DONOVAN, II deo: Meč

Moma je imao u glavi samo ideju da mora nekako da pomogne Ostoji. Naravno, i njemu je bilo čudno što mu je na pamet pao baš onaj momak i pomisao da on može da pomogne u toj situaciji, ali nije previše vremena dao sebi da to analizira. Da je uradio tu analizu, shvatio bi da je još čudnije to što će uskoro da uplete i svoju ćerku u čitavu priču, mada mu to sad ne izgleda tako. Ali desiće se i to, čim bude spazio priliku koja može da ga dovede do željenog cilja. Nije on bio svestan opasnosti jer nije razmišljao na taj način, na način ljubavi. On je bio policajac i bavio se policijskim poslom. Nije ni pomišljao da ljubav može da udari iza ćoška, i to još jače nego što je on to mogao. A nezgodno za odbranu od toga je što neće njega udariti, i on tu ne može ništa. Mada, svaki dan nešto novo naučiš pa će tako i Moma naučiti da neke borbe i nisu borbe već nešto mnogo, mnogo lepše i plemenitije. Ali nema veze, ionako će to da se desi i nije loše što on to ne zna. Kada se jednog dana bude osvrnuo na ovaj trenutak u vremenu, zaigraće mu brk, usne će se blago razvući u osmeh a oči će imati po jednu stidljivu suzu spremnu da okvase izborano lice, i on će biti siguran da je sve baš onako kako i treba da jeste.  

Već su pundravci krenuli da napadaju Donovana i neizdrž je jačao. „Gde je ova devojka?“, sa zabrinutošću se pitao. Nije on mario za poziv njenog oca, to mu je samo bio izgovor da je ponovo vidi i pokuša nešto da uradi povodom toga što je osećao prema njoj. A nije bio siguran šta tačno oseća. To jeste donosilo dozu neizvesnosti u njegove odluke ali ko će o svemu da razmišlja… Pa realno. A on i nije bio previše sklon dubokim mislima tako da je sve bilo na svom, trenutno. Što je duže čekao, sve više se pitao šta tačno on traži tu. Krenula su pitanja koja nisu zahtevala odgovore od uma već od duše. A on nije umeo da sluša dušu. Nije još uvek. Jeste ona imala nešto što ga je pomeralo, ali on nije znao šta. Nije to bilo pitanje izgleda, stava, provokacije, igre moći, ili bilo čega takvog. Ne. To je bilo nešto što još uvek nije mogao da definiše a toliko mu je trebalo da zna… To je on mislio, da mu dreba da zna. A istina je da mu je trebalo da prepozna osećanje. I da ga nauči, prizna i prihvati.

Tanja je imala čemu da se nada danas. Osećaj iskupljenja koji je iskusila kada je kučencetu pružila malo ljubavi doneo joj je čitav paket pozitive. Imala je osmeh, radovala se ručku sa ocem i neizvesnosti oko toga šta tačno on želi od nje, a znala je da će joj prijati i malo mlaćenja sa reketima i lopticom ako nađe sa kim će igrati stoni tenis. Jedan set, biće to dovoljno da izbaci stres a zadrži sve one lepe stvari koje su joj danas naišle na put. Ako ste je, nekim slučajem, videli tada, sigurno ste primetili osmeh na njenom licu i malecki grč u uglu usana. Tu se taj stres zaglavio ali lako će ga se ona otresti, samo da uzme taj reket u ruku.

Iščekivanje i neizvesnost su povećavali i nesigurnost kod Donovana. Nije se tome nadao, ali ipak, to je, nekako, i bilo logično. Pa šta je on mislio, da ga ona tamo čeka samo da bi mu pala u zagrljaj čim ga ugleda? Svašta.

Elem, sve što je osećao se i videlo spolja. Fleke od znoja su su počele da budu veoma upadljive na košulji a dlanovi su bili mokri. Sad bi još najbolje bilo da se pokupi i ode odatle jer i nije neki prizor za oduševiti devojku. Naravno, nije to uradio jer ga je sve jača trema zakovala za stolicu, mada je pokušavao da razmišlja šta da radi. Kovitlac u umu nije pomagao jer se kretao ka počecima panike. Veoma neobično za njega jer do sada nije imao takve epizode. Možda samo kad je leteo avionom, mada nije bio svestan da je to bio napad panike. A i bilo je to odavno. Nekakva magla mu se uvukla u glavu, disanje mu je bilo čudno a šake su se znojile sve više. Morao je da ode odatle pod hitno. Odmah!

Istrčao je kao oparen iz tog kafića i naleteo pravo da nekog čoveka koji je prolazio tuda. „Izvinite, molim vas. Moja greška…“, obratio se Donovan čoveku koji je samo odmahnuo rukom i rekao da je sve u redu. Momak je duboko disao na stepenicama koje su se pružile pod njim i gledao ka nebu. Krajičkom oka je spazio pokret desno od njega i okrenuo glavu na tu stranu.

