Mislio sam da to nikada neću videti…

A video sam.

Jedna kap rose, rano, baš rano ujutru, se okačila na vrh vlati jedne travke, ovde, ispod mog prozora.

I ta kap je visila i ljuljala tu vlat ne bi li je vlat pustila. A vlat nije htela…

Kap je rasla a vlat se lagano, kako je ova rasla, svijala i sve manje bila voljna da kap zadrži samo za sebe.

I onda su se rastale. Ta kap rose i ta vlat trave…

A u tom nedugom slobodnom letu jedne jedine kapi rose video sam sve. I blještavilo jutarnjeg sunca koje ti sa osmehom želi dobar dan, i, kao vatom na plavom čaršafu, nabacane bele oblake na tom svežem, širokom nebu što, ni ja ne znam kako, i dalje visi iznad nas deržeći se za ko zna šta da ne bi palo…

I jedan pogled…

I jedan osmeh…jutarnje iskren.

Čitav jedan svet u toj jednoj kapi rose…