Zaleće se vetar…

Otkida latice sa precvalih ruža i nosi ih negde, ko zna zašto… Opijam se zvucima koje stvara jureći kroz granje i, taj vetar, koji se o zidove ovog grada odbija pravo ka meni, izvlači iz meandara mojih nemira nit koja me povezuje…

Mene samnom.

Razvlači je, uteže je, štimuje me finim štimungom do tačke gde pucanju prethodi harmonijski apsolut.

I tu stane.

Tik ispred ludila.

Na vratima pespuća…

Pokaže raskoš opusa mogućeg.

Ponudi spas u zvucima čistih nota moje suštine.

I svira kroz ovu dušu što uči da čuje…

Zaleće se vetar i ne misli da staje…

Ako.