Ona!

Penjala se kružnim stepenicama ka ulazu u „Pionir“. Išla je na stoni tenis, naravno. „Pa jasno. Ne ide kako ja hoću nego kako mora. Dobro. Idemo gore, kad sam već do ovde stigao onda idemo i dalje. Nek ide život.“ Krenuo je Donovan ka tim stepenicama koje nisu bile previše daleko. Ali prilatelju… Koliko je njemu trebalo vremena da napravi taj prvi korak. To je smešno. Pa čovek se od frke totalno ukipio. Totalno. Smrz’o se. Ma ne može stopalo da odvoji od zemlje. Hoće on, ali ne može. Ne sluša ga telo. Nikakvu kontrolu nema nad sobom. A on zbunjen. Već se pomirio sa sudbinom da je u katrastrofalnom stanju i da nema šta da traži kod nje, ali kad je već došao do ovde onda ajde da se to i završi. Ali ne ide… Ne pomera se. Sad kreće nova panika. Šta se dešava? Muku muči mlado momče a da nije svestan da je samo na korak od cilja. Doduše, on i nije svestan šta je cilj, ali ajd’ sad… Kad ga gledaš sa strane, on izgeda kao neko ko ima grč u listovima i jako mu je teško i bolno da korača. Vidi se to po govoru tela. A da može čovek da ga pogleda iznutra, u biće, video bi mnogo, mnogo više od toga.Video bi borbu koja se vodi između njegovog ega i njegove duše, svesnog i nesvesnog, uma i suštine… Video bi kako prava ljubav, čista ljubav, krči svoj put ka istini njegovog postojanja. Mnogo se stvari dešavalo u njemu u tim trenucima kojih on nije bio svestan i nije mogao da ih prepozna, ali ih jeste osećao. Taj osećaj je ono što ga je teralo da radi sve ovo što ranije nije a ni sada ne bi da se on pitao. Mislim, jeste se on pitao, ali na mnogo dubljem nivou nego što je mogao da pojmi trenutno. Nema veze, shvatiće jednom…

Krajnjim naporom je uspeo da napravi taj prvi korak i onda je sve išlo nekako lakše. Jeste se kretao sporo, ali se kretao ka tim stepenicama koje su videle njena stopala. Nije ga pušala trema, ali nije ni jačala. Ostala je na podnošljivom nivou. „Ma bre… Pa ona je samo devojka koja ume da spusti. Nije bauk, šta si se uprpio…“, kuražio je samog sebe. „I da te opet odradi, šta? Neće kruna sa glave da ti padne, ajde molim te…“ Penjao se ka ulazu u halu i osećao hladnoću koja mu struji uz kičmu. Jeza koja žeže. Nije znao dal’ mu je ’ladno il’ mu je vruće.Totalno zbunjen samim sobom je zakoračio u predvorje hale i pogledao na koju stranu bi trebao da krene da je pronađe. E, da… To ćemo videti malo kasnije, ali nisam siguran da li je u stanju da govori od količine treme koju trenutno oseća, a njemu ni ne pada na pamet mogućnost da je možda zanemeo.

Tanja je puna energije koračala ka hali i nije gledala oko sebe. Zbog svoje fokusiranosti nije ni mogla da primeti momka čija je pojava bila žalosno smešna u tom trenutku. Stajao je sa poluotvorenim ustima, gledao u nebo i blago se tresao dok su mu se pluća punila svežim vazduhom. Poza koju je imao je bila neprirodna. Košulja isflekana znojem, farmerke slepljene za noge, verovatno zbog znoja takođe, čelo blještavo, kao šljokicama posuto… Momak kao da je istrčao polumaraton u šimikama. Katastrofa kakav prizor. Ali ona ga nije primetila. Bila je usredsređena na svoju potrebu da otrese nekog na stonom tenisu i nije je ništa drugo zanimalo. Uletela je u halu i krenula ka stolovima. Na njeno razočaranje tamo nije bilo nikog ko bi joj pomogao da uradi ono što joj je potrebno. Bilo je ljudi, ali nije bilo izazova. Sve te koji su bilo tamo je znala i bila je svesna da od antistres terapije trenutno nema ništa. To joj je samo pretvorilo osmeh u ravnu crtu na inače lepom licu i povećalo nivo anksioznosti. „Pa kako ovako…? I šta sad da radim?“ Tanjina nada da će dan ići sve bolje je polako gubila na snazi i onaj ručak sa ocem više nije bio toliko interesantan kao pre izvesnog vremena. Gubila je entuzijazam… Sela je na neku stolicu i nevoljno uzela reket u ruke. Vretela ga je i gledala u prazno razmišljajući o nečemu nevažnom. Fokus joj se rasuo a raspoloženje opadalo. Nije bila sigurna zašto je toliko važno bilo da odigra marak jedan set sa nekim ko je dobar u tome, ali joj je bilo jasno da je to bilo jače od nje. „Sigurno da to nešto znači i da mi je zaista potrebno ali šta sad…? Pa nema nikog.“ Sva razočarana i pomalo tužna odložila je reket i spremala se da krene ka izlazu. Odustala je od nade da će ovde dobiti to što joj treba. Stavila je ruke na kolena i, pogrbljena, iz sedećeg stava, se podigla na noge i ispravila glavu pogledavši ispred sebe. Imala je šta da vidi. Donovan se kretao ka njoj. Sva letargija i učmalost koji su je obuzeli malopre su nestali netragom. Zamenilo ih je iskreno iznenađenje i nejasna pitanja. Ta nejasna pitanja su se videla u njenom pogledu jer je Donovan to dobro video. I taj njen pogled koji pita mu nikada neće izaći iz glave. Dva plava oka, jedan pogled i pregršt pitanja. To je slika koja se urezala duboko u njegovu dušu. I ostaće tamo zauvek, toga je bio svestan…

