DONOVAN, II deo: Operacija

Moma je sedeo za svojim stolom i pregledao neke papire koji su se tu našli. Nije bio previše zainteresovan za sadržaj tih hartija, više ih je posmatrao informativno a i da mu prođe vreme koje je išlo i sporo i brzo. I njemu je bilo čudno jer je to i sam primetio. Sporo jer onog malog nema da se pojavi a brzo jer sve je nestrpljiviji da nekako dođe do rešenja problema vezanog za Ostoju. Da je nekako moglo to obrnuto da bude, bilo bi mu savršeno, ali ne ide tako…

Nije bilo neuobičajenih događanja, sve je išlo više-manje ustaljenim tokom te se i dnevna rutina spustila na Momu kao okovi prekriveni patinom. Pundravci su počeli da ga spopadaju, nije mogao da sedi od toga. Znao je da je dosegao maksimum svojih mogućnosti i da mu je preostalo samo da čeka i da se nada najboljem, ali čoveče… To nikako da se desi. Ma ništa da se desi a ne to što je čekao. Dan, kao za inat, nikakav, miran, zamro… Ali, realno gledano, i nije mu bilo potrebno da se bilo šta drugo dešava. Trebalo mu je tačno ono što je želeo: da se pojavi onaj mali, da odradi šta treba i da se Ostoja osigura. To je to.

U trenutku kada je Momi niz kičmu krenula po ko zna koja kap znoja, začulo se kucanje na vratima i odmah potom je kvaka krenula na dole. Taj koji je kucao nije ni sačekao da čuje da li je slobodno da se uđe, već je samoinicijativno zakoračio u kancelariju inspektora policije koji nije bio raspoložen za bilo šta u tom trenutku. Ali je bio raspoložen za Donovana koji je ušao i rekao:“ Dobar dan inspektore, tražili ste me pa evo me. Šta mugu da učinim za vas?“

Momino lice se ozarilo kada ga je ugledao i svetlost dana je dobila na jačini. Mada se Momi u trenutku učinilo da ovo nije isti momak od pre neki dan, brzo je tu ideju bacio u zapećak i srdačno se pozdravio sa momkom. Učtivo mu je objasnio da mu treba usluga i od čega se sastoji i da je u Donovanovom interesu da mu izađe u susret jer bi eventualne posledice mogle da budu prilično neprijatne ukoliko se njegovo odbijanje shvati na pogrešan način od strane oderđenih krugova ljudi koji nisu raspoloženi da opraštaju. Realno, Moma je na fin način pokušao da uceni Donovana a na ovom je bilo da to i prepozna kako bi na ucenu odreagovao pameteno i u svom interesu. Donovan je shvatio šta se očekuje od njega, a to i nije bilo bog-zna-šta, nije postojao neki preveliki rizik a i koristila bi mu usluga na čekanju od strane inspektora. Šta je trebalo da uradi: Moma je pošto-poto želeo da Ostoju skloni iz bolnice na neko bezbedno mesto. Nije bio siguran u stepen povrede koje je pretrpeo Ostoja a izveštajima koje je imao prilike da vidi nije previše verovao. Igrao je na slepo, što se kaže. Donovan mu je trebao da dođe do Ostoje i da mu nekako pomogne da se skloni iz sobe u kojoj se nalazio a posle će se dešavati nešto što Donovan nije ni trebalo da zna. Moma bi otišao po Ostoju posle toga i sklonio bi ga negde. Samo je bilo važno da se sve odigra precizno i brzo, naravno koliko je to moguće u zavisnosti od stanja bolesnika. Taman je krenuo da oblači sako i da Donovana odvede do kafea gde je trebalo da, kao slučajno, sretnu Tanju, ali momak ga je prekinuo jasnom izjavom o pristanku. „ Važi inspektore, uradiću to. Nije Ostoja zaslužio da ga neko rokne u bolničkom krevetu. Večeras oko sedam, sedam i deset, idem tamo i reći ću im da me šalju iz Instituta javnog zdravlja da uzmem briseve iz soba. Šta oni znaju o brisevima. Kad uđem kod Ostoje reći ću mu šta i kako i sačekaću ga u toaletu sa odećom i onda Vi preuzimate. To je to?“

„Mali nemoj da se tripuješ. Samo idi tamo sa pomorandžama i reci da ti je ujak u sobi, pustiće te. Prenesi Ostoji šta treba i pali odatle.Napravi gužvu kad budeš izlazio iz sobe, galami, svađaj se sa nekim i usmeri pažnju na sebe. Ostoja će da uradi šta treba a ti posle gledaj da te ne uhvate jer ako te uhvate onda si nagrabusio. Kapiraš?“

„Ok. Shvatio sam. Mada sam mislio da…“, tu ga je Moma prekinuo i rekao da samo treba da odradi zadatak i ne razmišlja previše. „Od mnogo misli ’oće glava da zaboli“, reče mu još.

