DONOVAN, II deo: Začin

Moma je ušao u kafanu i seo za jedan sto u ćošku. Leđima je, naravno, bio okrenut zidu a licem ka ulazu.Poručio je aperitiv i razimšljao o načinu kojim će zatražiti uslugu od Tanje. Malo mu je bilo  neprijatno zbog toga što ubacuje u ovu priču i nju, ali nije smislio bolji plan a vremena nema mnogo, mislio je. Ionako ona ne treba ništa da radi nego samo da se pojavi u određenom trenutku na određenom mestu. To je sve. Ma, to će ići lagano, uverio je samog sebe inspektor.

Tanja je prošla kroz vrata i Moma je video njen osmeh i blago rumenilo na licu. Ono prirodno, ne šminkano. „Mora de je trčala da stigne na vreme…“, pomisli on. „Evo me , dođi i sedi.“, reče Moma i ustade da joj da znak rukom. Tanja je, još uvek uzbuđena zbog malopređašnjeg susreta sa Donovanom, jedva obuzdavala puls tako da је bila dobro raspoložena. Sela je preko puta oca i započeli su neku neobaveznu priču tek da se razbije led. To je Momi trebalo jer ipak nije uobičajena situacija.

 „Slušaj ćero, treba mi tvoja mala pomoć oko nečega. Nije ništa strašno i ne trebaš da se plašiš.“

Tanjina reakcija je bila nevidljiva za njega ali sastojala se u naglom povećanju pažnje za njegovu priču i povećanom interesovanju za njenu ulogu u tome. Nije ni pomislila da može da bude opasno jer je znala da on tako nešto nikada ne bi sebi dozvolio. A ipak… Sam početak njegovog izlaganja je bio dovoljno intrigantan da ona može da pomisli da će tu ipak biti nekakvih začkoljica.

„Slušam te, tata… Samo pričaj.“

„Evo ovako,  imam jednog prijatelja koji se nalazi u nezgodnoj situaciji i treba mu moja pomoć. Ja ne mogu direktno da mu pomognem jer su okolnosti takve kakve jesu. Smislio sam plan i imam ideju ko će to da uradi za mene ali mi ti trebaš tu kao džoker.“

„Daj, Momo, ne okolišaj više. Reci šta ti treba, pa da jedemo. Crkoh gladna.“

Moma jeste imao plan izlaganja ali ga je njena neuzdržanost prilično razoružavala. Nije bilo misterije u vazduhu a njemu bi to itekako pomoglo da ispriča šta hoće. „E dete, baš si teška ponekad…“, reče Moma u sebi.

„Dobro, dobro… Ne znam dal’ se sećaš, al’ preneki dan si došla kod mene u kancelariju i tamo je bio jedan momak?“

Tanji je srce naglo zaigralo. „Šta je bre ovo? Ovaj čovek je veštac! Znači, ne mogu da verujem da mi pominje njega. Šta da kažem? Dal’ se sećam ili ne? Uhhhhh…“ I, dok je Tanja lomila po glavi kako da reaguje na ovo, Moma je, i ne primećujući naglo širenje njenih zenica, nastavio sa pričom ne očekujući bilo kakva odgovor od nje u tom trenutku.

„Nema veze, taj momak, zaboravih mu ime, će da mi pomogne. To je već sređeno, samo on još ne zna. Tu bi mi trebala tvoja pomoć.“

Tanja je sasvim zbunjena gledala u oca i dalje ne znajući šta da kaže. Ali uspela je da smogne znage za jedno „Šta?“.

„Pa to, da mi malo pomogneš ako se momak bude nećkao.“

„Zar nisi rekao da je sređeno?“

„Ama jesam, ali za svaki slučaj. Čuj, ja sam njemu već poslao poziv da se vidimo, onako neformalno, ostavio sam poruku njegovoj majci, šta li je… I očekujem da će doći u stanicu. A primetio sam da se malko zagledao u tebe onaj dan, pa rekoh možda ne bi bilo zgoreg da budeš tu dok ja njemu budem objašnjavao šta treba da uradi. Važno mi je da pristane a da ne razmišlja puno. Bolje tebe da gleda nego mene da sluša u tom uvodnom delu. Ti ništa nemaš sa njim. Nećeš morati ni na mu se obratiš. Ja ću da ga izvedem negde na piće ili šta god a ti samo budi tu negde da može da te vidi. Eto, to je sve. Siguran sam da si mu zapala za oko a ja ću možda da spomenem da si mi ćerka pa možda i to pomogne da ga privolim za ovaj zadatak. Slušaj ćero, stvarno mi je mnogo važno ovo a nemam vremena za bacanje inače te nikada ne bih uplitao u bilo šta ovako. Veoma mi je važno. Zato te i molim, i biću ti dužnik ako mi pomogneš. A ti znaš da ja ne ostajem dužan nikom.“

Tanja je znala da Donovan zna da je ona Momina ćerka i sada se pitala zašto je zapravo došao u „Pionir“. Da li zbog toga što ga je ona zaista interesovala ili zbog toga da je muva nešto za ćaleta. Jer, očigledno, da je znao da ga je Moma tražio. Malo je žacnulo to neznanje koje se odjednom rodilo. Nije joj bilo prijatno… „Šta on tripuje, dripac jedan?“, pomislila je u sebi besno, ali se onda setila njegovog mutavila i bi joj lakše. „Pa nije zbog Mome zamutaveo, sigurno…, a ako i jeste, to ćemo videti prekosutra.“ Odlučila je da se ubaci u priču i proveri momka. Bilo joj je važno da proveri i sebe i onaj ludi osećaj koji je on probudio u njoj.

