Galebovi se prosuše po površini, ovde ispred mene, kao neki kameni obluci, beli kao čista misao, i dremaju na ovoj njihovoj plaži sazdanoj od plavetnih kapi ove reke davnašnje…

Koracima ne umem da im priđem jer po vodi ne hodam, ali okom sam im sasvim blizu, tako blizu da me je pomalo i stid. Ne ide da im dan ugrožavam sobom, pa makar i samo pogledom… A ne mogu da ih ne posmatram. Mirni su nekako…

Neka ih, neka dremaju…

Ja ću lagano poglede usmeriti na neke slike koje ucrtane u sećanju čekaju da im se vratim. Tamo gde me moj mir čeka.

Njena lepa noga pod mojom rukom…

Dovoljno za osmeh.

I mirnu dušu.