Predugo sam hodao na oblaku sećanja držeći se za obrise onog što bi možda bilo…
I, pomoću jedne fotografije i par reči iznad nje, sleteo sam u prašinu, na tvrdu i čvrstu, ispucalu zemlju, ožednelu od mojih jalovih snova.
Ležim, licem okupanim u toj prašini i ne ustaje mi se. Sve me boli od tog treska, svaka kost, svaki mišić… Ma svaki organ i svaka misao…
A srce…?
Srce je ostalo na oblaku, sa njom.