Moma je shvatio da sada više i ne mora da uvlači Tanju u priču pošto je sve već dogovoreno i počeo je da skida sako sa sebe ali Donovan mu reče da bi bilo lepo da popiju neko piće sad kad su već partneri. „Kakvi partneri, mangupe nijedan, beži tamo…“,brecnu se inspektor ljutito. „Idi kući i budi spreman kad dođe vreme za akciju, nemoj da te sanjam…“

„Nije to baš mudro, da se odbije zdravica za uspeh posla inspektore“, reče momak a Momu to ubode pravo u srce. Moraće da pristane da ne izmaleriše nešto, ali neće u dogovoreni lokal nego će negde drugde. Nema potrebe da mu se ćerka mota tu, to je odlučio. „Ajde vucibatino, ajde… Plaćam piće i paljba posle. Važi?“ Donovan je pristao sa osmehom i oni su krenili lagano ka izlazu. Taman što su zamakli za ćošak i krenuli u pravcu suprotnom od lokala gde je trebalo da dođe i Tanja, ona ih je spazila na ulici. Prepoznala ih je i poludela od besa. Zašto? Ni ona sam nije znala ali je nešto u njoj pošteno kuvalo. „Pa šta sad ovo znači? Prvo me iscima a onda hoće da me ispali.E, pa neće moći tako…“ Krenula je za njima iz čistog besa a da nije ni razmišljala o posledicama. Pa ipak je njenom ocu ovo bilo bitno, ali džaba… Nije mislila o tome. Mislila je samo kako da ponovo vidi Dobrivoja, kako mu je i bilo ime. Onaj nadimak joj se više nije dopadao.

Zaverenici su ušli u kafanu „Skoplje“, kod parkića gde se Dobrivoje igrao kao klinac, i poručili piće. Stari stolovi, pokriveni kariranim stolnjacima na kojima su stajale limene pepeljare, i prastari konobari su odavali utisak idealne sredine za ovaj događaj. Čak, nikoga drugog i nije bilo u kafani u tom trenutku. Samo što je piće stiglo i oni krenuše da nazdrave, kroz dupla vrata na kojima su bili veliki ramovi sa musavim staklom u njima, prošla je Tanja. Nisu je videli kada je ulazila jer ko bi se tome nadao…

„Zdravo tata, zdravo Dobrivoje…Šurujete nešto vas dvojica bez mene, jel? E, pa neće to moći tako, da znate. I ja sam u priči i ‘ajmo sad karte na sto. Šta se dešava?“

Sa čašama u rukama, koje su se oslanjale na donje usne obojice muškaraca, njih dvojica su samo oči pomerili u pravcu odakle je dolazio poznati im glas. Nisu stigli od šoka da pomere ništa drugo osim očnih jabučica. I jedan i drugi su bili zatečeni i pojavom a i porukom koja je izaslana. Šta sada reći i kako shvatiti celu ovu priču jer novi podaci će stići do obojice.

E, sad…,ovde je naravno došlo do pomeranja fokusa. Priča je sada bila podeljena na tri, a moža čak i na više verzija i pogleda na istu. Ne mogu da rekonstruišem čitavo događanje jer nisam ni bio tamo, ali znam koji je rezultat toga. Cajtnot! Da,da…,cajtnot.

Prvo je priča krenula u rukavicama, sve fino, polako i staloženo. Potom je neko pustio vatru sa svog jezika i plamen je krenuo okolo. Zakuvalo se i varničilo. Niko nije odlazio jer su imali nekakav osećaj odgovornosti prema zadatom cilju, ali nikome od njih nije bilo baš po volji sve što se govorilo i dešavalo tamo. Usputni kompromisi su se uspostavljali i rušili sledećeg momenta. Baš je bilo uzbudljivo. I potrajalo je. Ali nikako da dođu do rešenja koje bi svima bilo prihvatljivo. U suštini, nije bilo ni potrebe da se dolazi do rešenja jer problema realno nije ni bilo, to su se samo sujete sudarale i puštale svoje otrove. Elem, iako nisu shvatali da problema u stavri i nema, vreme je teklo i nije hajalo za njihove zgubidanosti. Ređale su se ture da se proslavi dogovor a potom se nastavilo sa raspravom i svađom. Pa opet tura za proslavu i tako dalje… I to je sve trajalo i trajalo do momenta kada je postalo dockan.

