osmehom na licu.

„Stvarno si surova…“, pomalo tugaljivo odgovori momak.

„E paaaaaa….“, je izgovoreno uz iskren i, za Donovana, najlepši osmeh koji je video u životu.

Ona je otišla a on je ostao još malo, da pokupi tu muškost, što ona reče i da dođe k sebi posle onog njenog, za njega, čarobnog „e paaaaa…“