„Zdravo, ja sam Dobrivoje, hoćeš da igramo stoni tenis malo?“, izgovorio je dok je gledao pravo u te  plave oči.

Međutim, ovo je samo on čuo a čitav ostatak sveta je mogao da čuje ovo: „Zbrlbrblrbrrlb, mrm smrmrblmr brlbrlblrbrlm, mrlbm brlmbr mrmrmrbl…?“

Ona ga je gledala sa vidljivim čuđenjem i poluotvorenih usana pokušavala da uhvati smisao ovog brbljanja.

„Može…?“, sa blagim oklevanjem odgovorila je Tanja zaintrigirana njegovom pojavom. I tako je počelo nešto što će oboje pamtiti…

„Ajde za servu…“, reče on jasno da ga ceo svet razume, a ona samo klimu glavom i izbaci lopticu iz ruke na sto pa zauze stav koji priliči vrsnom znalcu te igre. Donovan to nije ni primetio pošto se već koncentrisao na to kako će vratiti lopticu na njenu polovinu ali ne previše snažno jer nije želeo da ispadne grubijan. Igra je počela i vremenom se zahuktavala. Videlo se da oboje umeju da barataju reketima a na njegovo iznenađenje ona je to umela bolje od njega. To ga je malo nerviralo ali i nateralo da pažnju usmerava na izbegavanje sramotnog poraza a ne na nesuvisle pokušaje muvanja koje je planirao da sprovede za vreme igre. Nije to loše ispalo po njega jer je Tanja videla da momak ima veštinu ali nije imao utreniranost a imao je i određenu dozu džentlmenstva, da se tako izrazim, jer nije pokušavao da iskoristi svoje fizičke prednosti u situacijama kada je to bilo izvodljivo. Kao da je namerno pokušavao da održi egal situaciju i svesno išao ka porazu zbog toga. Videla je da mu to ne prija ali ipak nije odustajao od strategije uzdržavanja stonoteniskog nasilja, da tako kažem. To joj se dopalo. To što nije hteo da pobedi po svaku cenu je upravo podiglo njegovu cenu u njenim očima.

Trajala je borba, trajalo je nadmudrivanje ali od završetka tog seta i meča ni jedno od njih nije htelo da dođe. Dopalo im se da razmenjuju poruke preko tog stola, uz pomoć te loptice, putem tih pogleda… Dobacivali su jedno drugom po koju provokativnu rečenicu ali to je zamo dodalo draž tim trenucima. Nešto se rađalo tu i tada, i oboje su bili svesni toga, samo nisu imali hrabrosti da naprave sledeći korak. A, možda nelogično, taj korak je trebao da predstavlja kraj.

Pa da…

 Kraj tog meča.

Slučaj, ili možda nije slučaj, zavisi u šta verujete, je doveo do tog koraka. Tanja je izbacila jednu fenomenalno zasečenu lopticu na njegovu polovinu stola koja je jedva prešla mrežicu, on se pošteno izvio da bi je dohvatio pre nego što drugi put udari u površinu stola i uspeo da je vrati ali tako da je ona mogla da bira gde ,kako i kada će da je udari. Uradila je to sa lakoćom i pogodila samu ivicu stola što je Donovana ostavilo u poziciji da samo pogledom isprati kako je loptica, uz karakterističan zvuk, samo skliznula ka podu i tamo nastavila svoje skakutanje.

Set i meč! Pobeda je pripala dami.