„Važi ćale, nemoj da brineš. Šta god ti treba, ionako će i meni trebati usluga od tebe i očekujem isti ovakav odgovor, da znaš.“

Malo se Moma ovde prepao i kao da se duboko u sebi pokajao zbog traženja ove usluge, ali sad je gotovo. Znao je da mora da održi reč i tu nema šta da se priča, a znao je i da će Tanja tražiti nešto na šta on nikada ne bi pristao osim u slučaju da je čvrsto obećao. A ovo jeste obećao. I to je to sada. Rešio je da igra igru koju je sam pozvao,mada nije bio siguran da zna sve korake…

„Super! Evo kako ćemo…“, i onda je on izložio njoj čitavu priču, objasnio šta i zašto mu treba i kako će se to sprovesti u delo. Ona ga je slušala i shvatila da je Donovan obrao bostan ako nešto krene po zlu i to joj se nije ni malo dopalo. Ali je bila odlučna da ne dozvoli da se to desi. „Znači moraću malo bolje da se pripremim za sve ovo“, pomislila je. „Kad sam se već uhvatila u kolo, onda bolje da ga ja i vodim jer ćaletu je važan samo Ostoja, očigledno… Dobro, biće ovo prilika da se bolje upoznamo na samom startu pa će mi neke stvari valjda biti jesnije. Pogotovo ovaj ludački trip koji imam za ovog momka.“ Tanja je donela odluku koja se Momi nikako ne bi svidela ali ko zna, možda se nešto uz put i promeni kod svih njih…

Razgovor o poslu se završio čim je stigla hrana i onda je za stolom bila opuštenija atmosfera. Razgovor oca i ćerke koji je odisao potajnom brigom jednog za drugoga se završavao a vreme je jurilo ka tome da spusti roletnu noćnog neba ranije nego što je to bilo uobičajeno za to doba godine. Neki mrki oblaci su se navukli nad gradom ali nisu sejali kišu tako da je samo naglo pomračenje ubrzalo Tanjin osećaj umora i ona je rekla ocu da je vreme da se rastaju. Moma se složio i rekao da će ostati na kafi posle jela a ona može slobodno da ide. „I požuri kući ili se skloni negde, vidiš da se namrčilo, kiša će da ljulja samo tako…“, reče joj, onako, baš očinski. „Ma neće, samo su se navukli oblaci. Proći će to bez kapi, videćeš…A ja svakako nemam nameru da lutam po gradu, idem kući, čeka me Lina. Ajd’ ćao, vidimo se…“ I otišla je razmišljajući kako da se postavi prema momku koji joj je pomerao temelje.

Donovan je posle njenog odlaska malo lakše disao. Ali i dalje je bio grogi. Ta devojka mu je zaista uradila nešto što on nije umeo da objasni sebi, mada je pokušavao. Nije bila kao nijedna druga koju je upoznao do tada. Bila je zaista jedinstvena. Racionalno, nkako nije mogao da obrazloži to što je mislio jer u našem jeziku nema dovoljno opisnih reči kojima bi mogao da potkrepi sve to što je osećao u vezi nje. Jednostavno, slojevi i slojevi nekih, za njega, neobičnih i novih osećanja i osećaja su se otkrivali svakom novom mišlju koja je sadržala nju. Pokušaji da razume to što mu se dešava su ga terali na put da upoznaje sebe bolje nego pre. Morao je da pokuša da shvati šta se sve to dešava jer ovako nema smisla. Definitivno je zaključio da je ona nešto posebno u njegovom životu i da se to ne ostavlja neistraženo. To je bilo sasvim dovoljno da bude siguran da će doći i prekosutra da se vidi sa njom.

Vukući se ka izlazu iz „Pionira“, video je u staklu svoj odraz i shvatio da njegova pojava zaista nije reprezentativna. Sav zarozan, znojav i sa zbunjenim izrazom lica danas više nije sposoban za bilo šta osim za maštanje o Tanji. Ona mu je začinila život izneneđujuće brzo i na način koji nije osetio ranije. Kao novi, egzotični začin koji svakom jelu daje sasvim drugačiji i neponovljivo zavodljiv ukus, koji nikada nećeš moći da zaboraviš i uvek ćeš želeti da ponovo probaš. Očigledno je bilo i njemu da se zaljubljivao u nju, ali nije bio sasvim siguran u to. A nije mu to ni bio plan. Mada, realno, kad to neko planira da se zaljubi? Pa ne ide to tako, toga je bio svestan, i to mu je malo pomoglo da sagleda realnost. „Ako sam se zaljubio onda znači da nisam sasvim svoj…Ili možda tek sada počinjem da budem zaista svoj???“ Ova poslednja misao je i prva koja ima sadržajno kvalitetan odnos prema istini i ujedno je početak njegovog sagledavanja njegovog dotadašnjeg načina funkcionisanja u životu. Kroz prizmu ove misli on će početi da sagledava drugačiju verziju mogućeg i pokušaće da prihvati život na drugačiji način nego što je to radio do tada. I prva odluka koju je to proizvelo je bila da ode kući i da ujutru čim se probudi kontaktira inspektora i vidi šta se dešava.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.