„Pa zakasnićeš! Trči, šta stojiš!“, dreknuo je Moma na Donovana. U tom trenu je svima bilo jasno da više nema vremena za gubljenje. Momak je izleteo iz kafane i jurnuo prema taksi satnici, uleteo u prvo vozilo i odjurio ka bolnici. Moma je platio račun ne čekajući kusur i utrčao u drugi taksi viknuvši Tanji da će se videti kasnije. Ona je ostala još trenutak i onda krenula svojim putem, moleći se da sve bude kako treba. Bilo joj je važno da se ovo sada završi uspehom jer ne bi mogla da podnese osuđujuće reči svoga oca a to bi joj otežalo i planove koji su počeli da se rađaju u njenoj glavi.

Donovan je izleteo iz taksija ispred piljarnice, utrčao unutra, kupio gomilu pomorandži i trkom se uputio ka bolnici. Bilo je već 19 i 25 kada je stigao do vrata. „Nisam valjda zakasnio? Nadam se da nisam. Ajde sada da odradim svoje pa da bežim odavde…“

Donovan je krenuo ka sobi u kojoj je trebalo da nađe Ostoju a da bi bio siguran u to trebalo bi da vidi policajce ispred vrata te sobe. To se međutim nije desilo. Video je on policajce, ali ne ispred neke od soba već svuda unaokolo. I ne jednog ili dvojicu. Video ih je gomilu. Svi su jurili tamo-vamo, galameći što jedan na drugog, što na osoblje bolnice, što na ostatak ljudi koji se nalazio okolo. Opšti haos. Prilično zbunjen, Donovan je pokušavao da shvati šta se dešava i kako da odradi svoj posao. Cunjao je po hodnicima i nadao se da će ugledati čoveka kojeg traži. Ova situacija bi čak mogla i da bude od pomoći. Međutim, ništa nije uspeo da uradi. „Sad sam ugasio, razbiće me Moma. Kako da nađem Ostoju sad?“, pitao se junoša i osećao sve veću nervozu. Nije to bilo zbog nekakvih posledica koje bi mogao da oseti već, nekako, kao da je morao da se dokaže kao sposoban da odradi ono što je rekao da će odraditi. I to, izgleda, ne zbog Mome. Nego zbog Tanje. Zašto mu se to tako činilo, nije imao pojma, ali tako je bilo. I nervoza se pojačala još više. Sada je već i on počeo da juri po bolnici i unezvereno gleda svuda. Nisu ga ni primećivali jer kao da su svi koji su bili u toj bolnici isto tako jurcali okolo ne obraćajući pažnju na druge. Zastavši pored jednog od toaleta da bi malo predahnuo, Donovan je čuo razgovor nekih ljudi koji su prolazili hodnikom. Taj razgovor je mnogo toga odgonetnuo. I njemu je odjednom bilo mnogo lakše.

Ostoja je nestao iz bolnice, pretpostavlja se da je samoinicijativno izašao a da ga dežurni policajci nisu primetili. Izgledalo je da je to uradio prilikom njihove primopredaje smene i na taj način iskoristio njihovu nepažnju.

Izgleda da ova operacija nije uspela ali pacijent je preživeo.

Donovan je osetio ogromno olakšanje posle ovog saznanja i lagano se okrenuo ka izlazu iz bolnice. Koracima koji nisu žurili i sa osmehom koji se nije primaćivao, on je krenuo u susret jednom novom poglavlju u svom životu. Poglavlju koje će početi još jednim susretom sa jednom lopticom, dva reketa i onim magičnim, čarobnim „E paaaaaaa…“

                            K  R  A  J      D  R  U  G  O  G      D  E  L  A   

3 Odgovora na “DONOVAN, II deo: Operacija”

    1. Svakako imaš pravo na svoje mišljenje i ja to poštujem. Ovo je nešto što baš želim da uradim na ovakav način i da to pretvorim u štampano izdanje. A kratkih priča će biti ponovo, ne brini. I hvala na iskrenosti, to veoma cenim.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.