„Svaka čast… Pošteno si me namučila a onda ovako da pobediš… Svaka čast, nema šta.“, rekao je Donovan.

„E paaaaaa….“, reče Tanja i Donovanu više ništa nije bilo važno…

To njeno „e paaaa…“ je tako snažno uticalo na njega da je on potpuno zaboravio zašto je došao ovde. Samo je blenuo u nju i nešto govorio a da nije ni znao da priča. Ko zna šta je pričao, mada sigurno je da to nisu bile baljezgarije jer je ona i dalje bila tu. Došao je sebi par minuta kasnije i pitao je kako to da tako dobro igra, a ona mu je rekla ime čoveka koji je učio.

„Pa da…“, reče Donovan u sebi. „Spira…“

Spira, gospodin, stari prevarant, nije bio ni za šta drugo osim za stoni tenis. Taj čovek je drao sve živo. Mogao je da bude vrhunski u tome ali nije ga zanimala takva karijera. Više je voleo da bleji po kraju i da navlači naivne na njegovu priču o suštini života. Imao je tu žvaku da je život kao partija stonog tenisa i da traje do poslednjeg poena, a ko će da zada taj poslednji poen taj je i pobednik. Dal ti ili život sam, zavisi od toga kako igraš. Ma bezveze priča, ali to je furao od pamtiveka i na to navlačio kintu. Kao, ajde ja ću da ti pokažem kako to funkcioniše ali mora da bude motivacije u tome, jer njemu je stonog tenisa preko glave već. Obično se igralo u 100 maraka, nekad su bile marke glavna valuta… I tako je živeo. I Donovana je drao par puta, ali kad je Donovan provalio kako da mu doaka i Spira je provalio kako da se ne obruka pa više nije ni hteo da igra sa malim. Realno, Spirina priča je pila vodu, neće više da uzima kintu od dečka koji stvarno ne može da skapira i svi su mislili da je Spira ispao ljudina iako je Donovan kukao i plakao da mu ovaj da još jedan revanš. „Pa koliko to revanša ti misliš da će život da ti da dečko? Shvati da si izgubio, nauči nešto i budi zahvalan što ti nisam uzeo još para za školarinu“, rekao je humani učitelj. Nema šta, zatvorio mu je usta i sačuvao svoju reputaciju. Dva u jedan, što se kaže… Ali, nju je učio stvarno, to se videlo. Ipak taj čovek ima neke kvalitete, pomislio je Donovan.

Činjenica je da je Donovan trebao da bude zahvalan Spiri zbog toga, jer da nije bilo ove partije stonog tenisa neke stvari možda nikada ne bi zaživele.

„Dobro te je naučio, poznajem ga i mogu da ti kažem da si stvarno nešto posebno… Nikada ga nisam dobio, uvek me je drao.“

„Moram priznati da i ti imaš talenta, možda ti se posreći pa ti pružim drugu priliku, mislim da popraviš utisak i tako to…“

Donovanu su ove njene reči zvučale kao obećanje sreće i srce mu je istinski zaigralo zbog toga ali tada se setio i onoga što mu je bio izgovor da je potraži. Ali pitao se da li da to uopšte i poteže sada kad već ima šansu za novo viđanje sa njom…

„Čekaj bre! Sad si me odrala, priznajem, ali da li bi bila dovoljno dobra da mi kažeš bar ime? Da znam kome da tražim revanš…“, reče osokoljeni momak koji i dalje nije znao njeno ime.

„Tanja“, reče ona sa osmehom dok ga je gledala nekako detinje radosno. „ Ajde ti navrati ovde prekosutra pa ćemo igrati jer ja sad moram da krenem…“, reče ona.

Zbunjeni i razočarani Donovan je upita:“ Pa gde sad…?“ Videlo se da mu je baš krivo što  planira da ode jer mu je prijalo da bude u njenom društvu.

„Idem da se vidim sa ocem na ručku, ima nešto važno da mi kaže pa me baš zanima šta hoće. Znaš, ovo je jedinstvena prilika da sam ja njemu potrebna za nešto i neću da je propustim, mada bih rado ostala ovde i drala te do sutra. Odmori malo, pokupi muškost, eno tamu u ćošku imaš neke parčiće, pa se vidimo prekosutra“, reče Tanja sa pomalo bezobraznim osmehom na licu.

„Stvarno si surova…“, pomalo tugaljivo odgovori momak.

„E paaaaaa….“, je izgovoreno uz iskren i, za Donovana, najlepši osmeh koji je video u životu.

Ona je otišla a on je ostao još malo, da pokupi tu muškost, što ona reče i da dođe k sebi posle onog njenog, za njega, čarobnog „e paaaaa…“

One thought on “DONOVAN, II deo: Meč

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.