Nisu znali…

Odvojilo se to jedno od drugoga i otkotrljalo kojekude. Neko dole, ka šumi, neko tamo ka onoj vodi…, ma svako gde je bilo suđeno.

I tako…

Prolazilo vreme, menjale se slike, spuštale se zavese noćne i one što dane nose. Oni su ostavili ono svoje drugo negde u špajzu sećanja. Tu je negde al’ retko ideš po to, što se kaže… Ali tu je.

Negde je.

A onda, jednog trena, dođe vetar koji duva odavno i, preko trepavica im navuče prošle slike koje su samo u krajičku oka jednom zastale, i zateže onaj končić što ostade među njima.

E, taj končić, taj tanani gajtan, taj ne vidi niko do srce koje dušu sluša.

Od duše je satkan, za dva srca vezan, i ljubavi jedino veran.

Silan je to končić…