Noći koje progutaju snove

Sanjao sam te i noćas…

Nije mi teško da te sanjam jer jedino tu još mogu da te vidim. Retko pričaš samnom i u snovima. Verujem da nemaš šta da mi kažeš više. Sve si rekla. Ali makar si tu, blizu mene, da mogu da odmorim oči na tebi, kao nekada…

I kada mi dođu snovi koji mi te donesu, ja ne želim da zora stigne, ne želim da mi noć proguta taj san… Ali te bezdušne noći, te besramne noći su se urotile protiv mene i odvode te negde daleko, gde moj pogled ne doseže… Progutaju, odnesu, ukradu mi snove i tebe. Ni zore mi ne pomažu, jer ni tamo te nema…

Poželim da snovi budu jači od jave, da se zore sporije zabele nebom i da ne boli kad odlaziš… Ali ne ide tako. Ne ide…

U svakoj noći koja mi proguta snove ja se nadam da će ukus tvojih usana odneti bol koji jutra donose.

Kap

Kapi kiše su se okačile o žicu i čekaju me da prođem ispod njih da bi mi makar jedna pala na vrat, tamo negde ispod potiljka, pa da lagano klizne niz kičmu, ispod košulje, i da učini da celim mojim telom prostruji neka jeza, ona što te tera da ti se i duša pomeri i […]

Jedna kap rose

Mislio sam da to nikada neću videti…

A video sam.

Jedna kap rose, rano, baš rano ujutru, se okačila na vrh vlati jedne travke, ovde, ispod mog prozora.

I ta kap je visila i ljuljala tu vlat ne bi li je vlat pustila. A vlat nije htela…

Kap je rasla a vlat se lagano, kako je ova rasla, svijala i sve manje bila voljna da kap zadrži samo za sebe.

I onda su se rastale. Ta kap rose i ta vlat trave…

A u tom nedugom slobodnom letu jedne jedine kapi rose video sam sve. I blještavilo jutarnjeg sunca koje ti sa osmehom želi dobar dan, i, kao vatom na plavom čaršafu, nabacane bele oblake na tom svežem, širokom nebu što, ni ja ne znam kako, i dalje visi iznad nas deržeći se za ko zna šta da ne bi palo…

I jedan pogled…

I jedan osmeh…jutarnje iskren.

Čitav jedan svet u toj jednoj kapi rose…